Kako će izgledati globalna uloga Velike Britanije posle Bregzita

Kako britanski političari i kreatori politike vide spoljnu politiku kad zemlja jednom napusti Evropsku uniju?

Tri godine Bregzit crpi intelektualnu životnu snagu iz Vajthola i Vestminstera, ostavljajući malo vremena i prostora za razmišljanje o budućnosti.

A opet se sada, kako se približavamo 29. martu, zakazanom datumu odlaska, javljaju znaci da neki kreatori politike uspevaju da skrenu pogled s aktuelnih pregovora i pokušavaju malo da zagledaju šta se nalazi iza horizonta.

Ovo se posebno odnosi na spoljnu politiku.

Jedna od velikih ironija Bregzita je da se pitanje britanskog odnosa prema spoljnom svetu posmatra preusko, kroz prizmu britanske unutrašnje politike.

Rasprava u Vestminsteru uglavnom se bavila tačkama ideološke razlike po pitanju bekstopa, crvenih linija i unutrašnjih podela u strankama.

A opet stav koji su mnogi glasači izrazili prema Bregzitu često su određivala mnogo šira pitanja: njihov doživljaj britanske uloge u svetu, njihova reakcija na prednosti i mane globalizacije, i da, njihov stav prema broju stranaca u Velikoj Britaniji.

Neki poslanici sada polako počinju da posvećuju pažnju upravo ovim pitanjima. Ali pre nego što se zapitamo koju ulogu bi Velika Britanija trebalo da igra u svetu posle Bregzita, možda bi prvo trebalo da se zapitamo šta mislimo da bi Britanija trebalo da bude kod kuće.

• Bregzit: Sve što morate da znate
• Bregzit „čudovište” upozorava da sat otkucava
• Kraljica pozvala građane da nađu „zajednički jezik“
• Tusk: Posebno mesto u paklu svima koji su za Bregzit bez plana

Poslednjih dana, ministarka spoljnih poslova laburističke vlade u senci Emili Tornberi održala je govor pred ekspertskom grupom Institut za vladu.

Ona je izložila vlastite planove za rebalans britanske spoljne politike pod budućom laburističkom vladom, koja bi radila više na promociji britanskih vrednosti, a ne samo njenih komercijalnih interesa.

Više pažnje posvetiće se ljudskim pravima i kontroli vladinog režima izvoza oružja.

Ona je svoj pristup spoljnoj politici uporedila sa „etičkom dimenzijom" za koju se zalagao bivši laburistički ministar spoljnih poslova Robin Kuk, „ali sa malo više realizma".

Svega nekoliko dana kasnije, Bob Sili, konzervativni poslanik za Ostrvo Vajt i član Odbora za spoljnu politiku, objavio je vlastiti plan od 40 strana za buduće mesto Velike Britanije u svetu.

Njegova ideja je da Britanija postane zagovornik slobode: slobode u trgovini, slobode od tiranije i slobode misli.

I tako on želi da Velika Britanija reformiše Svetsku trgovinsku organizaciju kako bi se ona pozabavila protekcionizmom, da promoviše ljudska prava i bori se protiv savremenog ropstva, i da se bori protiv autoritarizma tako što će pojačati rad BBC-jevog Svetskog servisa.

Da bi se sve to koordinisalo, Sili je predložio da se odeljenja za međunarodni razvoj i međunarodnu trgovinu pripoje nazad Forin Ofisu. On želi i da se propisi koji ograničavaju britanski budžet za pomoć malo olabave.

Ministar spoljnih poslova Džeremi Hant uglavnom je usredsređen na Bregzit, ali je osvojio neke diplomatske poene zauzevši tvrđi stav prema položaju muslimanskog naroda Rohindža u Mjanmaru, poznatom i kao Burma, i zatvaranju dvojnog državljanina Britanije i Irana Nazanina Zagarija Tedklifa u Iranu.

On se više usredsređuje i na odbranu medijskih sloboda i zaštitu hrišćana od progona. Ali Hantova velika ideja je da bi Britanija mogla da postane ono što on zove „nevidljivim lancem" koji povezuje sve demokratije sveta.

Velika Britanija, nada se on, mogla bi da se postavi kao branilac slobode, vladavine prava i građanskih i političkih sloboda nasuprot sve ozbiljnije pretnje autoritarnih režima.

O mnogim tim idejama vredi porazmisliti.

A opet, kad se uzmu sve na gomili, one kao da na neki način ilustruju odsustvo razmišljanja o spoljnoj politici otkako je Velika Britanija glasala da napusti Evropsku uniju u junu 2016. godine.

Jedno je zalagati se za demokratiju i vrednosti, a nešto sasvim drugo pojasniti šta bi to trebalo da znači u praksi.

Uzmite na primer govor ministarke Tornberi. Tokom sesije pitanja i odgovora koja je usledila, pitao sam je da li misli da je Kina pretnja ili prilika, i da li Velika Britanija treba da zabrani kineskog tehnološkog giganta Huavej?

Ovo je bio njen odgovor: „Što se tiče Kine, moj iskreni odgovor vam je da ne znam. Dakle, neću sedeti ovde i zamajavati vas da znam, Džejmse."

Dakle, kad je u pitanju velika dilema pred kojom se našao čitav zapadni svet, razmišljanje laburista je, recimo to ovako, nešto na čemu se u najboljem slučaju još radi.

Nejasan koncept

Silijev pamflet ima odlike dubine. Ali on je usredsređen na institucionalnu promenu: spajanje odeljenja u Vajtholu, osnivanje odbora za strategiju, revizije trošenja, i tako dalje.

Bilo je mnogo više pitanja nego odgovora kad je došlo do molbe da se definiše kakvu će tačno politiku ove nove strukture zastupati.

A što se tiče velike ideje ministra spoljnih poslova o „nevidljivom lancu" demokratije, ta ideja je problematična već u samom njenom nazivu.

Nevidljiva politika je, u najmanju ruku, nejasan koncept, a lanci možda nisu baš sjajan simbol za bivšu kolonijalnu silu koja pokušava da nađe mesto u svetu.

Uz to, njegovi predlozi bavili su se institucionalnom promenom: traže više britanskih diplomata, reformu Ujedinjenih nacija, i tako dalje.

I tu ima nekih velikih rupa.

Decenijama je naša spoljna politika predstavljala Veliku Britaniju kao most između Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država. Ali vrlo malo analiza jasno stavlja do znanja šta bi trebalo u budućnosti da bude odnos Britanije prema Evropi i Americi. Malo se razmišlja na temu demografske eksplozije koja se dešava u Africi.

Ali ključno je, čini se, da previše ovakvog razmišljanja ignoriše prvobitna načela.

Pre nego što odlučimo šta je mesto Velike Britanije u svetu, možda bismo morali prvo da održimo raspravu o tome šta bi sama Britanija trebalo da bude u 21. veku. Kakvu politiku uopšte želimo da zastupamo?

Premijer i državnik iz 19. veka Vilijam Gledston rekao je da je njegovo prvo načelo spoljne politike „dobra vlada kod kuće".

I bio je u pravu: zemlje sa snažnim osećanjem nacionalnog identiteta, zdravom ekonomijom i stabilnim političkim liderstvom sa jasnim planom obično imaju dobru spoljnu politiku. U sadašnjem trenutku, nisam baš siguran da je Velika Britanija sasvim dorasla tom idealu.

Dakle, pre nego što počnemo da govorimo o reformi Vajthola, o povećavanju našeg budžeta za pomoć, većoj potrošnji na odbranu, reformi Komonvelta, kopiranju Singapura ili Japana, ili bilo kojoj drugoj ideji, možda prvo treba da odlučimo kako sebe vidimo kao naciju.

Možda i diplomatija, a ne samo vaspitanje, dolazi iz kuće?