Neverovatna priča o Dijani Budisavljević polako se probija do svetske publike, dok u regionu izaziva bure. O njoj pričamo sa autorom knjige „Dijanina lista" - Vilhelmom Kuesom.
„23. oktobar 1941.
„Moja šogorica, gđa Mira Kušević, saznala je da postoji veliki koncentracioni logor u kojem se osim Jevrejki nalaze i pravoslavke s decom".
Tim rečima počinje dnevnik heroine Dijane Budisavljević.
Austrijanka iz Inzbruka koja se 1919. godine doselila u Zagreb, nakon udaje za Srbina Julija Budisavljevića, zaslužna je za jednu od najvećih humanitarnih akcija Drugog svetskog rata.
Za četiri godine ona je iz logora NDH spasla 15.336 dece, uglavnom srpske.
Preživelo ih je više od 12.000.
Bolesne je morala da ostavi, a majke onih koji su bili zdravi ubeđivala je da joj ih predaju. Nalazila im je smeštaj i hranu, vodila datoteku o tome ko je čije dete i sve to dok joj svakodnevno život visi o koncu.
Strašne scene koje je videla u Jasenovcu skupo je platila - izgubila je polovinu kose i smršala 16 kilograma - a Srbija do skoro o njoj nije znala apsolutno ništa.
Među onima koji o Dijani znaju gotovo sve je austrijski publicista Vilhelm Kues, autor knjige Dijanina lista.
„Dijana je bila veoma snažna žena. Žena puna ljubavi", kaže Kues u intervjuu za BBC na srpskom.
„U dnevniku ona piše: 'Polazila sam od toga da moj život nije ništa vredniji od života svih nevino proganjanih i da, ukoliko mogu da pomognem, to ću i uraditi, bez obzira na posledice'".
A posledice su bile velike.
Sedamdeset i kusur godina nakon Drugog svetskog rata, Dijana Budisavljević je ponovo izazvala buru u regionu.
Film Dnevnik Dijane Budisavljević osvojio je nedavno Zlatnu arenu - glavnu nagradu na Filmskom festivalu u Puli - nagradu publike, kao i nagradu za najbolju režiju.
U Hrvatskoj se to nekima nije svidelo, pa je internet radio ono u čemu je najbolji - svađao se.
Može li Dijanina priča da promeni nešto u regionu i svetu?
„Sve se vrti oko pričanja priča", kaže Kues.
„Ukoliko mi odlučimo da od Dijane napravimo heroinu i primer kako bi trebalo da se ponašamo jedni prema drugima, promena je moguća.
„Međutim, živećemo u svetu mržnje i sukoba dokle god su u centru pažnje oni koji huškaju na rat".
Kako kaže, Dijanina priča pokazuje da je saradnja moguća bez obzira na ideološke granice i religije.
„Hrvati, većinom katolici, spasavali su srpsku decu... Ukoliko je to moguće u vremenu rata i mržnje, onda je moguće da radimo zajedno i u miru", ističe Kues.
„A ako možemo samo jednu stvar da naučimo iz Dijaninih postupaka - neka to bude da samo saradnja i ljubav mogu da nas spasu".
Dijanina priča počela je kao pravi film.
Jednog običnog jutra, 23. oktobra 1941. godine, u dom ugledne porodice Budisavljević, stigla je jedna švalja.
Sedeli su i uz čaj ćaskali o vremenu, krojevima i - ratu.
„Moja krojačica je Jevrejka i nekoliko puta mi je pričala o velikoj akciji pomoći koju je jevrejska opština namenila njihovim članovima u logorima", zapisala je Dijana u dnevniku tog dana.
„Za pripadnike pravoslavne vere nije u Zagrebu postojala nikakva akcija, a moji predlozi nekim gospođama iz pravoslavnih krugova nisu naišli na interes".
I, šta će, krenula je u akciju.
„Moja šogorica i ja smo u to vreme nameravale da samo mesečno dajemo novčane priloge", piše Budisavljević.
„Međutim, duboko potresena onim što sam čula o stanju interniranih, pristala sam da učinim sve što je u mojoj moći da se akcija pomoći organizuje".
Tako je Dijana počela da prikuplja ćebad, pokrivače, toplu odeću, čizme i sve drugo što bi logorašima moglo da bude od pomoći.
Sve to je slala u logor Loborgrad u koji ubrzo i odlazi - 25. decembra 1941.
„Doktor Pajas je došao po mene automobilom za koji sam platila benzin i iznajmljivanje. Vozio je njegov sin.
„Uprkos propusnicama, u Loborgrad nam je bio zabranjen ulaz. Tek nakon dužih pregovora smo dobili dozvolu da uđemo, pod uslovom da ono što vidimo nikome ne pričamo.
„U dvorištu su me čekale pravoslavke i konačno sam saznala ono najvažnije, a to je da ništa od onoga što smo slali nije podeljeno ljudima. Na moje pitanje šta najviše žele, dobila sam jednostavan odgovor - češalj".
Priča o upoznavanju Kuesa i Dijane počinje pre četiri godine, a za sve je zaslužna jedna posebna knjižara.
„Bilo je proleće 2015. kada je me urednik pitao da li želim da napišem knjigu o Dijani Budisavljević.
„Želeo je knjigu o njoj zbog toga što se knjižara njegove izdavačke kuće nalazi u kući u kojoj je Dijana rođena i u kojoj je živela do odlaska u Zagreb", navodi Kues.
Ipak, nije bilo lako pronaći podatke o Dijaninom životu.
„Naravno, koristio sam njen dnevnik, ali je on cenzurisan i fragmentiran, tako da sam većinu detalja morao da rekonstruišem iz drugih izvora.
„Bilo je drugih dnevnika i zapisa... Na primer, Kamila Broslera koji je radio za ustašku vladu, kao i zapisi Jane Koh iz Crvenog krsta, ali da, bilo je veoma teško".
Nakon dosta istraživanja knjiga je objavljena 2017. godine.
„Nije fikcija, sve te stvari su se zaista desile, samo sam u nekim detaljima dao sebi malo slobode.
„Ne znamo koje je tačno reči Dijana koristila u ovim ili onim situacijama, ali znamo njen karakter, šta se desilo i čitavu priču.
„Zbog toga sam napisao neke dijaloge i detalje, kako bih oživeo način pripovedanja".
A šta je u međuvremenu, nakon toliko druženja, naučio od Dijane?
„Najviše se divim njenoj hrabrosti i istrajnosti", odgovara jednostavno.
„Znala je da mogu da je ubiju čim kroči u Jasenovac i izađe pred jednog od najsurovijih ustaških ubica Maksa Luburića... Plašili su ga se svi, osim Dijane.
„Ipak, i pored toga je ušla u taj logor i za dva dana iz njega izvela više od 1.000 dece".
Prvih nekoliko meseci Dijana i njenih ljudi su prikupljali stvari i slali u logore, ali se onda stvari menjaju.
„11. jun 1942.
„Telefonski su me obavestili da će čitav logor u Đakovu biti evakuisan. Iz oskudnih vesti koje su procurile, moglo se zaključiti da je to bio veliki logor smrti.
„Bunari su bili namerno zaraženi, tako da su trbušni tifus i dizenterija odneli mnogo žrtava, a epidemija se stalno širila.
„Žene i deca su izgleda odvedeni u Jasenovac i tamo likvidirani", piše Dijana u dnevniku.
Nešto kasnije ona na svoju ruku odlazi u Jasenovac, za koji kažu da je bio manufaktura smrti, a ne fabrika kao nemački logori.
Leđa joj je čuvala samo usmena dozvola Andrije Artukovića, ministra u vladi NDH, na koju se pozivala svaki put, kao činjenica da je ona ipak Austrijanka - doduše, udata za Srbina.
„Bila je to moja jedina, bila sam svesna, naravno, vrlo iluzorna zaštita od ustaša", navodi ona.
Sa ekipom saradnika, među kojima su bili medicinske sestre Crvenog krsta, ulazi u logor da odvede decu.
„10. jul 1942, logor Stara Gradiška.
„Pre podne je došao Luburić. Bio je besan što mora da preda decu. Kazao je da ima dovoljno katoličke dece koja u Zagrebu rastu u bedi. Neka se za njih brinemo.
„Onda nam je opet pretio da samo od njegove dobre volji zavisi hoće li nas pustiti iz logora. Njegova majka je decu takođe morala odgajati u najtežim okolnostima, u najvećoj bedi, itd.
„Onda nam je opet pretio. Ima mogućnosti da nas sakrije tako da niko ne može da nas nađe. Šta ministri odluče, to se njega uopšte ne tiče... Pobrinuće se da i ministri dođu u logor.
„Kaže, u logoru jedino on ima vlast", piše Dijana Budisavljević.
Pobedila je Dijana tog dana, kao i sledećeg i onog tamo i svih narednih.
Do kraja rata je odlazila u logore širom NDH i pregovarala sa majkama da joj daju decu, tražeći im smeštaj i spas.
Sa velikom pažnjom vodila je detaljnu kartoteku o deci, kako bi svi mogli da budu vraćeni roditeljima - ako oni prežive.
Tokom tih akcija, 11 njenih saradnika je izgubilo život, a šta je sve videla...
„Bila sam sama sa 62 dece koja su ležala na podu, u vagonu za stoku, bez hrane i pića", piše nešto kasnije o tom istom 10. julu 1942, kada je Luburić bio besan.
„Put je bio užasan. Celu noć se čulo stenjanje i kukanje. Put do Zagreba činio se beskonačnim. Deca su tražila hranu.
„Sve što sam mogla da učinim bilo je da ih tešim da ćemo se za njih brinuti, da će njihove majke doći...
„Tokom vožnje nisam mogla da se pomerim, kako ne bih nekoga nagazila. Veća su deca stalno sedela na noćnim posudama, mala su se prljala. Pod je bio pun blata i dečjih glista..."
Rat se u nekom trenutku završio - iako je verovatno delovalo da se to nikada neće dogoditi - ponovo je zavladao mir, a u Jugoslaviju je stigla nova vlast.
I onda tišina.
Ozna koja sve dozna, odnela je kartoteku i Dijani je zabranjeno da se bavi bilo čime što ima veze sa „njenom" decom.
„Dijana i njena porodica su bili politički konzervativni... Dijanin brat je čak odbio da bude ministar kod Tita", kaže Kues.
„Sigurno nije bila pravi model ili kandidat za Orden narodnog heroja... Ipak, komunisti su nastavili Dijanine poduhvate i pokušavali da vrate decu njihovim roditeljima".
Kako kaže, problem je bio i to što je tokom rata sarađivala sa apsolutno svima koji bi joj pomogli da spase decu.
„Ni u Austriji se dugo nije pričalo o tome... Pa tokom osamdesetih je za predsednika izabran Kurt Valdhajm koji je znao sve o genocidu nad Srbima u Hrvatskoj i Jevrejima u Grčkoj, a ništa nije uradio po tom pitanju", kaže Kues.
Nakon rata, Dijana je sa suprugom nastavila običan život u Zagrebu da bi se početkom sedamdesetih vratila u Inzbruk.
Preminula je 20. avgusta 1978. godine.
Svet za nju i dalje ne zna, a građani Srbije - barem oni koji nemaju diplomu iz istorije - priču o Dijani čuli su tek nekoliko decenija kasnije.
Tiho, preko feljtona u Novostima, a onda i teksta u Nedeljniku, Dijana se ponovo pojavila.
„Čudno je, ali svi politički sistemi su decenijama pokušavali da negiraju Dijanu i njen rad", kaže Kues.
„Bez obzira na ideologiju, svi koji su imali nekakvu političku moć nisu hteli da joj odaju počast.
„U njenom rodnom Inzbruku nije čak moguće nazvati vrtić po njoj... Jedino u Beču postoji mali park koji nosi njeno ime".
U međuvremenu je Dijana dobila ulicu u Beogradu - na raskrsnici Košutnjaka, Banjice, Kanarevog brda i Dedinja - kao i ordenje.
A šta dalje?
„Sledeći korak je potraga za Dijaninom decom", kaže Kues kratko.
Potraga za 12.000 dece koja su zbog jedne žene dobila šansu da prođu kroz užase puberteta, zaljubljuju se, odljubljuju i žive.
Za decom prave heroine.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 2
Dara
Aleksandra
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar