Razaranje Drezdena, 75 godina kasnije: Priča o najkontroverznijem napadu saveznika u Drugom svetskom ratu

„Plamena oluja je neverovatna... Obuzima me ludački strah i neprestano ponavljam u sebi samo jednu prostu rečenicu: 'Ne želim da budem živ spaljen'. Ne znam preko koliko ljudi sam se sapleo. Znam samo jedno: ne smem da izgorim."

Trinaestog februara 1945. godine, britanske letilice počele su napad na istočnonemački grad Drezden. U danima koji su usledili, one i njihovi američki saveznici ispustiće u toj operaciji skoro 4.000 tona bombi.

U plamenoj oluji koja je usledila stradalo je 25.000 ljudi, uništen je centar grada, a kiseonik je isisan iz vazduha i ljudi su se ugušili dok su pokušavali da pobegnu od plamene stihije.

• „Mi za njih nismo bili ljudi - mi smo za njih bili gamad“
• Dijana Budisavljević: „Ako nam ona bude uzor, promena je moguća“
• Kako u Kragujevcu pamte streljanje u Šumaricama

Drezden nije bio jedinstven u tom pogledu. Saveznički bombarderi ubili su desetine hiljada ljudi i uništili ogromna prostranstva u napadima na Keln, Hamburg i Berlin, kao i japanske gradove Tokio, Hirošimu i Nagasaki.

Ali ovo bombardovanje postalo je jedno od najkontroverznijih savezničkih činova u Drugom svetskom ratu. Neki dovode u pitanje vojni značaj Drezdena. Čak je i britanski premijer Vinston Čerčil izrazio sumnju odmah posle napada.

„Čini mi se da je došao trenutak kad mora da se postavi pitanje bombardovanja nemačkih gradova zarad uterivanja straha u kosti, iako pod drugim izgovorima", napisao je on u jednom dopisu.

„Razaranje Drezdena stavlja ozbiljan znak pitanja nad ponašanjem tokom savezničkog bombardovanja."

Ova priča sadrži eksplicitne slike.

Drezden je glavni grad nemačke savezne države Saksonije. Pre bombardovanja, zvali su ga Firenca na Elbi ili Kutija za nakit, zbog njegove klime i arhitekture.

U februaru 1945. godine, Drezden se nalazio na svega 250 kilometara od Istočnog fronta, gde se nacistička Nemačka branila od nadolazeće vojske Sovjetskog Saveza.

Grad je bio veliko industrijsko i saobraćajno čvorište. Brojne fabrike obezbeđivale su municiju, avionske delove i druge zalihe za nacističku ratnu mašineriju.

Trupe, tenkovi i artiljerija prolazili su kroz Drezden vozom i drumom. Stotine hiljada nemačkih izbeglica bežeći od borbi takođe su pristigle u grad.

• Čovek koji je preživeo pet nacističkih logora smrti
• Ko je bila poljska Ana Frank
• Dojava naciste koja mi je spasila baku i dedu

U to vreme, britansko Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo (RAF) saopštilo je da je to najveći nemački grad koji treba da bombarduju.

Vazduhoplovni komandanti odlučili su da bi napad na Drezden mogao da pomogne njihovim sovjetskim saveznicima - zaustavivši pokrete nacističkih trupa, ali i da spreči nemačku evakuaciju sa istoka.

Bombaški napadi RAF-a na nemačke gradove uvećali su se po masovnosti i snazi posle više od pet godina rata.

Avioni su nosili mešavinu razornog eksploziva i zapaljivih bombi - eksplozivi bi razarali zgrade, dok bi zapaljive bombe palile sve što je preostalo, izazivajući dalje uništenje.

• Izgubljena ljubavna pisma pronađena nakon 70 godina
• Roditelji koji su spasli svoju jedinicu tako što su je predali drugima

Prethodni napadi su čitave nemačke gradove sravnili sa zemljom. U julu 1943. godine, stotine RSF-ovih bombardera učestvovalo je u misiji protiv Hamburga, nazvanoj Operacija Gomora.

Napad koji je usledio i neobično suvo i vrelo vreme izazvali su plamenu oluju - toliki požar da stvara vlastitu mikro klimu, usisavajući vetrove koji raspiruju vatru - što je uništilo skoro čitav grad.

Napad na Drezden započeo je 13. februara 1945. godine. U Drezden je te noći doletelo skoro 800 RAF-ovih letilica - predvođenih izviđačima koji su bacali signalne rakete da bi obeležili oblast za bombardovanje sa središtem u vidu sportskog stadiona Ostragehege.

Za samo 25 minuta, britanski avioni su ispustili više od 1.800 tona bombi.

Kao što je bila uobičajena praksa tokom rata, američki letilice su se nadovezale na napad dnevnim preletima. Više od 520 USAAF bombardera odletelo je do Drezdena u toku dva dana, ciljajući gradske ranžirne stanice, ali zapravo pogađajući najširi prostor grada.

Na terenu, civili su pretrnuli od straha pod napadom. Mnogi su bežali u skloništa nakon što su sirene za uzbunu upozorile na dolazeće bombardere.

Međutim, prvi talas napada ostavio je grad bez struje. Neki su izašli iz skrovišta upravo kad je nad gradom započeo drugi talas.

Ljudi su padali mrtvi dok su bežali od plamenova, vazduha isisanog iz pluća plamenom olujom. Svedokinja Margaret Frajer opisala je jednu ženu sa bebom: „Ona trči, ona pada, a dete u luku uleće u vatru... Žena ostaje da leži na zemlji, potpuno nepomična."

• Sedam decenija kasnije: Prvi susret Grkinje i Jevreja koje je spasila od Holokausta
• Pismo koje je otkrilo tajni život Jozefa Mengelea
• Doktor heroj koji je nadmudrio nacističkog „kasapina iz Liona"

Kurt Vonegat je preživeo bombardovanje kao ratni zarobljenik u Drezdenu.

„Drezden je bio jedan veliki plamen. Taj plamen jeo je sve što je bilo organsko, sve što je moglo da gori", napisao je on u svom romanu Klanica pet.

Opisao je grad posle napada kao „mesec u ovom trenutku, nije ostalo ništa sem minerala. Kamenje je bilo usijano. Sve u okolini bilo je mrtvo."

Sveukupno, Britanci su u napadu izgubili šest bombardera, tri zato što su avioni slučajno pogodili jedni druge bombama. SAD je izgubila jednog.

Nacistička Nemačka odmah je iskoristila bombardovanje kako bi napala Saveznike.

Ministarstvo za propagandu tvrdilo je da Drezden nema ratnu industriju i da je samo grad kulture. Iako su lokalni zvaničnici izjavili da je stradalo oko 25.000 ljudi - cifra sa kojom se istoričari danas slažu - nacisti su tvrdili da je stradalo 200.000 civila.

U Velikoj Britaniji Drezden je bio poznat kao turistička destinacija, a neki poslanici i javne figure doveli su u pitanje značaj napada.

Vest koju je u ono vreme objavio Asošijejted pres tvrdila je da su Saveznici sprovodili zastrašivanje bombardovanjem, šireći dalju zabrinutost.

Američki i britanski stratezi, međutim, insistirali su da je napad bio strateški opravdan, isto kao što su to bili napadi na druge nemačke gradove - da bi poremetili industriju, uništili domove radnika i oštetili saobraćaj u Nemačkoj.

Američki izveštaj o bombardovanju iz 1953. godine zaključio je da je u napadu uništeno ili teško oštećeno 23 odsto gradskih industrijskih građevina i najmanje 50 odsto stambenih zgrada.

Ali Drezden je bio „legitimna vojna meta", navodi se u izveštaju, a napad se ni po čemu nije razlikovao „od ustaljene bombaške prakse".

Rasprava o kampanji savezničkog bombardovanja i o napadu na Drezden nastavlja se i do današnjeg dana. Istoričari se pitaju da li je uništenje nemačkih gradova naškodilo nacističkoj ratnoj mašineriji ili je samo dovelo do smrti velikog broja civila - naročito pred kraj rata.

Za razliku od invazije kao što je bila Dan D, teže je izračunati koliko su ovi napadi pomogli da se dobije rat.

Neki tvrde da bombardovanje Drezdena predstavlja moralno posrnuće Saveznika, pa čak i ratni zločin. Ali oni koji ga brane tvrde da je ono bilo nužan deo totalnog rata koji je porazio nacističku Nemačku.

Bombardovanje Drezdena postalo je simbol za teoretičare zavere i neke aktiviste krajnje desnice - uključujući one koji negiraju Holokaust i ekstremističke stranke - koji navode nacističke brojke o žrtvama kao da su činjenice i obeležavaju bombardovanje.

Sedamdeset pet godina kasnije, bombardovanje Drezdena ostaje kontroverzan čin.

.