Tragedija leta TE901 bila je šok za Novi Zeland, ostavivši na neki način traga na skoro svima, i dovela do godina i godina istrage i ogorčene igre upiranja prstom.
A nasleđe tragedije na planini Erebus oseća se i 40 godina kasnije.
Er Nju Ziland počeo je da organizuje letove razgledanja krajolika nad Antarktikom samo dve godine ranije i oni su bili veliki uspeh.
Ima li boljeg načina da provedete dan nego da krstarite tokom jedanaestočasovnog non-stop kružnog putovanja od Oklenda čitavom dužinom zemlje pa preko na veliki južni kontinent? Letovi su nudili luksuz prve klase i zapanjujući pogled na beskrajni led na kraju sveta.
Ali tog dana 1979. godine, sve će veoma poći po zlu.
Negde oko podneva, pilot kapetan Džim Kolins napravio je dva velika kruga kroz oblake kako bi spustio avion na oko 610 metara nadmorske visine i putnicima omogućio bolji pogled. Pretpostavljajući da se nalazi na istoj putanji kao i prethodni letovi i iznad beskrajnog tesnaca Makmurdo, nije očekivao nikakve probleme.
U avionu DC 10, ljudi su bili zauzeti slikanjem ili snimanjem u kabini i kroz prozore. Mnoge od tih fotografija pronađene su kasnije u olupini i mogle su da se razviju, a neke od njih bile su slikane svega nekoliko sekundi pre nesreće.
https://www.youtube.com/watch?v=Uthi8QAKboo
Ali umesto snega i leda u daljini, pogled iz kokpita je pukao na ogromnu planinu pravo pred njima. Nešto malo pre jedan popodne, oglasili su se avionski alarmi za blizinu čvrstog objekta. Nemajući vremena da se podigne, avion je šest sekundi kasnije udario pravo u obronke planine Erebus.
Posle više sati čekanja i zbunjenosti, na Novom Zelandu su pretpostavili da avion mora da je ostao bez goriva. Gde god da je bio, više se nije nalazio u vazduhu.
Poslati su timovi za potragu i spasavanje i uskoro su potvrđeni njihovi najgori strahovi: olupina je primećena na ostrvu Ros, na nižim padinama planine Erebus i već je na prvi pogled bilo jasno da neće biti preživelih.
„Ta ista nesreća se ne bi dogodila sa modernim vazduhoplovom", rekao je za BBC kapetan Endrju Ridling, šef Udruženja pilota novozelandskih avio kompanija. Delimično je to zbog lekcija naučenih na osnovu nesreća kao što je bila i ova sa letom TE901.
„Oprema je danas izuzetno dobra. Imate navigacioni sistem povezan sa satelitima, tako da bi bilo prosto nemoguće naći se na toliko pogrešnoj putanji leta."
Kao uzrok nesreće izdvojena su dva glavna razloga.
Piloti su bili upoznati sa putanjom leta koja je bila drugačija od one unete u avionski kompjuter. Tim je mislio da je njihova ruta ista kao i kod svih prethodnih letova, preko leda i vode u Tesnacu Makmurdo, a putanja je zapravo išla preko ostrva Ros - i vulkana Erebus visokog 3.794 metara.
Drugi uzrok bio je vremenski fenomen poznat kao belina - i on je najverovatnije zapečatio sudbinu leta.
Belina znači da je svetlo između belog snega i leda ispod i oblaka iznad stvorio iluziju dobre vidljivosti. Pilot je verovao automatskoj putanji leta, pretpostavljajući da su belilo koje vidi kroz prozor kokpita prosto led i sneg na vodi ispod njega, a ne obronak planine.
U nesreći je stradalo 227 putnika i 30 članova posade. Četrdeset četvoro ljudi nikad nije identifikovano tokom operacije potrage i spasavanja.
Populacija Novog Zelanda u to vreme iznosila je oko tri miliona. Kao što su ljudi u to vreme govorili, skoro svako je na neki način bio povezan sa nesrećom na Erebusu, bilo da je znao žrtvu, nekog člana brojnih herojskih timova za spašavanje ili po tome koju su stranu zauzeli u sudskoj parnici koja je usledila.
A tragedija je šokirala čitav Novi Zeland.
„Do nje je došlo u vreme kad se ova relativno mlada zemlja nalazila u ključnom periodu pronalaženja novog narativa za vlastiti identitet", objašnjava Rovan Lajt, istoričar sa Univerziteta u Kenterberiju.
„Šezdesetih i sedamdesetih, stari narativ da se radi o naprednoj ispostavi Britanske imperije raspadao se u paramparčad ili više nije imao nikakvog smisla", kaže on.
Ali zemlja je pokušavala ponovo da se pronađe. Tehnološki napreci bili su veliki deo tog novog puta, infrastruktura je bila ključna za nacionalnu priču o naseljavanju, osvajanju i kontrolisanju teritorije. A prostiranje ka Antarktiku, oko 4.500 kilometara južno, savršeno se uklapalo u tu priču.
Ali niz strašnih nesreća ozbiljno će poljuljati taj osećaj identiteta.
U železničkoj nesreći u Tangivaiju 1953. godine stradala je 151 osoba, a u nesreći trajekta Vahin 1968. godine 51. Nesreća na Erebusu bila je treća na tom spisku i ubedljivo najsmrtonosnija.
„Imali ste, dakle, taj veoma zanimljivi momenat sa tim nesrećama, zato što su one ozbiljno dovele u pitanje taj narativ tehnološkog napretka i kontrole", objašnjava Lajt.
Sudski spor koji je usledio ubrzo nakon toga bio je drugi udarac posle same nesreće. Novozelanđani su bili šokirani neuspehom da se na zadovoljavajući način razluči šta se desilo i razmenom ogorčenih optužbi.
Prva istraga utvrdila je da se praktično radilo o pilotskoj grešci.
Leteli su daleko ispod minimalne bezbedne nadmorske visine koju je odredila avio kompanija i delovalo je lako reći da bi povinovanje tom minimumu sprečilo pad.
Iako je istraga utvrdila i nesklad u putanjama letova, ipak je zaključila da bi viša nadmorska visina spasla avion od sudara.
Okrivljavanje pilota pokazalo se, međutim, kontroverznim, i pokrenuta je druga istraga, ovaj put u izvedbi Kraljevske komisije za istrage, najviše instance Novog Zelanda za državnu istragu. Rezultati nisu mogli da budu različitiji: ovaj put je krivica bila direktno svaljena na Er Nju Ziland.
Jeste, avion se nalazio ispod bezbedne nadmorske visine - ali je istraga pokazala da su antarktički letovi rutinski leteli na toliko ekstremno niskim visinama kako bi omogućili bolji pogled mušterijama koje plaćaju upravo za to.
Čak se i promotivna brošura za putanju razgledanja prirode hvalisala krajolikom očigledno slikanim mnogo niže od bezbednih visina.
Kraljevska komisija ne samo da je utvrdila da je avio kompanija kriva za greške u putanjama leta, već je i tvrdila da je Er Nju Ziland praktično pokušao da prikrije vlastitu odgovornost: postojala je zavera da se okrive piloti i tako ostavi Er Nju Ziland moralno čistim - ali i po pitanju sume obeštećenja rodbini žrtava.
Šef istrage, sudija Piter Mehon, slavno je opisao odbranu avionske kompanije kao „orkestrirani spisak laži" - što je izraz koji će ostati duboko urezan u nacionalnu svest.
„Osećaj izdaje"
Avio kompanija se žalila Apelacionom sudu i dobila slučaj, a Mehonove optužbe da su namerno zabašurili uzroke nesreće bile su odbačene.
Ponovo se nesreća na Erebusu našla u limbu, a igra optužbi za krivicu groteskno je u zapećak gurnula ožalošćenost rodbine.
Nesreća leta TE901 bila je i ozbiljan udarac po reputaciju Er Nju Zilanda.
Ova avio kompanija i te kako je predstavljala ponos i diku ove zemlje - kao što je obično slučaj sa nacionalnim avio kompanijama, bila je deo tkanja kako Novi Zeland sebe vidi na globalnoj sceni. Ali tokom godina preovladao je konsenzus da se zaista radilo o grešci avio kompanije a ne pilotskog tima.
Više nikad nisu organizovani letovi na Antarktik - mada jedna privatna linija pokriva tu rutu razgledanja iz Australije.
U ono vreme, nesreća i njene posledice doživljeni su „,među ljudima maltene kao izdajstvo", objašnjava Lajt.
Er Nju Ziland je 2009. godine uputio prvo izvinjenje - mada samo za ponašanje posle nesreće, ne i za samu nesreću.
Ali na godišnjicu nesreće ove godine, avio kompanija je konačno uputila potpuno izvinjenje za koje su mnogi ljudi smatrali da je davno okasnela.
„Izvinjavam se u ime avio kompanije koja je pre 40 godina omanula u dužnosti da se stara o putnicima i osoblju", rekla je predsednica avio kompanije Tereza Volš na komemoraciji u vladinoj zgradi u Oklendu.
„Iako reči neće nikad moći da povrate izgubljene na planini Erebus na ovaj dan pre 40 godina, želela bih da izrazim žaljenje u ime Er Nju Zilanda za nesreću koja je oduzela živote 257 putnika i članova posade."
Premijerka Jasinda Ardern takođe je iskoristila taj dan da izrekne prvo kompletno izvinjenje novozelandske vlade.
„Ovo izvinjenje je od srca i sveobuhvatno", rekla je ona. „Nikad nećemo moći da spoznamo vašu tugu, ali znam da je došlo vreme da se izvinim."
Četrdeset godina kasnije, nesreća ostaje ključna za noviju istoriju Novog Zelanda.
Za posleratnu generaciju, to je bila najveća tragedija kojoj je prisustvovala u vlastitoj zemlji i sve vreme se u vazduhu oseća da je to mogao da bude trenutak kad je ova mlada zemlja izgubila nevinost, jasan osećaj pravca, stabilnosti i vere u uspostavljeni red.
Uprkos tome, još uvek ne postoji nacionalni spomenik za žrtve.
Krst i koru - kamena uvijena paprat - postavljeni su blizu mesta sudara, na ostrvu Ros je održano nekoliko komemoracija rodbine žrtava, ali rasprava oko toga kakav oblik bi spomenik trebalo da poprimi i gde da se nađe proizvelo je nova nezadovoljstva.
Početkom ove godine, Novi Zeland je odobrio planove za izgradnju spomenika u Oklendu, za koji je premijerka Jasinda Ardern rekla da „održava veličinu tragedije i pruža snažan osećaj povezivanja i gubitka."
A zemlje je obeležila nesreću prošlog četvrtka, dok hiljadama kilometara daleko olupine aviona i dalje leže na padinama planine Erebus.
Delimično pokrivena snegom, ova olupina je tiha posveta letu života koji se završio tragedijom.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
.jpg "Poskupljuje porez na imovinu u Novom Sadu - pogledajte koliko ćete sada plaćati")
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar