Oružje zbog kojeg je nuklearni rat sve izgledniji

Pretnja nuklearnim ratom plaši ljude. Ipak, linija između nuklearnog i konvencionalnog oružja sve je nejasnija, zbog čega je i pretnja veća.

Nuklearna i nenuklearna oružja nikada se nisu u potpunosti odvajala jedna od drugih.

Na primer, B-29 bombarder dizajniran je i napravljen za konvencionalne bombe. Međutim, 6. avgusta 1945 godine jedna od ovih letelica ispustila je nuklearnu bombu na Hirošimu, grad u Japanu.

Sedamdeset i četiri godina kasnije, devet država poseduje hiljade nuklearnih oružja koje se sve više meša sa nenuklreanim oružjem.

Svetska zaliha nuklearnog oružja spala je sa najvišeg broja od 64.000 koliko je bilo 1986. godine - ali neka od modernih naoružanja je oko 300 puta snažnije nego bombe bačene na Hirošimu.

Osim Velike Britanije, sve države iz kluba nuklearih sila poseduje i dualno oružje koje može koristiti i nuklearne i konvencionalne bojeve glave.

To se odnosi i na rakete sve dužeg dometa.

Rusija je, na primer, nedavno razvila nove krstareće rakete 9M729.

U SAD veruju da su ove rakete dualne i da su testirane za distance „daleko duže" od 500 kilometara.

Upravo ove rakete su centralna tačka tvrdnji SAD da je Rusija prekršila odredbe sporazuma kojim se zabranjuje korišćenje raketa srednjeg dometa.

SAD najavljuje povlačenje iz ovog pakta, izražavajući zabrinutost zbog nove trke za naoružanjem.

U međuvremenu, Kina se nedavno pohvalila novim DF-26 raketama.

Sa dometom većim od 2.500 kilometara to je raketa sa najdužim dometom na svetu, sposobna za dualnu upotrebu i precizan napad.

Postoji mnogo scenarija u kojima bi takve rakete mogle da povećaju šanse za nuklearni rat.

Najočigledniji primer je tak da se tokom konflikta lansiraju rakete opremeljene konvencionalnim bojevim glavama ali da protivnik pomisli da su u pitanju nuklearne.

To bi moglo da dovede do momentalnog nuklearnog odgovora.

Teško je znati da li bi se neprijatelj odlučio na tako nešto - ili sačekao da se bombe aktiviraju kada bi postalo jasno čime su tačno opremljene.

U praksi, najveća opasnost od dualnih raketa je u nečemu drugom - pogrešno prepoznavanje raketa i pre nego što se lansiraju.

Zamislite da Kina po svojoj teritoriji rasporedi DF-26 rakete naoružane nuklearnim bojevim glavama.

SAD pogrešno pomisli da su opremljene konvencionalnim oružjem i možda odluči da ih uništi.

Takav napad mogao bi da isprovocira Kinu da lansira to nuklearno oružje pre nego što bi moglo biti uništeno.

Satelitski sistemi

Dualne rakete nisu jedini način na koji se nuklearno i nenuklearno oružje međusobno petljaju.

Na primer, svim nuklearnim silama je potreban sistem komunikacije - što može da podrazumeva i satelite.

Ipak, ovi sistemi za upravljanje i kontrolu se sve više koriste za pomoć u nenuklearnim operacijama.

SAD, na primer, koristi satelite kao sistem upozorenja na napade nuklearnim i konvencionalnim balističkim raketama.

U konfliktu između NATO-a i Rusije, ovaj sistem bi se mogao koristiti za detektovanje ruskih balističkih raketa kratkog dometa - kao prvi korak za njihovo uništenje.

Ukoliko bi ova strategija bila uspešna, Rusija bi mogla da odluči na napadne američke satelite za rano upozoravanje.

Zapravo, američka obaveštajna zajednica je upozorena da Rusija razvija lasersko oružje namenjeno upravo tome.

Ipak, blokiranje američkih satelita za rano upozoravanje ne bi u samo potpkopalo mogućnost SAD da opazi konvencijalne rakete.

To bi takođe kompromitovalo mogućnost SAD da detektuje rakete opremljene nuklearnim bojevim glavama i povećalo strah od toga da Rusija planira nuklearni napad na SAD.

Zaista, poslednja kontrola nuklearnih snaga SAD - glavni zvanični izveštaj nuklearne politike SAD - eksplicitno preti da će razmotriti upotrebu nuklearnog oružja protiv bilo koje države koja napadne nuklearni sistem za upravlje i kontrolu.

Ova pretnja važi bez obzira na to da li je ta druga država prva koristila nuklearno oružje.

Zabrana oružja

Vlade nuklearnih sila su verovatno svesne sve većeg mešanja nuklearnog i nenuklearnog oružja.

Svesne su i bar jedne od opasnosti koje iz toga proizilaze.

Ipak, rad na tome da se ovakvi rizici smanje izgleda nisu prioritet.

Glavni cilj ostaje ojačavanje vojnih sposobnosti i međusobno zastrašivanje.

Jedna od opcija bila bi da države pokušaju da se saglase oko zabrane oružja koje bi moglo da bude pretnja nuklearnim satelitima za upravljanje i kontrolu.

U ovom trenutku ne izgleda da su vlade nuklearnih sila spremne da sednu za isti sto.

O ovom tekstu:

Ovu analizu je BBC naručio od stručnjaka koji radi za spoljnu organizaciju.

Džejms Akton je jedan od direktora Programa za nuklearnu politiku pri Karnegi zadužbini za međunarodni mir. Možete ga pratiti na Tviteru.