Živi mrtvaci, koji su izašli iz grobova ili nikad nisu ni završili u njima, postali su neizostavni deo popularne kulture.
Ako poredite različite vrste živih mrtvaca, onda vampiri, naravno, deluju znatno lepše makar zbog toga što se usput ne raspadaju.
Ali su zombiji raznih vrsta i boja, iz nekog razloga, popularniji.
Istovremeno, zombiji koji lutaju u mraku nisu isključivo posledica mašte raznih scenarista i režisera.
Priče o živim mrtvacima veoma dugo su deo evropske kulture.
Istina, u tim starim pričama nisu ih zvali zombijima već utvarama.
U prevodu sa francuskog reč revenant znači „onaj koji se vratio".
Da ne bi komplikovali, u nastavku teksta zvaću ih povratnicima.
U stvari, povratnici i zombiji imaju mnogo toga zajedničkog, a zauzimaju posebna mesta u „katalogu demona".
Glavna razlika je u slobodi izbora zakopanog tela.
Povratnici se odlučuju za sopstvena bivša tela kako bi se osvetili živima, dok zombiji postaju takvi kakvi su zahvaljujući nekoj zloj sili ili opakom virusu.
Shodno tome, zombiji bezuslovno slušaju onoga ko ih je izvukao iz grobova, dok povratnici imaju sopstvene planove i znaju šta rade.
Zombiji, na neki način, predstavljaju novinu u evropskoj kulturi, a povratnici imaju lokalne korene.
Vilijam Njuburški, Istorija engleskih poslova i primeri iz života
Engleski hroničar Vilijam iz manastira u severnom delu oblasti Jorkšir, čije delo Istorija Engleske se i dalje smatra jednim od glavnih izvora za dođagaje iz 12. veka, opisuje nekoliko slučajeva kada su navodno mrtvi odlučili da ustanu iz grobova.
„Telo čoveka koji je umro u selu Bakingemširu spušteno je u raku... Ipak, sledeće večeri on je izašao iz groba i ušao kod žene u krevet. Ne samo da ju je uplašio, već ju je umalo ubio sopstvenom težinom kada je legao na nju.
„Sledeće večeri je ponovio isto, a onda ga je ona treće noći sačekala sa prijateljima koji su je čuvali", navodi, pored ostalog, Vilijam Njuburški.
Ukratko, nesrećni mrtvac koji je samo želeo da se vrati porodici, izbačen je iz kuće, a pritom su ga izvređala rođena braća u čije krevete je takođe pokušao da uđe.
Hroničar, međutim, ne objašnjava da li je pokojnik pokušao da ima i intimne odnose sa nekim od članova porodice.
Nezvani, mrtvi gost posle svega je odlučio da počne da plaši meštane sela svake noći.
Tek kada je svake noći maltene celo selo naoružano lopatama i vilama počelo da ga sačekuje i tera, odlučio je da pređe na životinje.
Na kraju je i nadležni nadbiskup morao da napiše pismo u kojem je povratnik iz groba dobio oprost grehova.
Posle toga se ovaj smirio i više nije maltretirao ljude i životinje u selu.
Mnogi moderni istoričari veruju da je Vilijam Njuburški napisao priču o živom mrtvacu da bi osudio ono što je video kao javni nemoral stanovnika Engleske i Škotske.
Teško je poverovati u to da mrtvi ustaju iz grobova i terorišu žive. Ne postoje nikakvi ozbiljni dokazi o tome kod tadašnjih hroničara koji su često beležili i najmanje događaje.
Ali Vilijam nam donosi još jednu interesantnu priču.
Ali to što je u pomenutom zapisu muž odlučio da se vrati ženi u krevet posle smrti je grozna situacija, sa moralne tačke gledišta, ali to ne zaslužuje prekor.
Potpuno je drugačija priča o svešteniku koji za života nije bio baš čestit.
Posle smrti nije mogao da se smiri, očigledno opterećen silnim gresima.
Sahranjen je u manastiru, a ostali monasi su mislili da su uspeli da ga obuzdaju. Ali kako su se samo prevarili.
Pokojnik je ustao iz groba i pokušao da pronađe odaje bivše ljubavnice.
To je, naravno, uplašilo ovu ženu, pa je odlučila da pokloni veliku svotu novca manastiru kako bi monasi uspele da je reše napasti.
A onda je taj zadatak pripao dvojici mladih monaha kojima su pomogla i dvojica snažnih mladića.
Jedna hladne noći, došli su na grob povratnika, kojem sa baš i nije žurilo da izađe.
Trojica stražara su posle nekoliko sati odustala, a jedan je bio uporan i ostao je na položaju.
Baš tada je naš povratnik ustao iz groba, napao mladića koji se nakon početnog straha, pribrao i zabio mu sekiru u leđa.
Utvara se, poražena, vratila u kovčeg, a zemlja se sama zatvorila nakon toga.
Ostali stražari su se vratili, ponovo otkopali grob i zapalili telo, a vetar je razneo pepeo.
Nešto manje od 100 godina pošto je Vilijam Osvajač stigao u Englesku u Stafordširu su postajala dva velika zemljoposednika.
Jedan je bio Abot Džefri, a drugi Grof Rodžer Putavinek.
I dvojica seljaka, nezadovoljna nametima kod abota, odlučila su da prebegnu kod grofa.
Mala digresija - ova priča opisana je u delu Život i čuda Svete Modvene, čiji je autor Abot Džefri.
Obojica prebeglih seljaka optužila su Džefrija da je kršio njihova prava i slobode, što je dovelo do sukoba zemljoposednika.
Ali tačno dan nakon što su prebegli, seljaci su seli da večeraju, kada su odjednom pali mrtvi. Sahranjeni su u poslednjem mestu boravka.
Ali onda se, kako je napisao abot, desilo nešto neverovatno.
U sumrak dana kada su sahranjeni, seljaci su se pojavili pred meštanima noseći sopstvene kovčege.
I tako su lutali putevima i poljima, razgovarali sa seljacima i kucali na vrata uzvikujući: „Brže, brže, vreme je za polazak!"
A onda su ostali meštani počeli da umiru od nepoznate bolesti. Epidemija je uzela tolikog maha da su veoma brzo ostala živa samo tri seljaka.
Istovremeno, u susednom selu ljudi su živeli u strahu da im se ne pojave dva vesnika smrti koja nose kovčege.
Na kraju su se obratili biskupu koji je dozvolio da se grobovi otvore, a u njima su zatekli neteaknuta tela i pokrove prekrvenu krvlju.
Protiv povratnika možete da se borite, ali verovalo se da to nije moguće noću.
Važno je iskopati telo, odseći glavu i zabiti kolac u srce.
Posle toga bilo je potrebno spaliti i glavu i telo ili ih makar poprskati svetom vodicom i vratiti u grob.
Inače, seljaci bi obično odsekli glavu, pa je stavili između nogu leša, da bi nakon toga rasporili grudni koš i izvadili srce.
Onda bi na ta iskasapljena tela posuli zemlju, a srca bi zapalili. Ona zatrovana srca, kažu, gorela bi od jutra do mraka.
Iz nekog razloga, Abot Džefri nije pisao detaljno o ovome.
Odmah nakon ovog rituala, seljani bi ozdravili, a zatim bi zajedno sa stokom napustili sela u strahu od Božijeg gneva.
Sve ove priče i predanja iz današnje perspektive deluju preterano, ali za ljude u srednjem veku one su delovale istinito.
Po ovom pitanju povratnici se na razlikuju od zombija.
Uvek se vraćaju u sopstvena tela koja su počela da se raspadaju, ali taj proces nije došao do kraja.
Ali sa tih tela ne otpadaju komadići mesa, kosti i unutrašnji organi. Nisu kosturi sa crvima u očnim dupljama i drugim telesnim šupljinama.
Nije prijatno, ali može da bude korisno, jer takva tela služe kao odličan znak za uzbunu, jer se neprijatan miris oseća iz daljine.
Povratnici su prepoznatljivi i po pokvaren zubima i upalim očima.
Ali to nije sve - nokti su im krvavi i slomljeni jer su ih povredili pokušavajući da izađu iz grobova.
Odeća im je prljava i natopljena krvlju.
Tela su im takođe prekrivena krvlju žrtva, a veruje se da povratnici piju ovu tečnost iz prostog razloga što imaju gadan karakter.
Vampiri makar imaju valjan razlog - bez krvi bi nestali, dok povratnicima ona suštinski nije potrebna.
Verujem da će se svi složiti da je preventiva bolja od lečenja, barem kada su u pitanju nezvani gosti sa groblja.
Molitve su pomagale u borbi protiv mrtvih.
Takođe, bilo je moguće ostaviti povratnicima nešto hrane kako bi se odobrovoljili i videli da ih živi nisu zaboravili.
Jedna od metoda preventive bilo je i oblačenje u odeću osoba suprotnog pola kako bi se zbunili povratnici.
Ako ništa od ovoga ne upali, onda bi se pristupilo radikalnim metodama iskopavanja grobova, odsecanja glava i spaljivanja srca.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
.
Komentari 4
@Šamlov
Šamlov
Šamlov
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar