Usred burnih debata širom sveta o tananoj - i sve tanjoj - liniji između bezbednosti i privatnosti, stižu najave da bi Beograd mogao da zaliči na grad iz serije „Crno ogledalo".
Ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović najavio je da će policija u naredne dve godine u Beogradu, na 800 lokacija, instalirati 1.000 kamera za video nadzor.
Kako je rekao, te kamere će „doprineti većoj bezbednosti građana i bržem otkrivanju krivičnih dela".
Međutim, pojedini su odmah pomislili na „1984" Džordža Orvela i mučenog Vinstona Smita, kog posmatraju 24/7, a koji bi tako voleo da bude buntovnik.
Stefanović je naveo i da će te kamere imati softvere za prepoznavanje lica i registarskih tablica, piše agencija Fonet.
„To automatsko prepoznavanje lica je u principu najozbiljniji problem", kaže za BBC na srpskom Vladan Joler iz Šer fondacije koja se, između ostalog, bavi i digitalnom bezbednošću.
„Ako se iza svega nalazi čovek, to je i dalje neka vrsta nagledanja, ali ne toliko masovnog, jer je organičeno brojem ljudi koji to mogu da procesuiraju.
„Međutim, ako to radi softver baziran na neuronskim mrežama i veštačkoj inteligenciji, onda vas prate baš u svakom momentu - sa jedne kameru, na drugu, treću i tako dalje, a sve završava u određenim bazama podataka, što je problem", ističe Joler.
Svetski šampioni u motrenju na građane su London i Peking, u kojima nekoliko stotina hiljada kamera pokrivaju svaki pedalj grada.
Stefanović najavljuje nešto slično.
Kako kaže, to će doprineti svesti kriminalaca da će biti uhvaćeni.
Saša Đorđević iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku takođe ističe problem privatnosti građana, ali i čitav niz nejasnosti.
„Kao da je sve samo bačeno iz vedra neba, bez nekih opširnijih informacija šta je cilj.
„Pre svega, nisu poznate lokacije na kojima će biti postavljene kamere, što je u suprotnosti sa Ustavom, jer je ustavno pravo građana da budu obavešteni o tome kako se prikupljaju njihovi podaci", kaže Đorđević za BBC na srpskom.
Đorđević navodi da nije poznato da li je MUP ispitao sve mogućnosti da „kontroliše prostor na neki manje invanzivan način", a ističe i pitanje kako će kamere biti nabavljene.
„Takođe, ne postoji nikakva garancije da je država obezbedila potpunu zaštitu ličnih podataka, uključujući i biometrijske.
„Na kraju, što je veoma važno, u Srbiji je pravni okvir za video nadzor u potpunom rasulu, jer ne postoji zakon ili zakonski akt koji reguliše tematiku video nadzora".
U glavnom gradu Srbije već postoje kamere za nadzor, ali one trenutno isključivo paze na saobraćaj.
Ima ih na Brankovom mostu, Bulevaru Nikole Tesle, u Jurija Gagarina, Bulevaru despota Stefana i još desetak mesta, pa ukoliko pređete preko pune linije ili prekoračite brzinu, na kućnu adresu vas poseti kazna.
O kamerama na beogradskim ulicama se dosta pričalo krajem 2017. i početkom 2018. godine, kada je u javnosti bilo dosta oprečnih informacija, zbog kojih je nastala prava konfuzija.
Mediji su tada preneli da je grad dobio 32 nove kamere za nadzor saobraćaja, ali nije bilo jasno ko ih je postavio, jer su to negirali i grad i MUP.
MUP je propustio da pre instalacije kamera na adekvatan način obavesti javnost o tome, utvrdio je nešto kasnije bivši Poverenik za zaštitu informacija od javnog značaja Rodoljub Šabić.
U međuvremenu je tadašnji gradski menadžer, a sada zamenik gradonačelnika, Goran Vesić izjavio da nova Strategija za bezbednost saobraćaja do 2020. obuhvata postavljanje novih 60 kamera na gradskim ulicama.
Kamere na beogradskim ulicama zaista deluju na vozače koji smanje brzinu - barem dok ne skrenu iza ćoška, van domašaja objektiva.
Međutim, postavlja se pitanje koliko bi kamere koje je ministar Stefanović najavio zaista uticale na veću bezbednost građana.
Đorđević kaže da je u Velikoj Britaniji zbog kamera zaista došlo do smanjenja broja krivičnih dela - ali ne svih.
„Uglavnom se tu radi o krađama automobila i sličnim stvarima, čiji je broj manji jer ljudi znaju da ih snimaju.
„Međutim, nije bilo manje seksualnih krivičnih dela ili onih koja imaju veze sa drogom", ističe Đorđević.
Kako kaže, efikasnost je opet pitanje lokacija na kojima će kamere biti.
„To je najvažnije, da se znaju lokacije i da su adekvatno urađeni svi mehanizmi zaštite privatnosti".
Jedno od glavnih pitanja savremenog čovečanstva jeste upravo ta - više puta pređena - granica između bezbednosti i privatnosti ljudi.
Najpoznatiji akter takvog slučaja je američka Nacionalna sigurnosna agencija, koja je dugo bez sudskog naloga prisluškivala građane, a sve u sklopu navodne borbe protiv terorizma.
Ništa drugačije nije sa kamerama u javnom prostoru, koje su tema brojnih teorija zavera, beletristike i TV serija i filmova.
Tako se, na primer, u jednoj epizodi serije „Dosije iks", Molder i Skali bore protiv satelita koji se naljutio na ljudski rod i prati ih preko bezbednosnih kamera.
Gde je u svemu tome Beograd?
„Ta priča o softverima je najopasnija, jer se tamo sve beleži, prepoznaje i kombinuje sa drugim bazama podataka", kaže Joler.
„Vaše kretanje u prostoru se može iskombinovati sa komuniciranjem na internetu i društvenim mrežama, što stvara veliku bazu podataka o vama".
Da stvarnost danas prevazilazi fikciju pokazuju i primeri iz Kine, gde rade na sistemu „kreditnog skora", koji neodoljivo liči na neki zaplet iz „Crnog ogledala".
Reč je o sistemu preko kojeg građani dobijaju ili gube poene - kredite - a kojim se na neki način meri društvena reputacija.
Za sve se koriste kamere za javni nadzor.
„Ti poeni potom utiču na to da li ćete dobiti posao, što je vrlo ozbiljan problem... Postoje situacije tamo u kojima, na primer, to kako ste prešli ulicu utiče na poene koje dobijate", kaže Joler.
„Sve to je korak ka toj nekoj državi kontrole koja se obavlja putem algoritama i veštačke inteligecenije".
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
.jpg "Poskupljuje porez na imovinu u Novom Sadu - pogledajte koliko ćete sada plaćati")
Komentari 9
O preplašenim
Uvek, kada se neki veliki sistem kupuje, posle prethodnih tapšanja po ramenu,
"Znate, mi to ovako radimo..." naših preplašenih političara....
U igru se uvlače najveći igrači. Sve vreme će biti "održavanje i podrška", vezani na sistem.
To praktično znači, da će sliku sa kamera gledate sve veće obaveštajne agencije NATO-a.
Nije maštanje, objasniću vam na primeru banki.
U bankama radi samo jedna sigurnosna agencija, koja je vlasništvo bivšeg ambasadora, znate već kojeg. Domaća centrala joj je u Beogradu, a glavna za SouthEastEurope je u Budimpešti.
Kao što ne znate, većinu tih kamera domaći portiri nemaju pravo da gledaju.
Mera sigurnosti, kažu.
Signal se šalje u Beograd i tamo u centru za nadzor, nešto softver, a nešto ljudi, prate događaje. To u praksi znači, da ako portir dobije srčani udar i padne, njegovo spasavanje ne zavisi od kolega koji bi to mogli videti na kameri, več od Beograda i centra za nadzor.
Da li će to neko videti.
A signal sa kamera, kao što na principu YuTube znamo - može se poslati internetom širom sveta.
Pa i u agencije i centre koji su vodili računa o našem bombardovanju.
Мунгос
Срећом, ови који тај изум сада примењују, нису као фашисти, они су мало бољи.
А ми се испуцасмо на Променади, не знајући шта нам господин министар Стефановић спрема. У ствари није битно и да је на његовом месту неко демократскији, све би се завршило на исто.
Зато што је тако у целој Европској Унији.
Miodrag
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar