Intervju petkom: Ana Ćurčin o muzici, protestima i strimovanju svog života

Razgovori sa umetnicima u Srbiji često se pretvore u žalopojke - umesto o delu, priča se o nedostatku sredstava za rad ili manjku medijske pažnje.

To nije slučaj s muzičarkom Anom Ćurčin, koja promišljeno i sa velikim entuzijaznom govori za BBC na srpskom o pesmama sa drugog albuma koji je snimila, saradnji s kolegama iz benda i činjenici da je počela da svira električnu gitaru.

Sa Anom možete da komentarišete izložbu Marine Abramović ili predstavu Tomasa Ostermareja Istorija nasilja na Bitefu. Što je i očekivano, s obzirom da je godinama radila kao producent u pozorištu.

Na sceni se pojavila 2013. s pesmom Cut Loose - sama, sa akustičnom gitarom, peva dubokim i pomalo hrapavim glasom na engleskom folk muziku.

Džoni Mičel, pomislili bi stariji, Ket Pauer, palo bi na pamet mlađima.

Od tada je snimila dva albuma, sastavila bend i svirala širom Srbije i regiona.

LP Duo: Romantični optimizam u Srbiji

Intervju petkom: Rokenrol pesnik na fudbalskom zadatku

„Balkan je svetu dao dokumentarni nadrealizam"

Kako se pomeriti s dna bunara i živeti od muzike

Skoro 200.000 ljudi u Srbiji rade dva posla, zato ne čudi da je tako živi većina muzičara.

Sa Anom, koja trenutno radi u jednoj galeriji, nalazim se tokom pauze za ručak u kafiću u industrijskom delu Novog Beograda.

Pokušala je da živi samo od muzike.

„Udarila sam u dno bunara", smeje se dok priča „a zatim shvatila da moram da nađem posao".

U to spada i epizoda u Njujorku, gde se bavila keteringom i pored borbe za egizistenciju uspela da odsvira nekoliko koncerata.

Nije odustala od te ideje, ali je shvatila da „struktura života mora da bude malo stabilnija."

Smatra da time rasterećuje muzički deo života: stvaranje pesama i rad sa muzičarima od težine svakodnevice.

Zvuk akustične gitare je početna tačka u pisanju pesama, ali tokom godina poželela je da pesme dobiju slojevitost prisustvom drugih instrumenata.

Sada nastupa pod imenom Ana and the Changes , zajedno sa basistom Markom Cvetkovićem, bubnjarem Markom Beninijem i klavijaturistom Goranom Antovićem.

„Momci su mnogo uticali na moj muzički razvoj, dosta sam naučila od njih, postali smo i prijatelji i to sad čini bend, pored sličnih muzičkih senzibiliteta", odgovor je pitanje da li joj je lakše sad kad više nije sama na sceni.

Kako peva na engleskom, brzo su je svrstali u žanr „amerikane", što ju je iznenadilo.

Na drugom albumu Differences svira električnu gitaru, a u naslovnoj pesmi igra se s fank zvukom, čime dokazuje da je napustila ograničenja nametnute kategorije.

„Mi sviramo alternativni rok s primesama folka, bluza, džeza", zaključuje.

https://www.youtube.com/watch?v=_ff9DdgmBTA

Kao dete išla je u muzičku školu i svirala klavir. „Bila sam ljuta na profesorku i nisam htela da nastavim dalje" priseća se sad, žaleći što je „niko nije pogurao".

Ali tu je bio stariji brat s električnom gitarom. Ana počinje da svira akustičnu gitaru kao tinejdžerka i da „skida" pesme Trejsi Čepmen, Alanis Moriset, Džoni Mičel i Brusa Springstina.

„Život u Rusiji je jako brz"

U svakom intervjuu morala je da objašava zašto peva na engleskom.

Ta odluka je došla prirodno, nakon dugogodišnjeg života u Rusiji.

„Bolje sam govorila ruski od srpskog," kaže.

Podaci iz Anine biografije govore o nekadašnjoj snazi jugoslovenskih privrednih giganata. Rođena je u Bagdadu, a sa roditeljima je otišla u Moskvu 1995, kada je imala deset godina.

„Moj dečiji utisak je bio da mi dolazimo iz Evrope u jednu zatvorenu zemlju", seća se prvih dana u Rusiji.

Prvog dana u školi je obukla duks sa pingvinima, nosila šarenu pernicu i deca su joj prišla i zagledala.

„To je njima bila neka vrsta atrakcije."

Od tada se Rusija „galopirajuće" promenila i sada kaže da joj je teško da „pohvata šta se sve izgradilo, šta se promenilo, koliko su kolege napredovale".

Iako joj bilo „divno" tokom studiranja pozorišne produkcije, poželela da je ode iz Rusije 2008. godine.

„Uvek sam bila stranac, postojala je neka praznina, ista ta praznina je prisutna i ovde jer postoji dosta stvari koje sam propustila", objašnjava.

Zdrava i nezdrava hrana za dušu i mozak

U spotu za pesmu Take My Hand koju je napisala sa Igorom Simićem, glavna junakinja u izvedbi glumice Jelene Đokić sprema ručak, zatim se šminka, oblači i seda ispred kompjutera i strimuje kako jede taj obrok.

Fenomen započet u Južnoj Koreji, mukbang, postao je hit širom sveta, a Anu je toj temi privukla „usamljenost koju osećamo i stalna potreba za interakcijom".

Iako kaže da joj nije želja da kritikuje ljude koji dele život s neznancima na ovaj način, primećuje da je svima onlajn komunikacija uvela osećanje pripadanja nekoj zajednici, u kojoj je neophodno dobijati stalnu afirmaciju - da li u formi lajka ili srca na Instagramu.

Ni sama nije izvan ovog sveta, priznaje da je zavisna od telefona, ali da je „svela sve to na funkcionalni nivo".

Sve više ljudi mašta o emigraciji sa društvenih mreža, pitam je da li je pokušala da se „isključi".

„Probala sam da isključim sve to, ali bi onda uvek otvorila nešto treće. To je mrtva trka," priznaje.

Stih „Ljudi govore, ali ništa ne kažu" u pesmi je podstakao da filtrira šta želi da dobije od sadržaja sa raznih aplikacija i mreža, upoređujući sebe s detetom kome je telefon dat na sat vremena dnevno.

„Kao muzičar na sceni ti si sebe već izložio, ali u privatnom životu imam otpor prema deljenju svega, ne želim da re-emitujem svoju intimu na taj način", objašnjava.

https://www.youtube.com/watch?v=v8LHYf4GeWI

U priči o uticaju društvenih medija na svakodnevicu, nemoguće je zaobići priču o politici.

Ana vrlo otvoreno govori o „torturi svakodnevnog praćenja vesti" i sumnjama koje ima povodom društvenog angažovanja.

„Kad živiš u Srbiji, onda moraš da imaš pametan odnos prema tome, kad poželiš da saznaš šta se dešava u zemlji i svetu."

Pokušava da objasni kako informacija dolaze do nje, a da je ne bude „svakog jutra poplavljena katastrofalnim vestima".

„Domaći mediji su toliko agresivni kad je u pitanju lokalna politika, o regionu uglavnom slušaš negativno, pokušavam da isfiltriram koje ću informacije dobiti o svetu, da mi mozak ne bude ispran u kontekstu neke ideologije."

Išla je na građanske proteste, a „onda sam propustila nekoliko i pitam se da li grešim zbog toga ili ne".

Mnogi će se prepoznati u njenim dilemama u vezi sa aktivizmom.

„I kad odem ne mogu da se identifikujem sa svim ljudima na protestu, a onda gazim po sebi, a s druge treba izaći, stalno sam između dve vatre, šta od toga ima smisla, a šta ne."

Ipak smatra da svako može da napravi doprinos u svom životu da mu bude drugačije, da pomogne nekom drugom i da stalno moramo da se preispitujemo šta smo radili juče i šta treba podržati danas.

Pokušava da pomogne kolegama i iz zemlje i regiona, gde je svirala i naišla na dobre reakcije.

„Prema meni su ljudi bili jako otvoreni i želim to da vratim nekako", kaže.

Jedan od načina je vođenje volonterske platforme Sofar Sessions, koju opisuje kao „putujući intimni koncert na nepoznatoj lokaciji", gde publika dobije informaciju o lokaciji svirke, ali ne i izvođačima.

O algoritmu i drugim „gutačima vremena"

Spotove joj snimaju mladi reditelji, kojima da odrešene ruke, mada postoje uopštena ograničenja.

„Ne želim da imam seksističan spot", kaže.

Kad je pitam šta bi to bilo, da obnažene devojke đuskaju uz njenu muziku?

„Na primer, ali ću napraviti zadršku u odnosu na temu kojom se spot bavi. Možda bi me ljudi više slušali", smeje se.

Svetu Jutjub trendinga, barem tematski, približila se obradom pesme Ako humrem danas bebo novosadske hip-hop postave Bekfleš, koju je uradila sa kolegincama Unom Gašić, Anom Avramov i Marinom Milošević na koncertu „Bez buke" održanom za 8. mart 2017. u kulturnom centru Reks.

Nisu joj poznate reakcije momaka iz Bekfleša, ali publika na koncertima traži da peva tu pesmu.

„Ne mogu, to sam uradila sa devojkama, to nije moja pesma."

A da li sluša danas mega popularan trep?

„Nećeš voleti moj odgovor, ne znam ništa o tome, algoritam mi ne nudi tu muziku. Imam sposobnost da se isključim u odnosu na neke stvari."

Jedna od tih stvari su sveprisutne serije na striming servisima. Iako kaže da ih „guta kao manijak", ne može da da preporuku bez prethodnog razmišljanja.

„Ne bindžujem, nemam vremena, upala sam u zamku da gledam seriju pre spavanja, umesto knjige, dovoljno mi je dvadesetak minuta da se uspavam, pa nastavim sutradan."

„Navučeš se, pa se skidaš, kao sa društvenih mreža, ponekad shvatiš da te je to progutalo i da moraš odmoriš i malo pređeš na knjige."

Na pitanje koliko uspeva da se isključi: „To je kao da me pitaš da li se hranim zdravo."

I da li se hraniš zdravo?

„Pitaj me sledeće nedelje," smeje se, a već je vreme za povratak na posao.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk