Ko od zvaničnika i šta može da potpiše u ime građana Srbije

Akt, sporazum, bilateralno, trilateralno, multilateralno, overa, paraf, ratifikacija...

Svi ovi pravni termini, iako ih često srećemo u medijima kada se govori o potpisivanju međunarodnih sporazuma, mogu biti zbunjujući za sve koji nemaju obrazovanje u oblasti prava.

Nedavno potpisivanje takozvanog „ekonomskog sporazuma između Srbije i Kosova u Beloj kući", pokrenulo je niz pitanja u javnosti - da li je dokument koji je u Vašingtonu potpisao predsednik Aleksandar Vučić pravno obavezujući za Srbiju, da li je imao ovlašćenja da ga potpiše i da li je to uopšte sporazum.

Profesor dr Zoran Radovanovanović sa Katedre za međunarodnopravne nauke Pravnog fakulteta Univerziteta u Nišu za BBC na srpskom objašnjava šta je šta u međunarodnom pravu.

• Beograd i Priština u Beloj kući: Vučić i Hoti potpisali ekonomski sporazum
• Tri prepreke saradnji preduzetnika Srbije i Kosova
• Ko su ljudi u vrhu dosadašnje crnogorske opozicije

Šta je međunarodni sporazum i kako se sklapa?

„Sa stanovišta međunarodnog prava, sporazum je dvostrani ili višestrani ugovor koji je rezultat saglasnosti volja između strana koje ga potpisuju", objašnjava profesor Radovanović.

Postoje dve vrste ugovora - svečani ugovori, koji se odnose na najvažnija pitanja u međunarodnim odnosima i ugovori u uprošćenoj formi, kojima se regulišu pitanja od manjeg značaja za odnose dve ili više država, kao što su trgovinski sporazumi.

• Dritan Abazović: „Mi smo srušili balkanskog Lukašenka"
• Ko su ljudi u vrhu dosadašnje crnogorske opozicije

Sa razlikom u značaju određenog sporazuma dolaze i razlike u proceduri kako se sklapaju.

„Svečani ugovori prolaze kroz četiri faze i to obično traje između šest meseci i godinu dana", kaže Radovanović.

„Prvo se vode pregovori između država, koje uglavnom započinju niži državni predstavnici".

Zatim se tekst sporazuma usvaja - što znači da su se strane usaglasile o sadržaju ugovora.

Potom svaka strana overava ugovor - što znači da sadržaj od tog trenutka ne može da se menja.

„Nijedna od ovih faza nije pravno obavezujuća za državu, sve dok sporazum ne prođe ratifikaciju - proces potvrde - pred Narodnom skupštinom.

Neki od svečanih ugovora čija je Srbija potpisnica su Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom (potpisan 2008, ratifikovan 2013), Povelja Ujedinjenih nacija, Istanbulska koncvencija, Međunarodna energetska povelja, Globani sporazum za borbu protiv klimatskih promena - Pariski sporazum i drugi.

Ugovori sa uprošćenom formom, dodajeRadovanović,zaključuju se na osnovu razmene diplomatskih nota - službenih pisama koje razmenjuju državni predstavnici.

„Jedna strana šalje tekst drugoj, onda se dogovaraju oko sadržaja i na kraju obe strane potpišu, pa se to smatra sporazumom".

On ističe da se ovakvi ugovori potpisuju kada se radi o državnim pitanjima od manjeg značaja, kao što su sporazumi u oblasti trgovine, komunikacija i slično.

Ko može da potpisuje međunarodne sporazume u ime države?

Profesor Radovanović objašnjava da se odgovor na to pitanje zavisi od funkcije potpisa.

„Kod najvažnijih ugovora, potpis zvaničnika je samo način overe teksta - to znači da ste se usaglasili o svemu i da više ne možete da menjate tekst sporazuma, ali se tim potpisom još uvek ni na šta niste obavezali", kaže i podseća da konačnu potvrdu u ovim slučajevima daje Narodna skupština.

Do faze konačnog obavezivanja, dodaje Radovanović, postoje „lica koja su po prirodi funkcije ovlašćena da potpisuju sporazume u ime srbije, a da za to ne treba da nabave posebno punomoćje".

„Oni, dakle, mogu da overe tekst, ali bez Narodne skupštine ne mogu da daju konačni pristanak", zaključuje profesor.

Ko može da potpisuje međunarodne sporazume u ime Srbije bez dodatnih ovlašćenja:

1. Premijer;

2. Predsednik;

3. Ministar spoljnih poslova.

Međutim, kod manje važnih ugovora, potpis ima funkciju ratifikacije, jer se u tim slučajevima ne konsultuje Narodna skupština.

„Potpisivanjem se ujedno i pravno obavezujete", ističe Radovanović i navodi da „ukoliko potpis znači konačno obavezivanje, njega mora da stavi lice koje prema Ustavu ima ovlašćenja za tako nešto".

On navodi primer ambasadora, koji imaju ovlašćenja da potpisuju sporazume između Srbije i država u kojima rade kao diplomatski predstavnici.

„Ipak", ističe Radovanović, „oni ne mogu da potpisuju ništa drugo bez posebnog punomoćja".

Koji sporazumi moraju da se potvrđuju pred Narodnom skupštinom?

Radovanović kaže da Vlada može sama da odlučuje kod manje važnih ugovora, kao što su bili Sporazum o međunaorodnoj trgovini sa Belorusijom, Memorandum o saradnji u oblasti unovacija u istraživanju svemira u mirne svrhe potpisan sa Kinom i drugi.

„U ostalim slučajevima, zadatak Vlade je da podnese predlog zakona o ratifikaciji određenog sporazuma", navodi.

Taj predlog zakona zatim prolazi proceduru usvajanja koja važi i za bilo koji drugi zakon.

„Tek kada Narodna skuština to ratifikuje - a Ustav Srbije koristi termin "potvrda" - onda sporazum postaje pravno obavezujući.

Šta su lideri Srbije i Kosova zapravo potpisali u Vašingtonu?

https://www.instagram.com/p/CEuBqJMpEaC/

Radovanović smatra da se dokument koji je predsednik Srbije Aleksandar Vučić 4. septembra potpisao u Vašingtonu „iz ugla međunarodnog prava ne može nazvati sporazumom".

Prema njegovim rečima, radi se o drugoj vrsti dokumenta, pod nazivom jednostrani pravni akt.

„U prilog tome govori i da su predstavnici Srbije, Kosova i SAD potpisali tri različita papira, koji se razlikuju po svojoj sadržini", navodi profesor i naglašava da „tri zasebna akta nikako ne mogu da se izjednačavaju sa bilateralnim ili trilateralnim sporazumom".

Radovanović dodaje da postoje razne vrste akata, „koji se mogu odnositi na obećanje, obaveštenje, priznanje i slično".

„U slučaju Vašingtona radi o relativno novoj vrsti akta, o tzv. obećanju da će se nešto učiniti u odnosu na nekog trećeg".

Da li je taj dokument pravno obavezujući po Srbiju?

Radovanović ističe da u vezi sa tim među stručnjacima ima dilema.

„Neki kažu da jeste, neki da nije, ali preovlađuje stav da tu presuđuje načelo savesnog postupanja - da ćete ispuniti ono što ste obećali".

„Međutim, to je čisto politička i moralna obaveza, a ne pravna", zaključuje profesor.

On smatra da, u slučaju neispunjavanja obećanja datih u Vašingtonu, strane ne mogu da tuže jedna drugu - mogu „samo da razmenjuju moralne i političke kritike".

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk