Kako će istorija suditi o predsedniku Trampu

Kritički nastrojeni istoričari mogli bi na predsednički mandat Donalda Trampa da gledaju kao na amalgam neslavnih osobina njegovih prethodnika.

Siledžijsko ponašanje Lindona Bejnsa Džonsona, koji je redovno ponižavao službenike Bele kuće, pa čak ponizio i vlastitog potpredsednika Hjuberta Hamfrija - prisilivši ga jednom prilikom da izrecituje govor o Vijetnamu dok ga je slušao raširenih nogu, pantalona spuštenih oko članaka, sedeći na ve-ce šolji.

Nezainteresovanost za bilo šta intelektualno Ronalda Regana, koji se jednom izvinio tadašnjem šefu kabineta Bele kuće Džejmsu Bejkeru zato što nije pročitao njegove brifinge uz legendarno izvinjenje: „E, pa Džime, sinoć su puštali Moje pesme, moji snovi."

Besramne laži Bila Klintona o njegovoj aferi sa Monikom Levinski.

Paranoja Ričarda Niksona, koji je u poslednjim danima, poput Kralja Lira, psovao portrete obešene na zidovima Bele kuće.

Nesposobnost Džordža Buša Mlađeg, čije nepoznavanje osnovnih veština vladavine delimično objašnjava neuspelu reakciju njegove administracije na posledice rata u Iraku i uragana Katrina.

Istorijska amnezija Džeralda Forda, čija je izjava tokom predsedničke debate iz 1976. godine da Istočnom Evropom ne vlada Moskva preteča Trampove skorašnje pozitivne ocene sovjetske invazije Avganistana.

Strateško nestrpljenje Baraka Obame, čiji je instinkt oduvek bio da povlači američke trupe sa problematičnih ratišta kao što je Irak, iako misija još nije bila završena.

Čak i nedostatak koncentracije Džona F. Kenedija, koji je čitava popodneva provodio u bazenu Bele kuće u društvu mladih žena koje je trebalo da zadovolje njegov libido, potencijalno seksualizovana verzija Donalda Trampa koji satima sedi ispred fletskrina svog televizora gledajući prijateljski nastrojene desničarske voditelje kako mu pumpaju ego.

Na polovini prvog mandata Donalda Trampa, istoričari su se pomučili da nađu onu vrstu osobina koje su potirale mane njegovih prethodnika: Reganov zarazni optimizam; Kenedijevu inspirativnu retoriku; Džonsonovu zakonodavnu mudrost; ili Niksonov vladarski pragmatizam.

I tako, umesto da se doživljava kao reinkarnacija Ronalda Regana ili Frenklina Delana Ruzvelta, Trampa obično nazivaju savremenim Džejmsom Bjukenenom, Frenklinom Pirsom ili Vilijamom Harisonom. Anketa sprovedena prošle godine na skoro 200 akademika iz oblasti političkih nauka, koja je u prošlosti rutinski bolje plasirala republikance od demokrata, stavila ga je na 44. mesto od 44 muškaraca koji su obavljali tu funkciju (za one koji se pitaju zašto je Tramp 45. predsednik, Grover Klivlend je služio u dva navrata).

Iako je predsednik samog sebe uporedio sa Abrahamom Linkolnom, kog su budući naraštaji proglasili najvećim od svih predsednika, prema ovoj anketi ispao je najgori od najgorih. Čak i konzervativni učenjaci, koji su se predstavili kao republikanci, stavili su ga na 40. mesto.

Da nema njegovog neprestanog razmetanja, Donald Tramp bi možda dobio pozitivniju istorijsku ocenu. Stalni problem, na kraju krajeva, predstavlja to što se on ocenjuje u odnosu na svoje hvalisanje. A zapravo bi mogao da se pohvali popriličnim spiskom desničarskih učinaka.

Poreska reforma. Dva kandidata bezbedno postavljena u Vrhovni sud. Zabrana putovanja. Vatromet federalnih propisa. Reforma krivičnog prava. Zakonska regulativa usmerena ka zaustavljanju krize opioida. Članice NATO koje sada izdvajaju više novca. Najviši godišnji rast ličnih dohodaka u poslednjih devet godina. Prošla godina kao najbolja godina za otvaranje novih radnih mesta posle 2015. Mnoga njegova obećanja iz kampanje su i održana, kao što je ponovno pregovaranje o NAFTA sporazumu o slobodnoj trgovini i preseljenje američke ambasade u Izraelu iz Tel Aviva u Jerusalim. Obećano-ispunjeno jedno je od njegovih hvalisanja koja uvek deluju istinito.

On, međutim, često uspeva da ublaži efekat istinski dobrih vesti neumerenim tvrdnjama. US Stil ne otvara šest novih postrojenja. On nije autor najvećeg smanjenja poreza u američkoj istoriji. Osim toga, trgovinski rat oštetio je američke proizvođače i farmere, a 2018. godine berza je imala najgoru godinu još od finansijske krize 2008. godine.

Ove nepostojanosti na tržištu ističu i druge Trampove sklonosti koje doprinose njegovim lošim ocenama: ukazivanje na rast berze kao meru ličnog uspeha, što dolazi na naplatu kad dođe do pada; svaljivanje krivice na druge kad stvari pođu po zlu, u ovom slučaju predsednika Federalnih rezervi Džeroma Pauela. Tramp u Ovalnoj sobi sedi za nečim što se zove sto „Rezolut", napravljenim od drveta napuštene britanske ratne krstarice, koji je prvi koristio Džon F. Kenedi, i sam bivši mornarički oficir. Ali na njemu nećete zateći omiljeni natpis Harija S. Trumana: „Ovde krivica prestaje da se svaljuje na drugog."

Ovaj predsednik, čiji je izborni slogan bio Amerika na prvom mestu, i sam je prvi Amerikanac u mnogo toga. I zaista, još jedan razlog za osudu istoričara je taj što, istorijski gledano, njegova administracija ne liči ni na jednu koja mu je prethodila. Haos sa smenom funkcionera - dva državna sekretara, dva sekretara odbrane, dva državna tužioca, tri šefa kabineta Bele kuće i stalna smena viših savetnika iz Zapadnog krila. Spoljna politika putem tvitova. Drugovanje sa neprijateljski nastrojenim autoritarnim vođama, kao što su Kim Džong Un i Vladimir Putin. Razvodnjavanje etičkih granica koje bi trebalo da razdvajaju Trampovu Belu kuću od Trampove poslovne imperije. Istraga o dosluhu sa Rusijom, koja je postavila brojna pitanja, a koja su do sada ostala bez odgovora, o tome kome je on stvarno lojalan.

Najsvežiji potezi Donalda Trampa:

• Gozba brze hrane u Beloj kući: Tramp poslužio goste Big Mekovima
• Blokada vlade SAD: Tramp sve bliži proglašenju vanrednog stanja zbog zida
• Iznenadna poseta Donalda i Melanije Tramp američkim trupama u Iraku

Niti smo ikad do sada videli nekog američkog lidera koji je toliko flagrantno kršio normalna pravila predsedničkog ponašanja. Nadimci sa dečjeg igrališta. Tirade na Tviteru. Ružne uvrede - „konjska faca" upućeno Stormi Danijels, bivšoj porno zvezdi sa kojom je nekad navodno bio intiman. U reakcijama na optužnice iz Milerove istrage, ponekad je više zvučao kao bos nekakvog kriminalnog sindikata. Bivšeg advokata i fiksera Majkla Koena opisao je kao „tastera", služeći se jezikom mafijaša.

Iako za sebe tvrdi da predstavlja uzornog moralnog lidera, čak su i konzervativci kritikovali njegov način vladavine kao oličenje amoralnosti, bilo da se radi o reakciji na ubistvo saudijskog novinara Džamala Kašogija ili protest bakljama u Šarlotsvilu. Jedna od mojih najupečatljivijih uspomena iz protekle dve godine nastala je u predvorju Tramp Tauera tokom vanredne konferencije za štampu održane nekoliko dana kasnije, kad je uporedio neke „veoma fine ljude" među ulatradesničarskim demonstrantima sa njihovim protivnicima. Pored mene stajao je kamerman Afro-Amerikanac, koji je za sobom ostavio tronožni stalak da bi se pridružio novinarima u izvikivanju pitanja, nešto što se retko, ako ikada, dešava na konferencijama za štampu. „Šta da kažem deci?", vikao je on. „Šta da kažem deci?"

Sa svakim sledećim bizarnim susretom sa novinarima i tvitom ispisanim VELIKIM SLOVIMA, ponekad se stiče utisak da Amerika proživljava nekakvu kontrafaktualnu alternativnu istoriju. Kao da je desničarski populista Pet Bjukenen uspeo da pobedi Džordža Herberta Vokera Buša na republikanskoj trci za predsedničku nominaciju 1992. godine i, na krilima ostrašćenog govora o kulturološkom ratu na konvenciji Republikanske stranke, posle pobedio i Bila Klintona. Bjukenen je lansirao svoju buntovničku kampanju sa sloganom da se „Amerika stavi na prvo mesto" i koristio mantru „Učiniti Ameriku ponovo velikom". Ili je možda Trampov mandat kako bi izgledala Peroova administracija. Ros Pero, koji se takođe kandidovao za predsednika 1992. godine, bio je još jedan populistički milijarder i teoretičar zavere o dubokoj državi. A opet bi čak i Bjukenen i Pero, podozreva čovek, bili mnogo ortodoksniji predsednici.

Ovaj utisak alternativne istorije koji odaje Trampovo obavljanje predsedničke funkcije delimično objašnjava zašto je Tramp uticao na porast prodaje nekih distopijskih romana iz žanra „Može li se desiti ovde?" kao što su Sluškinjina priča Margaret Etvud ili 1984 Džordža Orvela. Zavera protiv Amerike Filipa Rota takođe je postalo ključno delo. Roman kao predsednika zamišlja avijatičara Čarlsa Lindberga, harizmatičnog portparola izolacionističkog „Komiteta za Ameriku na prvom mestu", koji SAD pretvara u autoritarniju državu.

Te distopijske analogije, međutim, često uopšte nisu analogne. Amerika Donalda Trampa nije Gilead Margaret Etvud, niti Okeanija Džordža Orvela. I baš kao što ovaj milijarder nepromišljeno poredi sebe sa herojima istorije, što je osobina koja neizbežno izaziva podsmeh, njegovi strogi kritičari preteruju kad ga porede sa najgorim zlikovcima iz istorije. On nije savremeni Adolf Hitler, niti američki Musolini.

Kad je Donald Tramp položio predsedničku zakletvu, niko nije smeo biti iznenađen što će se anti-političar pretvoriti u anti-predsednika. Amerikanci su 2016. kao i obično odbacili politiku. A tvrdokorni sledbenici i dalje pune njegove mitinge, noseći kape s natpisom Učinite Ameriku ponovo velikom i skandirajući da podigne zid i strpa Hilari Klinton iza rešetaka. Stepen njegove podrške među republikancima i dalje je visok - 88 odsto, prema istraživanju Galupa. Njegov ukupni stepen podrške - 37 odsto, prema Galupu - identičan je Reganovom posle dve godine mandata.

A opet skandiranje „još četiri godine" više ostaje pusta želja nego proročanstvo, budući da poraz koji su republikanci pretrpeli na novembarskim izborima za Kongres ukazuju na suštinsku slabost: nezadovoljstvo umerenih republikanaca, koji nikad nisu bili oduševljeni Donaldom Trampom, ali su odbili da podrže Hilari Klinton kao predsednicu. Tramp je jedini predsednik u istoriji Galupove ankete koji nije prešao prag od 50 odsto podrške.

Zato što Donald Tramp odbija da prihvati da je bilo šta sem najsavršenijeg predsednika - što je ocena koju je samom sebi izrekao - on nije spreman da usvoji onu vrstu korektiva koji su spašavali druge problematične administracije. DžFK je izvukao lekcije iz katastrofe u Zalivu svinja i packi koje je dobio od Nikite Hruščova na samitu u Beču 1961. godine, posle kog je brzo usledilo sovjetsko podizanje berlinskog zida. Suočen godinu dana kasnije sa Kubanskom raketnom krizom, bio je manje poverljiv prema svojim generalima, koji su zagovarali vazdušne napade, i manje spreman da dopusti da ga Hruščov ponovo izvoza.

Više o Trampovom mandatu:

• SAD: Kako je jedna tačka Đulijanija „okrenula" protiv Trampa
• Zvaničnica Bele kuće Mira Rikardel smenjena nakon zahteva Melanije Tramp
• Putin: Glas Trampovih birača i onih koji su glasali za Bregzit se „ne poštuje"

Bil Klinton, koji je optužen da je bio preterano liberalan u prvih nekoliko meseci vladavine i zbog toga kažnjen na izborima za Kongres 1994. godine, približio se političkom centru na vreme da ponovo bude izabran 1996. godine. Ova administracija nije od onih koje uče na vlastitim greškama.

Vladajući predsednici obično mogu i da izvuku korist iz sumnje u same sebe, što je osobina koju, čini se, Donald Tramp smatra defektom ličnosti. Predsednici se takođe obično razvijaju dok su na funkciji. Ali, iako se javljaju fizički znaci da ovaj 72-godišnjak stari - nije bio sposoban da provede božićne praznike na Floridi, a poslednjih nekoliko dana izgleda posebno umorno - malo je znakova da sazreva.

Ne pomaže ni to što se mnoge visoke figure u njegovoj vlastitoj administraciji i stranci prema njemu ponašaju kao prema maloletnom kralju. Sastanci kabineta tokom kojih nosioci najvećih državnih funkcija obigravaju oko stola obasipajući predsednika pohvalama deluje kao Pjongjang na reci Potomak. Potpredsednik Majk Pens je usavršio odani pogled prototipske političke supruge. Viši republikanci, koji privatno prevrću očima, puni su divljenja, pa čak i ulagivanja, kad su u njegovom prisustvu.

Najčešće se i međunarodni lideri odlučuju na pokornost. Tereza Mej ne samo da je požurila u Vašington da Trampa pozove u državničku posetu - državničku posetu koja još nije dobila dnevnički zapis - već ga je nazvala i u predsednički avion da mu čestita posle izbora za Kongres, iako su na njima demokrate uspele da povrate Zastupnički dom. I sve to nakon što bi Tramp često minirao njeno liderstvo nad Bregzitom i ukaljao njihov poseban odnos. Priča se da je jedan od razloga zašto Tramp s toliko mržnje posmatra Merkelovu taj što ona ne ulaže gotovo nimalo napora da sakrije vlastiti prezir prema njemu.

Kad prođu prve dve godine vladavine, obično postaje jasno kakav će trag aktuelni predsednik ostaviti na svoj mandat. Nakon uštogljenosti Ajzenhauerovih godina, Kenedi je učinio da predsednička funkcija postane mladolikija i glamuroznija. Džonson, taj prepredeni „Gospodar Senata" uspeo je bolje da usaglasi izvršne i zakonodavne grane vlasti. Nikson je konsolidovao više moći u Beloj kući, ubrzavši trend koji je liberalni istoričar Artur M. Šlezindžer Mlađi nazvao „imperijalni predsednik".

Ford je obrnuo veći deo tog procesa, otišavši čak toliko daleko da ukine sviranje „Hail to the Chief" kad ulazi u prostoriju. Večito u džemper obučeni Džimi Karter, koji je imao običaj da ide od sobe do sobe i gasi svetla da bi štedeo energiju, transformisao je Belu kuću. Regan, koji je povratio mnoga njena ceremonijalna obeležja, izbrisao je granicu između politike i zabave.

Klinton, u doba Opre, približio je predsedničku funkciju ljudima, smanjivši emocionalnu distancu između predsednika i naroda. Obama je postavio novi standard etičkog ponašanja - delimično motivisan afro-američkom mantrom da moraš da se trudiš dvostruko više da bi postigao upola manje - i učinio da funkcija bude više kul.

Ignorišući protokolarne običaje, Donald Tramp je funkciju učinio odbojnijom i manje pouzdanom. Odustavši od izvršnih i upravnih normi, domaću i stranu politiku načinio je impulsivnijom i haotičnijom. Odrekavši se tradicionalnih saveznika, funkciju američkog predsednika učinio je izolovanijom. Zapretivši da će proglasiti vanredno stanje povodom spora o njegovom zidu duž meksičke granice, ukazao je i na spremnost da odbaci ustavne norme, što može da znači i kršenje ustavnih granica.

Kumulativni efekat ovoga bio je pretvaranje Ovalne sobe u poprište stalnog previranja i neizvesnosti, sa Belom kućom kao taocem promenljivih hirova i raspoloženja njenog stanara. Upravljanje zemljom ponekad deluje manje bitno od dobijanja političkih i kulturoloških bitaka, i poražavanja protivnika. Njegovo predsednikovanje postalo je jedna neprekidna politička kampanja.

Hoće li njegov uticaj dovesti do još više trajnih promena? To će zavisiti, u velikoj meri, od toga da li će dobiti drugi mandat. Poraz 2020. godine predstavljao bi odbacivanje njegovog liderskog stila. Pobeda bi ga samo potvrdila. A opet, čak i samo kao predsednik jednog mandata, Tramp će sigurno na širem planu promeniti karakter predsedničke funkcije i američke politike uopšte.

Iako je teško zamisliti da će 46. ili 47. predsednik otvarati istu baražnu vatru uvreda, već se naziru znaci „Efekta Tramp" na politički diskurs. Mnoge trke za mesta u Kongresu obeležila je neobično ružna retorika. Svega nekoliko sati nakon što je položila zakletvu, predstavnica demokrata Rašida Tlaib upotrebila je profani epitet dok je pozivala na predsednikov impičment.

Ono što je poznato kao Overtonov prozor, široko prihvaćeni parametri prihvatljivog javnog diskursa, pomerilo se udesno. Dobro se sećam trenutka tokom kampanje 2016. godine kad je mejl iz Trampove kampanje stigao u naše inbokse s najavom da će svim Muslimanima zabraniti ulazak u Sjedinjene Države. Isprva smo mislili da se možda radi o nameštaljki, jer je delovalo toliko daleko od glavnotokovske američke političke misli. Sada, međutim, poziv na zabranu Muslimana izazvao bi pozor i protest, ali teško da bi zbog njega nekom otpala vilica.

Fraza „Tramp je normalizovao abnormalno" i sama je postala kliše. Ipak, međutim, i dalje sam iznova zapanjen koliko priče i skandali o Trampu, koji bi inače izazvali mesece, pa čak i godine, kritičkog izveštavanja u slučaju njegovih prethodnika, ponekad ne potraju niti jedan ceo informativni ciklus.

Još dugoročnije moglo bi da bude gaženje po činjenicama kao osnovi svake debate i političke formulacije. Po vlastitom priznanju, ova administracija ponekad se služila onim što je savetnica Bele kuće Kelien Konvej upečatljivo nazvala „alternativnim činjenicama", počev od prvog dana i lažnim tvrdnjama o veličini mase na inauguraciji. Od tada, Vašington post je zabeležio više od 7.000 predsedničkih lažnih tvrdnji. Ali neprijatna lekcija Trampovog mandata jeste da politika post-istine ume da bude i te kako efikasna, naročito kad je u pitanju sticanje političke podrške.

A što se tiče haotične vladavine, buduće administracije sigurno će biti stabilnije kad je u pitanju smena osoblja, uređenije kad je u pitanju formiranje i primena politike. Ali nije teško zamisliti Trampove naslednike kako rastežu granice izvršne vlasti kršeći ustavne norme, naročito sad kad je pat pozicija na Kapitol Hilu za vašingtonsku politiku postala toliko uobičajena.

Obama, uz riku protesta republikanaca iz Kongresa, umnogome se oslanjao na izvršne odluke, elegantni potez svog predsedničkog penkala. Tramp je otišao veliki korak dalje zapretivši da će se pozvati na svoje moći u slučaju nužde kako bi zaobišao neprijateljski nastrojen Kongres. Testovi izdržljivosti za američki Ustav, čak i prave ustavne krize, mogle bi lako da postanu uobičajena pojava.

Prva ruka istorije o Trampovom predsedničkom mandatu - najistaknutiji bestseler Boba Vudvorda Strah - slikaju portret jedne neprikosnovene disfunkcionalnosti. Ako bivši zvaničnici ove administracije budu napisali iskrene memoare o svom učešću - na primer, bivši državni sekretar Reks Tilerson, bivši sekretar odbrane Džejms Matis ili bivši šef kabineta Džon Keli - vrlo je verovatno, na osnovu njihovih oproštajnih komentara za javnost, da će to dodati još više detalja i teksture istoj toj slici.

Ako neki od slavnih predsedničkih biografa budu usmerili pažnju ka Trampu - možda Džon Mičam, Dejvid Makalou ili Majkl Bešlos, koji su u prošlosti spasli reputacije loše ocenjenih predsednika kao što su Džordž Herbert Voker Buš i Hari S. Truman - malo je verovatno da će predati rukopise pune hvale.

Istorijati koji su već napisani, uključujući i one u nastanku, jednog dana će se naći u Predsedničkoj biblioteci Donalda Dž. Trampa, dodatku 13 postojećih predsedničkih biblioteka koje čine deo Nacionalne arhive.

Hoće li ona biti simbol jedne američke veličine ili velike američke ludosti? Iako je preostalo još čitave dve godine do kraja ovog predsedničkog mandata koji se opire svakoj tradiciji, čini se da se većina Amerikanaca po tom pitanju već opredelila.

Pratite Nika Brajanta na Tviteru