Vukovar skoro tri decenije posle rata: Kad se progovori o čemu se inače ćuti

Prohladni, vetroviti ponedeljak, oko 21 sat - na uređenom vukovarskom korzou, celom njegovom dužinom, nema nijednog prolaznika.

Slika je to grada u kome je pre rata živelo više od 40 hiljada stanovnika, posle oko 30 hiljada, a od ulaska Hrvatske u Evropsku uniju još manje - svega nešto više od 20 hiljada, prema proceni lokalnih komunalnih službi.

Slika je to grada koga je iz prazničnog dremeža probudio snimak mladića koji na fudbalskoj utakmici u Vukovaru nisu ustali dok je intonirana hrvatska himna.

Uz komentar na konferenciji za medije da je ponašanje učenika Srednje tehničke škole „Nikola Tesla" primer „kontinuirane velikosrpske puzajuće agresije", video je promovisao i sam gradonačelnik Vukovara Ivan Penava, član Hrvatske demokratske zajednice (HDZ).

„Da me je neko pitao 13. januara šta ima novo u Vukovaru, ja bih mu rekla - baš ništa.

Sledećeg dana, ja sam unezverena došla kod direktora jer sam se osećala lično prozvanom", počinje priču za BBC na srpskom profesorka ove škole Lilijana Radobuljac.

„Djeca" i „deca"

Ova energična žena snažnog duha predaje hrvatski jezik učenicima koji isti nastavni program slušaju na dva jezika - hrvatskom i srpskom.

„To su moja djeca i moja deca", kaže sa osmehom, napominjući da ponekad tek na pola časa primeti u kom je odeljenju - „srpskom" ili „hrvatskom".

Osim što idu u odvojene razrede, među đacima ova profesorka ne vidi nikakve razlike.

„Opisujem ih kao mlade ljude budućnosti.

Oni koji nisu u dodiru sa mladosti ne znaju koliko su oni radoznali, koliko traže širine i koliko su dobri mladi ljudi - ako im damo priliku."

Pominjanje mladih ljudi iz njene škole na listi optužbi vukovarskog gradonačelnika Lilijanu Radobuljac lično je pogodilo.

„Kada kažeš da učenike tako uče, a to je kao da ih ja tome učim, sve upakovano sa sintagmom velikosrpska agresija - to je nedopustivo.

Koristiti decu je dno - ne znam kako bih drugačije to opisala."

Umesto toga, profesorka hrvatskog jezika smatra da je bolje bilo da je gradonačelnik Penava, i sam nekada profesor i direktor jedne vukovarske škole, došao među đake, da sa njima razgovara o lošoj slici koju su svojim postupkom pokazali i ukaže im na greške.

„Razgovarali smo u razredima, oni su to očekivali od nas.

Oni su želeli da ja potvrdim da oni nisu takvi, da postoji ta pozitiva koju mi negujemo."

Lilijana Radobuljac je profesorka hrvatskog jezika u Srednjoj tehničkoj školi „Nikola Tesla" u Vukovaru, a prethodno je radila u Vinkovcima i Poreču. Dobitnica je nagrade „Ponos Hrvatske" jer je kao obolela od karcinoma, napisala knjigu u znak ohrabrenja svim obolelim. Nagradu „Ivan Filipović" dobila je za borbu za dostojanstvene uslove rada njenih učenika. Majka je devojčice sa Daunovim sindromom i predsednica udruženja „Vukovarske iskrice".

U školi oštećenoj u ratnim borbama, dugo godina nije bilo grejanja, ali jeste inicijativa da se učenici dve nacionalnosti povežu.

„Mi smo još 1998. zaključili da nam treba jedan dobar fudbalski tim škole - a ne dva.

Tako je i sa dramskom, muzičkom sekcijom."

Prošlogodišnji maturanti „Nikole Tesle" zajedno su po prvi put išli na ekskurziju u Grčku, a prethodno na beogradski Sajam knjiga.

Pobednički rad

Posle prve zajedničke ekskurzije učenika koji nastavu slušaju na hrvatskom i srpskom jeziku, učenik Denis Paulenka napisao je pismeni zadatak koji je pobedio na takmičenju Foruma za odgoj i obrazovanje, u kategoriji Promeni svet. BBC na srpskom prenosi deo Denisovog nagrađenog rada.

- Krećemo sutra u 7:00. Ne želim da netko kasni! Provjerite još jednom putovnice, osobne dokumente.

Bile su to već više puta ponovljene riječi našeg razrednika. Maturalac. Čeka nas Grčka.

- Još jedna stvar, vi ste prva generacija koja ide zajedno s učenicima koji slušaju nastavu na srpskom jeziku. Sve smo se dogovorili... Oni su vaši vršnjaci i ne želim nikakve probleme...

Nije nam bila neka uzbuna. Sve smo to već iskomentirali između sebe. Nikada u školi nismo imali problema s nekim zbog njegove nacionalnosti, ali je očito u prošlosti bilo takvih nelagoda. Moj je razred zaključio ovako: što nas je više, bit će nam bolje!

Čim smo ušli u autobus, razrednik je opet pitao za putovnice. Nismo uspjeli ni prevrnuti očima, a začuli smo njihovog razrednika:

- Jeste svi poneli pasoše? Nemoj posle da bude nisam znao.

Ja sam se nasmijao od srca. Sve me podsjetilo na film „Lajanje na zvezde". Doduše, kod njihovog sam razrednika išao na slobodne aktivnosti i nikada nisam skužio... Eto, nisam skužio da zna srpski. Jer, sve smo vježbe, akcije i događanja ispratili na hrvatskom jeziku.

Što sam još shvatio u tom trenutku? Na ovo pitanje njihovog razrednika nitko od nas nije prevrnuo očima.

Jednostavno, to je bilo to. Zajedničko putovanje, zajednički maturalac.

U autobusu su orile i „naše" i „njihove" pjesme. Kome se nije sviđalo, stavio je slušalice na uši i mir. Većini je bilo najvažnije da mogu pjevati...

I pored činjenice da njihova škola osvaja medalje na takmičenjima ne samo iz tehničkih predmeta, da na časovima rade sa modernim tehnologijama i stvaraju inovativna rešenja, ponovo su se našli u kontekstu priče koja korene vuče daleko pre njihovog rođenja.

„Posle objave snimka, na probu dramske sekcije došli su novinari da sa njima razgovaraju o tome, a jedan učenik ih je pitao Dokle više da o tome pišete...

Oni žele da pokažu gde su najbolji, a ne da se stalno prebira po dnu."

Profesorka Radobuljac nema dilemu - sve je to priča politike koja na taj način za sebe svrstava sigurne birače i tako će biti sve dok se ne izađe iz nametnutih okvira.

A sve je više onoga zbog čega se iz tih okvira izlazi.

„Imam jednog učenika Jovana koji mi je u pismenom zadatku opisao svoju veliku ljubav i koliko oni paze jedno na drugo - koliko su svesni svoje različitosti, koliko se vole, ali i koliko moraju paziti na svoje okruženje, prijatelje, roditelje.

Mislim da jedino tako može."

Školske klupe za Lilijanu Radobuljac mesto su gde đaci moraju biti zaštićeni od svake vrste zla koje, kako kaže, uvek postoji u manjem procentu, ali je glasno i agresivno.

„Moj zadatak je da dobru decu i dobru djecu ohrabrim da nikada ne ćute.

Istorija je pokazala da je to najgore što nam se može dogoditi", zaključuje profesorka hrvatskog.

Život na granici ne čeka političke odluke

Ima li ćirilice u Vukovaru

„Do sad im je nuđena samo laž"

Nije hteo da ćuti - tako svoju motivaciju da objavi snimak mladića koji ne ustaju na hrvatsku himnu za BBC opisuje vukovarski gradonačelnik Ivan Penava.

„Ne želim sebi, kao osobi i gradonačelniku Vukovara, staviti na teret krivicu i odgovornost za to što smo toj deci nudili do sada - zatvorenu atmosferu.

Neko je za to odgovoran, a prikaz tog snimka je refleksija uslova u kojima ti mladi ljudi odrastaju."

Ivan Penava u politiku je ušao iz prosvete - osam godina predavao je fizičko, a potom šest godina bio direktor Ekonomske škole u Vukovaru.

„Meni je žao - nisu ti momci bili tema ili meta, kako god želite.

Mediji su otišli u tom smeru."

Član HDZ-a kaže da mu je cilj bio da se progovori o „zabranjenim" temama, što smatra da je bio uzrok i etničkih sukoba koji su razorili Vukovar.

„Nismo mi njima dosad ništa nudili - samo laž.

Da ne možeš da pričaš otvoreno o nekim stvarima, praviš podelu među njima, pa ih i različito obrazuješ."

Penava kaže da je različito viđenje istih događaja iz bliske, zajedničke i katastrofalne istorije - pogubno, te da građani Hrvatske, bez obzira na nacionalnost, treba da usvoje viđenje stvari koje je u temelju hrvatske države.

„Iz aspekta Hrvata, neustajanje na himnu šalje poruku da niste dobri građani, ne volite državu, ne poštujete himnu - odgajamo decu da su međusobno nespojivi.

Sa aspekta Srba, otvara se pitanje jesam li dovoljno dobar Srbin jer živim u Hrvatskoj, prihvatam da radim, na primer, u policiji i nosim šahovnicu."

Vukovarski gradonačelnik privukao je pažnju i kada je prošle godine pozvao na veliki protest u Vukovaru na kome je zatražio od institucija svoje države da istraže i kazne ratne zločine koji su se dogodili tokom rata devedesetih.

„Mi na ovakav način, kao grad, ne možemo dalje.

Meni ni pozicija gradonačelnika Vukovara, a ni moj stav, ne dozvoljava da se postavim na taj lakši, ali lažljiv način koji zavarava i ostavlja priču nerešenom."

Penavin zamenik iz reda srpskog naroda Srđan Milaković kaže da su ovakvi potezi gradonačelnika - kontraproduktivni.

„On je potpuno promašio sa tim stvarima - a to mislim da nije samo stav srpske zajednice, nego i vlasti Hrvatske.

Promašio je jer je radio stvari jednostrano - ako tražiš procesuiranje ratnih zločina, traži to za sve zločine i nemoj u prvi plan stavljati srpsku ili hrvatsku žrtvu", kaže Milaković za BBC.

Ipak, iako Milaković i Penava o ključnim pitanjima etničkih odnosa u Vukovaru ne mogu da postignu ni najmanji konsenzus, u jednom su saglasni - i da ne sednu za isti sto.

Komunikacije predstavnika zajednica - nema.

„Mi 20 godina nismo komunicirali, barem na visokom nivou - ni u javnosti, a ni među sobom - jer nemamo dodirnih tačaka.

Odnos većine prema manjini ima veoma oštre linije - kad prihvatite to, to i to, onda ćemo razgovarati, a do tad nećemo ni razgovarati", kaže zamenik gradonačelnika.

Fasade i atmosfera

Sa prozora kancelarije gradonačelnika Penave pogled pada na žutu fasadu zgrade Radničkog doma, jednog od istorijskih simbola Vukovara - i sam žrtva granatiranja ovog grada.

„Ta zgrada je prekrasna arhitektonski, sjajno je obnovljena fasada.

Ali je prazna - iznutra nije obnovljeno ništa", nestaje Ivanu Penavi osmeh sa lica dok otkriva da je za unutrašnju restauraciju potrebno još oko tri miliona evra.

Slika obnovljene fasade, ali ne i unutrašnjosti i suštine, vidi se i na mnogim drugim primerima vukovarskog života.

„Mi ovde nismo siromašni - u Evropskoj uniji ljudi za čitav život ne steknu nekretninu, a ovde malo ko da je nema.

A ljudi zatvore vrata i odlaze i to je za mene strašno deprimirajuće - ljudi se zadovolje sa tako malo, koliko su ovde prezasićeni i premoreni od tema kojima ne žele da se bave", crta skicu vukovarskog života zamenik gradonačelnika Milaković.

Obojica su saglasni da je posle rata mnogo novca uloženo u obnovu grada, pre svega u infrastrukturu koja je bila gotovo u potpunosti uništena.

„Narodski rečeno - imate utisak da od toga nema sreće.

Potrebno je Vukovaru nešto drugo pored toga - potrebno je raditi na atmosferi jer čovek kad je nezadovoljan, ne izađe da šeta novim kejom pored Dunava - on to i ne vidi, njemu to ne znači ništa", kaže Milaković.

Predstavnik Srba očekuje da na atmosferi rade svi društveni činioci, da prepoznaju šta je loše i ne proizvode sukobe i afere.

Gradonačelnik Penava pažnju skreće i na projekat mirne reintegracije Slavonije pod vlast Hrvatske nakon Erdutskog sporazuma.

„Omogućila je reintegracija da povratak prođe bez incidenata, ali stvari su ostale zakopane, ne doživljavaju transformaciju i to ima svoju cenu.

Ona nikada neće biti izražena kroz krv, jer je sve gotovo, ali su posledice za grad ogromne - to je problem sa atmosferom i to ne onom svakodnevnom, u koji god kafić da sednete, bez obzira da li ćete se obratiti na ekavici ili ijekavici, apsolutno nećete imati problem.

Ali tu je nešto što se ne vidi, što je ljudima sa strane teško da shvate - o tome se ne priča otvoreno, ne komunicira se, postoje tabui i oni stvaraju nelagodu", kaže Penava.

„Menjanje granica na Balkanu - put u beskrajne ratove"

Gde prestaje podela, a počinje timski rad

Kancelarije gradonačelnika Penave i zamenika gradonačelnika Milakovića nalaze se na istom spratu vukovarske gradske uprave - između njihovih, nalazi se još tačno troja vrata.

Oni formalno zajedno čine gradsku vlast, a u poslednje tri godine imali ukupno desetak sastanaka, na javnim događajima se nisu pojavljivali zajedno.

I to ne negiraju - ni jedan, ni drugi.

„Penava: Da, nastavljamo tu sliku podele i segregacije.

BBC: Zašto Vi nemate snagu da to promenite?

Penava: Ivan Penava, kao gradonačelnik ili ne kao gradonačelnik, pojaviće se u crkvi Svetog Nikole na pravoslavni Uskrs - bez problema. Hoće li se Srđan Milaković pojaviti u Koloni sećanja, ili na Dan nezavisnosti - ili bilo ko od te dece? I ako neće - zašto to rade, šta očekuju, gde je taj mir, suživot i budućnost - ko je nudi, a ko ne?"

Kao u ogledalu, odgovor stiže iz druge kancelarije.

„Gradonačelnik je prvi koji svojim potezima može pokazati inicijativu.

Kao zamenika gradonačelnika, on može da me marginalizuje - suzio mi je manevarski prostor hvatajući se za ono što je meni nemoguće da odgovorim."

Milaković kaže da bi mnogi potcenjivali iskrenost njegovih simboličkih gestova, čak i kad bi se desili.

„Ja mogu fingirati stvari radi mog interesa, biti pragmatik, ispuniti sve što hoćete, pred bilo kojim spomenikom - ali me ne možete naterati da mislim drugačije.

Shvatio sam da ni to ne bi bilo dovoljno i dalo rezultat jer je previše ljudi koji su ostali u toj ratnoj prošlosti."

Ipak, ima i onih koji su daleko od te prošlosti.

Dok su sportska borilišta najčešće poprišta izliva nacionalističke energije, a tribine mesto sa koga snimci mogu da uzdrmaju čitave gradove i društva, vukovarski ženski odbojkaški klub baštini sasvim drugačiju priču.

Na terenu su devojke uglavnom iz Vukovara i okolnih gradova i mesta, a na tribinama - mirno.

Usponi i padovi u sportskim rezultatima kluba čiji život zavisi i od sponzora nikada nije bio praćen poremećenim odnosima.

Nacionalnosti na terenu nisu važne, a devojke se druže i van terena - bez obzira kojoj etničkoj grupi pripadaju.

Njihovu priču pogledajte u sledećoj video reportaži:

Nestajanje

Slika praznih ulica grada koji danas ima upola manje stanovnika nego što je imao pre rata vraća svakog u realnost.

„Mislim da nema šanse da Srbija i Hrvatska ikad zarate - to su, nažalost, dve starice od 85-90 godina koje bi se možda najradije uhvatile za gušu, ali su toliko stare, zanemoćale da nema šanse da se to dogodi.

Ne želim da budem ptica-zloslutnica, ali oko nas dolaze mnogi mlađi i potentniji - i mi ne bismo smeli da imamo problema u odnosima, jer smo bliži po svemu od tih koji će doći", kaže gradonačelnik Vukovara Ivan Penava.

Grad, koji je samo u nekadašnjem industrijskom gigantu „Borovu" zapošljavao do 20 hiljada ljudi, sada uvozi radnike.

Nove boje za novi život „Borova"

Zapošljavaju se ljudi sa pasošima Bosne i Hercegovine, a ove godine i prvi Ukrajinci stigli su na rad u Vukovar.

Priliku ovde traže i ljudi iz udaljenijih krajeva sveta.

Nizar Šukri i Abdulkader Garib rođeni su i odrasli u Siriji, ali su u socijalističkoj Jugoslaviji završili studije medicine.

Posle sticanja diplome stomatologa, Šukri je ostao u Hrvatskoj i postao ugledni član zajednice - uključio se i u politički život kroz angažman na listi „Mosta".

Garib je zvanje ginekologa poneo u Siriju, odakle se vratio na nedavnom talasu izbeglica i zaposlio u vukovarskom Domu zdravlja gde ga pacijenti već drugu godinu svrstavaju među deset najboljih lekara u čitavoj Hrvatskoj.

Njihove priče pronađite u sledećoj video reportaži:

Gradonačelnik grada koji nestaje kaže da u atmosferi koja vlada, ne može nikoga kriviti što odlazi iz Vukovara.

„Neki bi morali da razmisle, ako ih brine budućnost Srba - ipak su Srbi manjina u odnosu na Hrvate, pa će ih i pre nestati.

A nije nam to interes", kaže Ivan Penava.

„Veći je teret na onome ko je većina - on ima veći manevarski prostor i za kompromise, jer može mnogo manje da izgubi.

Možda i ima svesti kakve bi korake trebalo povući, ali nema hrabrosti", poručuje Penavin zamenik Srđan Milaković.

On kaže da se okidač za promene i dalje samo - čeka.

„Svi mi čekamo da se nešto dogodi - bilo bi bolje i da nešto radimo, ali se izgubila kritična masa koja bi mogla da iznese promene jer ti ljudi nestaju, a ostaju oni koji su u kolotečini."

Svoje đake izvan kolotečine pokušaće da održi profesorka Srednje tehničke škole Lilijana Radobuljac - sama će sebe opisati da nikada i nije želela da se bavi nekim drugim poslom.

„Ne možemo svi otići.

Ako se svi predamo i ne budemo gradili bolji svet, onda neka nas stvarno rasele i dođu neki koji znaju i mogu raditi bolje."

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk