Čini se da svet ima novu opsesiju.
Pravo u devedesete vratio nas je dokumentarac u produkciji ESPN-a i Netfliksa Poslednji ples, koji govori o trijumfalnim Čikago Bulsima Majkla Džordana i njihovom lovu na šestu titulu NBA sezone 1997-98 sa nikad do sada viđenim snimcima.
Navodno je premašio Kralja tigrova - sa ekscentričnim čuvarem zoološkog vrta Džoom Egzotikom - kao najtraženiji dokumentarac na svetu.
Opsesija bi delom mogla da bude simptomatična za tužno odsustvovanje pravog sporta uživo iz naših života u ovom trenutku.
Ali verovatno ima neke veze i sa činjenicom da ova serija pruža fascinantan uvid u jedan od najelitnijih sportskih timova na svetu i, sa Džordanom, jednim od najlegendarnijih sportista.
Evo samo nekoliko stvari koje samo saznali.
Šest NBA titula, četrnaestostruki Ol-Star, petostruki NBA MVP, dvostruko zlato na Olimpijskim igrama, marka patika Er Džordan i film Svemirski basket (Space Jam).
Danas Džordana znamo kao GOAT-a košarke („Najvećeg svih vremena"), ali on je za to morao dobrano da se potrudi.
Kao prvo, dok je odrastao nije bio najbolji košarkaš čak ni u vlastitoj porodici - morao je čitavo detinjstvo da se nadmeće sa bratom Larijem. A i strogi stav njegovog oca motivisao ga je na predani rad.
„Ukoliko želite da izvučete najbolje iz Majkla, recite mu da nešto ne može da uradi", kaže njegova otac Džejms.
Na Univerzitetu Severne Karoline, na drugoj godini nije ušao u prvi tim, ali to ga je samo podstaklo da se još više zalaže. Bivši zamenik trenera Severne Karoline Roj Vilijams kaže da mu je Džordan rekao: „Pokazaću vam - niko se nikad neće truditi toliko kao ja."
Jedna priča iz njegove druge sezone sa Bulsima najbolje ilustruje Džordanovu radnu etiku. Nakon što je proglašen Rukijem godine u NBA za sezonu 1984-85, Džordan je slomio stopalo. Iznerviran što je skrajnut, uspeo je da izdejstvuje povratak na koledž i tamo se, uz neznanje timskog menadžmenta, vratio u formu za igru pet na pet.
„Kad sam se vratio u Bulse, moji mišići u listu povređene noge bili su jači nego mišići u listu nepovređene noge", kaže on.
Timski lekar mu je rekao da ima 10 odsto šanse da okonča karijeru ukoliko nastavi da igra, ali Džordan je bio toliko uporan da mu je menadžment na kraju dozvolio da igra sedam minuta po utakmici, što je on iskoristio da odvuče relativno mediokritetski tim u plej of.
Trebalo je da prođu godine pre nego što je Džordan počeo da se oseća prihvaćeno u istom rangu sa NBA legendama Medžikom Džonsonom i Lerijem Berdom, u sklopu jednog uspešnog tima.
Džordanovi Bulsi su 1991. godine konačno savladali večitog rivala Detroit Pistonse u finalu Istočne konferencije i posle toga osvojili Šampionat NBA pobedivši Džonsonove LA Lejkerse.
Džonson kaže da ga je Džordan „samo zagrlio i zaplakao".
Skoti Pipen je bio drugi najbolji košarkaš na svetu, orijaš igre i ponosni vlasnik glatkog, otegnutog baritona.
„Kad god ljudi govore o Majklu Džordanu, trebalo bi da govore i o Pipenu", kaže Džordan. „Smatram ga najboljim timskim kolegom svih vremena."
Jedan podzaplet serije bavi se time koliko je bio izrađen svojim ugovorom, u poređenju sa drugim igračima.
U drugoj epizodi saznajemo da se, tokom sezone 1997-98, nalazio na drugom mestu u Bulsima po broju poena, skokova i odigranih minuta i prvi po asistencijama, a tek šesti po plati.
Bio je i 122. na NBA-ovoj listi plaćenosti u to vreme.
Jedan od 12 dece, iz siromašnog kraja u Hamburgu, u Arkanzasu, on opisuje da je 1991. godine potpisao dugoročni ugovor u vrednosti od 18 miliona dolara radi sigurnosti.
„Ponekad sam se osećao kao da ne mogu da se kockam s tim da se povredim i da ne mogu izdržavam svoje", kaže on. „Morao sam da budem siguran da su svi moji bližnji zbrinuti."
Neizbežno, to je dovelo do malog razdora 1997-98. godine sa generalnim menadžerom Bulsa Džerijem Krausom kad Pipen odlazi na operaciju i kaže da više nikad neće igrati za Bulse. Na kraju se ipak vratio.
Možda Denisa Rodmana u poslednje vreme najbolje znate po njegovom radu sa, jeste, Severnom Korejom.
Onomad devedesetih, međutim, bio je „nevaljalko" košarke, slavan po drečavim frizurama, ludoj odeći i vezi sa Madonom, jednako kao i po skokovima na terenu.
I kao što smo saznali u Poslednjem plesu, ponekad mu je samo bio potreban odmor. Takođe je verovatno bilo najbolje isplanirati nekakvu zamenu zbog proste činjenice da se možda neće vratiti kad ga zamolite.
Postoji neverovatan deo u trećoj epizodi kad Rodman usred sezone traži odmor. Pipen je bio odsutan dobar deo sezone, a Rodman ga je menjao.
Džordan kaže: „Dok je Skoti bio odsutan, Denis je bio uzoran građanin, sve do tačke da je počeo da ludi zbog toga i tako, kad se Skoti vratio, Denis je želeo da uzme odmor."
Trener Fil Džekson mu je odobrio odmor u trajanju od 48 sati. U Las Vegasu. Džordan je bio skeptičan.
„File, ukoliko pustiš tog lika na odmor, više ga nećemo videti; ukoliko ga pustiš u Las Vegas, definitivno ga više nećemo videti", kaže on.
Sledi terevenka dvometraških proporcija, sa Rodmanom koji je odjezdio u noć na motociklu da se provede sa tadašnjom devojkom Karmen Elektrom. Ne treba posebno napominjati, nije se vratio za 48 sati.
„Imali ste to sa Denisom", kaže Elektra, „voleo je da pobegne, voleo je da izlazi, voleo je da odlazi u klubove. Nikad nije stao. Bio je neobuzdan."
Džordan opisuje kako ga je probudio, ali je odbio da otkrije „ko" ili „šta" je bilo u njegovom krevetu.
Njegovi bivši saigrači i trener izgleda da se slažu da, ukoliko želite da izvučete najbolje iz Rodmana, morate da ga držite na dugoj uzici.
Kako što kaže bivši trener Čak Dejli: „Prosto ne stavljate sedlo na mustanga."
Petostruki šampion Rodman sigurno je znao koliko je važan Bulsima: „Volim Majkla Džordana do smrti. Volim Skotija Pipena, sve te momke. Ali oni prosto ne rade ono što ja radim."
Trener Fil Džekson, koji je predvodio Bulse u svim tim uspesima, pomalo je i sam, poput Rodmana, buntovnik. Štaviše, napisao knjigu o tome kako je biti buntovnik. Bukvalno.
Buntovnik, knjiga, koju potpisuju Džekson i Čarls Rozen, objavljena 1975. godine, opisuje, između ostalog, eksperimente mladog Džeksona sa esidom i kako je mislio da je lav, „ričući po plažama Los Anđelesa".
On na treninzima koristi tehnike Zen budizma i delove indijanske istorije.
Džekson Rodmana opisuje kao „hejoku" ili „osobu koja hoda unatraške", u kulturi Severnoameričkih Indijanaca opisanu kao kontraš koji se kreće i reaguje suprotno od onih oko sebe.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar