Zašto ljudi fotografišu mesta saobraćajne nesreće?

Fatalne nesreće i katastrofe, nažalost, nisu ništa novo. Novo je to što ljudi, kad naiđu na neku takvu scenu, vade pametne telefone da bi fotografisali mrtve. Ti ljudi zbog toga mogu da izgube posao, reputaciju i slobodu. Šta ih onda nagoni na to?

Krajem novembra, jedan policajac je dobio otkaz zato što je kolegama pokazivao snimak posledica fatalnog sudara između motocikla i kamiona.

Endrju Peri je prebacio snimak sa svoje telesne kamere na mobilni telefon i pustio ga kolegama, koje su ga potom prijavile šefovima.

Stafordširska policija saopštila je da njegova dela predstavljaju „nepoštovanje" i da je izneverio „odgovornost" koju je imao prema nastradalima.

Čovek bi očekivao više od jednog policajca, ali ovakvi slučajevi nisu neuobičajeni. Sličnih incidenata bilo je pregršt prošle godine, mada je u njima policija češće kritikovala javnost nego nekog od svojih pripadnika.

U avgustu je jedna tridesetogodišnja žena stradala u saobraćajnoj nesreći u Derbiširu. Ovaj put ne samo da su fotografije snimljene, već su i postavljene na Fejsbuk.

Isto se desilo sa fotografijama prolaznika koji su snimili nesreću sa šestoro nastradalih u Birmingemu pre nešto više od godinu dana. I ove fotografije su završile na društvenim mrežama.

Posle istrage sprovedene u maju, porodica jedne od žrtava kritikovala je odgovorne za nastanak tih slika, rekavši da su oni izgubili ljudskost i da su mrtvima oduzeli dostojanstvo.

Jesu li zaista izgubili ljudskost? Je li im nedostajao neki filter; jesu li izgubili moralni kompas? I mogu li mrtvi, kad se fotografišu, postati žrtve više nego što su to bili u okolnostima u kojima su izgubili živote?

Doktor Lasana Haris, vanredni profesor eksperimentalne psihologije na Univerzitetu londonskog koledža, istražuje ponašanje ljudi na scenama nesreće.

On ima teoriju zašto ljudi potežu telefone - ne radi se toliko o tome šta im prolazi kroz glavu, koliko o tome šta im ne prolazi.

„Živimo u društvu u kojem ljudi redovno fotografišu telefonom; to je normativno ponašanje."

Doktor Haris misli da je snimanje mrtvih ili povređenih u skladu s tim „nepromišljeno" - ljudi telefone vade automatski, zbog scena koje su „dobre, loše ili neutralne".

Ali mogu li se takve radnje objasniti baš tako lako?

• Da li je privatnim automobilima stvarno odzvonilo?
• Buba leti u istoriju
• Ferari priprema 15 novih modela
• 58.000 prekoračenja brzine u mestu od 120 stanovnika

Omega Mvaikambo je snimio fotografiju tela izvučenog iz jedne od najslavnijih britanskih katastrofa - požara u Grenfel Taueru.

Njegovo objašnjenje za BBC Njuznajt čini se da potkrepljuje upravo tu vrstu nepromišljenosti koju proučava doktor Haris.

Koristeći ajped, on je iz daljine počeo da fotografiše leš umotan u najlon u dvorištu obližnjeg stana. Potom je podigao pokrov da bi napravio nekoliko slika izbliza.

On kaže da ne može da objasni takvo ponašanje. Mvaikambo je potom te slike okačio na Fejsbuk.

„Sam Bog zna šta mi je tada prolazilo kroz glavu. To se prosto desilo. Nema objašnjenja. Zašto bi bilo ko uradio takvo nešto?"

Na slikama mesta saobraćajne nesreće koje snime profesionalni fotografi za potrebe vesti retko mogu da se vide tela, mada emiteri povremeno odluče da prikažu mrtve u kontekstu neke vesti. Te reportaže emituju se uz prethodno upozorenje, a prikazane slike su kratke i veoma retko eksplicitne.

Ako medijske kuće potom podele te reportaže na društvenim mrežama, ti tvitovi i postovi ne sadrže nikakve slike. To je u velikom kontrastu u odnosu na ljude koji privatno na internetu dele slike surovih prizora otvoreno i napadno, ne ostavljajući onima koji nalete na njih izbor da li će ih videti.

Doktor Haris smatra da je ta vrsta deljenja - u društvu u kom je tehnologija sveprisutna - još jedan nepromišljeni čin. „Često samo delamo na autopilotu i ne razmišljamo - i zbog toga to ne deluje intruzivno onima koji to rade."

Predstava o privatnosti prilično je jasna kategorija, ali taj koncept postaje relativno maglovit kad se primeni na fotografije snimljene posle nečije smrti. Može li se reći da je lešu narušena njegova privatnost?

Slovo zakona po ovom pitanju je prosto - njega zanima zaštita javnosti od onoga što deluje neprimereno, pre nego zaštita preminulih. A to znači da iako fotografije same po sebi nisu zabranjene, deljenje uznemirujućeg sadržaja bi moglo da bude.

Zakonu se ne dopada kad se neprimerenost ukrsti sa širenjem istog. U slučaju Mvaikamboa, on je osuđen na tri meseca zatvora nakon što se izjasnio krivim za kršenje Zakona o komunikaciji iz 2003. godine postavljanjem uvredljivih slika na društvene mreže. Prva tačka optužnice odnosila se na dve fotografije i video snimak vreće za tela, a druga na pet fotografija osobe u njoj.

U slučaju saobraćajne nesreće u Derbiširu, policija je uhapsila osumnjičenog za prekršaje prema srodnom Zakonu o zlonamernoj komunikaciji, mada optužnica tada nije podignuta. Policajac Peri - čiji postupci nisu sadržali komponentu društvenih mreža - osuđen je za zloupotrebu javnog položaja, za šta je dobio uslovnu dvanaestomesečnu zatvorsku kaznu.

Ali da li bi „nepromišljeni" fotograf mogao da ima objašnjenje za deljenje takvih slika?

„Kad biste pritisnuli ljude, mislim da bi vam rekli da su želeli da pomognu", kaže doktor Haris. „Znamo da ako nešto izađe u javnost, to ima moć da promeni mišljenje, i tako bi neki ljudi mogli da pomisle kako oni ispunjavaju taj cilj."

Ali neko bi mogao da ustvrdi kako je to upravo suprotno od pomaganja, jer snimanje u trenutku krize nema veze za praktičnom podrškom. Štaviše, ističe doktor Haris, to je odsustvo intervencije: „Manje je verovatno da ćete biti od koristi ako se igrate sa telefonom."

On smatra da tu problem počinje da se ukršta sa takozvanim efektom prolaznika - što je naziv za incidente kada grupa ljudi ignoriše osobu kojoj je potrebna pomoć, zato što, kažu psiholozi, zazire od osude moguće intervencije drugih prolaznika.

Prema toj teoriji, ljudi pretpostavljaju da ako niko drugi ništa ne preduzme, onda za tim nije ni bilo potrebe. A kad se oslanja na reakciju jedni drugih, što je masa veća, veće su šanse da ništa neće biti preduzeto.

Ovi elementi kao da su prisutni u incidentu „ avionskog besa" na letu Rajanera iz oktobra. Jedan putnik vređao je drugog na rasnoj osnovi u svađi oko sedišta - koju je snimio i na Fejsbuk okačio saputnik Dejvid Lorens, rekavši da su ostali posmatrači bili „zamrznuti".

Na snimku se vidi kako neki čovek na kraju ipak nešto preduzima. Ali Lorens sugeriše da je njegov pasivniji pristup takođe bio od koristi - njegov post je postao viralan i tako je on pomogao da „svet sazna" za priču žrtve.

„Da sam se lično umešao, ne verujem da biste gledali snimak koji sam napravio", rekao je on za BBC.

Od takvog snimanja može biti koristi čak i u realnom vremenu, smatra Džeki Zamuto, projektna menadžerka bruklinskog Vitnesa.

Ova organizacija uči ljude kako da prave video snimke na telefonu kako bi zabeležili neku nepravdu. Ona je za emisiju Digitalni čovek na BBC-jevom Radiju 4 rekla da samim snimanjem, i kad ljudi primete da se nešto snima, napetost može da se umanji a napadi deeskaliraju, uprkos izostanku fizičke intervencije.

Ali može li to da pomogne u saobraćajnoj nesreći u kojoj je neko ozbiljno povređen ili mu se desilo nešto još gore? Teško je zamisliti da posmatrači mogu da pomognu tako što će snimiti ugruvanog i šokiranog policajca posle sudara u Koventriju.

Misleći na teže slučajeve, doktor Haris smatra da fotografija može da pomogne u činu samoobmane onih koji žale zbog toga što su učinili.

„Možete da smislite razna opravdanja - 'Ja sam samo beležio šta se dešava' - da biste sačuvali uverenje kako ste vi zapravo dobra osoba", kaže on.

„Pronalazite način da sačuvate moralni identitet. Ali to je naknadna pamet, da biste kasnije opravdali vlastito ponašanje. Još jednom, u datom trenutku, mislim da ti ljudi uopšte ne razmišljaju."