Pogledi su im se sreli preko grubog planinskog pejzaža praistorijske Rumunije.
On je bio neandertalac i go golcijat, ako se ne računa krzneni plašt.
Imao je dobro držanje i bledu kožu, možda malko crvenu od sunčanice.
Oko jednog od debelih mišićavih bicepsa nosio je ogrlicu od orlovih kandži.
Ona je bila rani savremeni čovek, odevena u kaput od životinjske kože sa kragnom od vučjeg krzna.
Imala je tamnu kožu, duge noge i kosa joj je bila u pletenicama.
On je pročistio grlo, odmerio je od glave do pete i - i apsurdno visokim, nazalnim tonom - izgovorio najbolju rečenicu za muvanje koju je znao.
Ona ga je bledo pogledala.
Srećom po njega, nisu govorili istim jezikom. Nasmejali su se od nelagode i možemo da pretpostavimo šta se desilo posle toga.
Naravno, moglo je da bude mnogo manje nalik uzavreloj sceni iz ljubića.
Možda je žena bila neandertalac, a muškarac je pripadao našoj vrsti.
Možda je njihov odnos bio neobavezan i pragmatičan, zato što u ono vreme nije bilo previše ljudi.
Sugerisano je čak i da ovakva smuvavanja nisu bila na uzajamno dobrovoljnoj bazi.
Iako nikad nećemo saznati šta se zapravo dešavalo tokom ovih susreta - ili njima sličnim - ono u šta možemo da budemo sigurni jeste da se takav par jeste smuvao.
Oko 37.000-42.000 godina kasnije, u februaru 2002. godine, dva istraživača došla su do izuzetnog otkrića u podzemnom pećinskom sistemu jugo-zapadnih Karpata, blizu rumunskog grada Anina.
Čak ni stići tamo nije bio lak zadatak.
Prvo su morali da koračaju podzemnom rekom koja je sezala sve do njihovog grla nekih 200 metara.
Potom je usledilo ronjenje 30 metara kroz podzemni prolaz, nakon čega je išao uspon od 300 metara do „mišje rupe" - otvora kroz koji su ušli u prethodno nepoznatu odaju.
Unutar Pestera cu Oase iliti „Pećine sa kostima" pronašli su hiljade kostiju sisara.
Tokom njene duge istorije, smatra se da su je nastanjivali samo mužjaci pećinskog medveda - izumrli rođaci mrkog medveda - kojima uglavnom pripadaju.
Na njihovoj površini ležala je jedna ljudska vilična kost, za koju je datiranje metodom radioaktivnog ugljenika pokazalo da pripada jednom od najstarijih poznatih ranih savremenih ljudi u Evropi.
Smatra se da su ostaci stigli u pećinu prirodnim putem i da su ostali tamo netaknuti od tada.
U ono vreme, naučnici su primetili da je, iako je vilična kost nepogrešivo savremena po izgledu, sadržala i neke neobične neandertalske crte.
Godinama kasnije, taj utisak je potvrđen.
Kad su naučnici analizirali DNK izvučen iz ovog nalazišta iz 2015. godine, otkrili su da je jedinka bio muškarac i da je najverovatnije bio 6-9 odsto neandertalac.
To je najveća koncentracija ikad pronađena u ranom savremenom čoveku i oko tri puta veća od one pronađene u današnjim Evropljanima i Azijcima, čiji je genetski sastav otprilike 1-3 odsto neandertalski.
Zato što je genom sadržao velike segmente neprekinutih neandertalskih sekvenci, autori su izračunali da je vlasnik vilice najverovatnije imao neandertalskog pretka svega četiri do šest generacija ranije - što je ekvivalent pra-pra-praroditelja, pra-pra-praroditelja ili pra-pra-pra-praroditelja.
Ustanovili su da je ta veza verovatno nastala manje od 200 godina pre vremena u kom je on živeo.
Pored vilične kosti, tim je u Pećini sa kostima pronašao fragmente lobanje još jedne jedinke, koji je posedovao sličnu mešavinu svojstava.
Naučnici još nisu uspeli da izvuku DNK iz tih ostataka, ali kao i kod vilične kosti, smatra se da su možda pripadali nekom ko je imao skorije neandertalsko poreklo.
Od tada, dokazi o tome da seksualni odnos između ranih savremenih ljudi i neandertalaca nije bio redak slučaj samo su se gomilali.
Skriveni u genomima današnjih populacija nalaze se znaci da se to desilo u mnogo pojedinačnih slučajeva i na široj geografskoj oblasti.
Do današnjeg dana postoje ljudi koji nose genetski materijal najmanje dve različite populacije neandertalaca, za koje jedna analiza govori da su se ukrstili sa ljudima više puta i u Evropi i u Aziji.
Štaviše, neandertalska DNK može se naći u svakom ko je živ danas, među kojima su i ljudi afričkog porekla, za čije se pretke smatra da nisu direktno dolazili u kontakt s ovom grupom.
A transfer se dešavao i obrnutim smerom.
Naučnici su 2016. godine otkrili da neandertalci iz Altajskih planina u Sibiru dele 1-7 odsto svoje genetike sa precima savremenih ljudi, koji su živeli otprilike pre 100.000 godina.
Ključno, iako možete da pomislite da su golicavi detalji tih drevnih veza izgubljeni u praistoriji, i danas imamo nagoveštaje kako su oni mogli da izgledaju.
Tu je sve što ste ikada želeli da znate o ovoj golicavoj epizodi u ljudskoj istoriji.
Laura Vejrič - antropološkinja sa Državnog univerziteta u Pensilvaniji - otkrila je 2017. godine sablasni trag 48.000 godina starog mikroskopskog autostopera koji se zakačio za jedan praistorijski zub.
„Proučavam drevne mikrobe da bih saznala više o prošlosti, a dentalni proračuni jedini su pouzdan način da rekonstruišete mikroorganizme koji su živeli u drevnim ljudima", kaže Vejrič.
Ona je bila posebno zainteresovana za ono što su neandertalci jeli i kakve su interakcije imali sa okruženjem.
Da bi to otkrila, sekvencirala je DNK iz plaka na zubima pronađenim u tri različite pećine.
Dva uzorka uzeta su među 13 neandertalca pronađenih u El Sidronu u severozapadnoj Španiji.
Ovaj lokalitet nedavno su obeležile intrige, kad je otkriveno da su mnogi od tih pojedinaca izgleda patili od urođenih abnormalnosti, kao što su deformisane čašice kolena i pršljenovi, i mlečnih zuba koji su se zadržali dugo posle detinjstva.
Sumnja se da se grupa sastojala od bliskih rođaka, koji su akumulirali recesivne gene posle duge istorije ukrštanja među srodnicima.
Porodica je doživela tragičan kraj - u njihove kosti bili su urezani znaci da su bili žrtve kanibalizma.
Smatra se da su oni među poslednjim neandertalcima koji su hodali Zemljom.
Na veliko iznenađenje Vejričove, jedan od zuba iz El Sidrona sadržao je genetski trag mikroorganizma nalik bakteriji, Metanobrevibakter oralis, koja može da se nađe u našim ustima do današnjih dana.
Uporedivši neandertalsku verziju sa verzijom savremenih ljudi, uspela je da izračuna da su se njih dve razdvojile pre oko 120.000 godina.
Ako su neandertalci i današnji ljudi oduvek delili isti oralni sastav, očekivali biste da se to desilo mnogo, mnogo ranije - najmanje pre 450.000 godina, kad su dve podvrste pošle različitima putevima.
„Ovo znači da su se mikroorganizmi prebacili u međuvremenu", kaže Vejrič.
Nemoguće je znati zasigurno kako se to desilo, ali moglo bi da bude povezano sa nečim drugim što se isto desilo pre 120.000 godina.
„Za mene je fascinantno to što je to isto tako jedan od prvih vremenskih perioda u kojima smo zabeležili ukrštanje između ljudi i neandertalaca", kaže Vejrič.
„Tako da je na neki način divno videti da je ovaj mikrob umešan u tu interakciju."
Vejrič objašnjava da je jedan od mogućih puteva transfera ljubljenje.
„Kad poljubite nekoga, oralni mikrobi se razmenjuju između vaših usta", kaže ona.
„Moglo se desiti jednom, a onda nekako magično raširiti, ako je grupa ljudi koja se zarazila nakon toga bila veoma uspešna.
„Ali moglo bi biti i da se to dešavalo prilično redovno."
Još jedan način za transfer vaših oralnih mikroba je putem hrane.
A iako nema direktnih dokaza da je neandertalac pripremao večeru za ranog savremenog čoveka, romantični obrok mogao je da bude alternativni izvor M.oralisa.
Za Vejrič, ovo otkriće uzbudljivo je i zato što sugeriše da su naše interakcije sa drugim vrstama ljudi pre mnogo vremena oblikovale zajednice mikroorganizama koje nosimo u sebi i dan-danas.
To postavlja jedno pitanje za Vejrič: „Da li naš mikrobiom funkcioniše pravilno zato što smo pokupili mikroorganizme od neandertalaca?"
Na primer, dok se M.oralis obično vezuje za bolest desni kod savremenih ljudi,
Vejrič kaže da je pronađen kod mnogih praistorijskih pojedinaca koji su imali savršeno zdrave zube.
U budućnosti, ona predviđa korišćenje ovih uvida izvučenih iz drevnog zubnog plaka da bi se rekonstruisali zdraviji oralni mikrobiomi za ljude koji žive u savremenom svetu.
Nemoguće je zasigurno reći da li su se uglavnom neandertalke muvale sa savremenim muškarcima ili obrnuto - ali postoje neke naznake za to.
Arheolozi su 2008. godine otkrili slomljenu kost prsta i jedan jedini kutnjak u pećini Denisova u ruskim Altajskim planinama, na osnovu kojih je otkrivena jedna potpuno nova podvrsta ljudi.
Godinama su „denisovljani" bili poznati samo na osnovu šačice uzoraka iskopanih na ovom lokalitetu, zajedno sa njihovom DNK, iz koje su naučnici saznali da se njihovo nasleđe proteže sve do današnjih dana u genomima ljudi istočnoazijskog ili melanezijskog porekla.
Denisovljani su mnogo bliži srodnici neandertalaca nego današnjih ljudi; dve podvrste možda su imale oblasti koje su se preklapale u Aziji stotinama hiljada godina.
To je postalo posebno očigledno 2018. godine, posle otkrića fragmenta kosti koja je pripadala mladoj devojci - koja je dobila nadimak Deni - sa majkom neandertalkom i ocem denisovljaninom.
Shodno tome, imalo bi smisla ako bi muški polni hromozomi neandertalaca ličili na one denisovljana.
Ali pošto su naučnici sekvencirali DNK iz tri neandertalca koji su živeli pre 38.000-53.000 godina, iznenadili su se kad su otkrili da su njihovi ipsilon hromozomi imali više toga zajedničkog s onima današnjih ljudi.
Istraživači kažu da je ovo dokaz „neobičnog toka gena" između neandertalaca i ranih savremenih ljudi - oni su se prilično mnogo ukrštali.
Toliko često, čak, da kako su brojevi neandertalaca opadali pred kraj njihovog postojanja, njihovi ipsilon hromozomi možda su izumrli i u potpunosti bili zamenjeni našim.
To sugeriše da je značajan broj naših muških ljudskih predaka imao seks sa neandertalkama.
Ali tu priči nije kraj.
Druga istraživanja pokazuju da je skoro identična sudbina zadesila neandertalske mitohondrije - ćelijsku mašineriju koja je pomogla da se šećeri pretvaraju u upotrebljivu energiju.
One su se isključivo prenosile sa majki na decu, tako da kad je mitohondrija ranog savremenog čoveka pronađena u ostacima neandertalaca 2017. godine, ukazala je na to da su naši preci takođe imali seks sa muškim neandertalcima.
Ovaj put, ukrštanje se najverovatnije desilo pre 270.000 do 100.000 godina, kad su ljudi uglavnom bili ograničeni na Afriku.
Pre nekoliko godina, Vile Pimenof proučavao je seksualno prenosivi ljudski papilomavirus (HPV) kad je primetio nešto čudno.
Papiloma virusi su sveprisutni među životinjama, uključujući medvede, delfine, kornjače, zmije i ptice - štaviše, pronađeni su u svakoj vrsti koja je proučavana da bi se pronašlo njihovo prisustvo.
Samo među ljudima u opticaju postoji više od 100 sojeva, koji su kolektivno zaslužni za 99,7 odsto rakova grlića materice širom sveta.
Od ovih, jedan od najsmrtonosnijih je HPV-16, koji može da ostane u telu godinama dok polako razara ćelije koje je zarazio.
Ti seksualni odnosi mora da su bili prilično uobičajeni u Evroaziji, u oblastima gde su bile prisutne obe ljudske populacije - Vile Pimenof
Ali na planeti postoji jasna podela između mesta na kojima mogu da se nađu određene varijante virusa.
Širom većeg dela planete, najverovatnije je da ćete naleteti na tip A, dok se u podsaharskoj Africi većina ljudi zarazi tipovima B i C.
Da sve bude intrigantnije, obrazac precizno odgovara raspodeli neandertalske DNK širom sveta - ne samo da ljudi u podsaharskoj Africi nose neobične sojeve HPV-a, već sa sobom nose i relativno malo neandertalskog genetskog materijala.
Da bi otkrio šta se dešava, Pimenof je iskoristio genetsku raznolikost među današnjim tipom A da izračuna da se on prvi put pojavio otprilike pre 60.000 do 120.000 hiljada godina.
To ga čini mnogo mlađim od drugih vrsta HPV-16 - i ključno, poklapa se sa vremenom kad su se rani savremeni ljudi stigli iz Afrike i došli u kontakt sa neandertalcima.
Iako je teško to dokazati definitivno, Pimenof veruje da su odmah počeli da razmenjuju seksualno prenosive bolesti - i da podela u varijantama HPV-16 odražava činjenicu da smo dobili tip A od njihovih predaka.
„Testirao sam to hiljadama puta koristeći računske tehnike i rezultat je uvek bio isti - da je to najverovatniji scenario", kaže Pimenof.
Na osnovu načina na koji se HPV virusu širi danas, on podozreva da virus nije bio prenet na ljude jednom, već u mnogo različitih prilika.
„Malo je verovatno da se to desilo samo jednom, zato što bi onda bilo verovatnije da se prenošenje dalje nije primilo", kaže Pimenof.
„Ti seksualni odnosi mora da su bili prilično uobičajeni u Evroaziji, u oblastima gde su bile prisutne obe ljudske populacije."
Intrigantno, ali Pimenof takođe veruje da preuzimanje tipa A od neandertalaca objašnjava zašto je on toliko kancerogen kod ljudi - zato što smo se prvi put sreli s njim relativno skorije, naš imuni sistem nije se dovoljno razvio da se oslobodi ove infekcije.
Štaviše, seks sa neandertalcima mogao je da nam prenese i veliki broj drugih virusa, uključujući drevnog pretka HIV-a.
Ali nemamo razloga da se ljutimo na naše davno izgubljene rođake zato što postoje dokazi da smo i mi njima podarili seksualno prenosive bolesti - uključujući herpes.
Iako možda deluje neukusno zapitati se kako su izgledali penisi i vagine neandertalaca, genitalije različitih organizama bile su predmet ogromnog korpusa naučnih istraživanja; u vreme pisanja ovog članka, pretraga za „evolucijom penisa" na Gugl skolaru izbacio je 98.000 rezultata, dok je „evolucija vagine" pokazala 87.000.
Ispostavlja se da životinjski polni organi mogu da otkriju iznenađujuće mnogo toga o njihovom načinu života, strategiji parenja i istoriji evolucije - tako da je postavljanje pitanja o njihovim spolovilima samo još jedan put da se oni bolje upoznaju.
Životinjsko carstvo sadrži kaleidoskopski dijapazon maštovitih sastava polnih organa.
Oni podrazumevaju oktopoda argonauta i njegov crvoliki odvojivi penis, koji može sam da otpliva da se pari sa ženkama - što je praktično svojstvo za koje se smatra da se razvilo zato što su mužjaci samo 10 odsto veličine njihovih ljubavnica - kao i trostruke vagine kengura, koji ženkama omogućuju da budu stalno trudne.
Jedan od načina na koji su ljudski penisi neobični jeste to što su glatki.
Naši najbliži živi rođaci, obične i bonobo šimpanze - sa kojima delimo oko 99 odsto naše DNK - imaju „peniske kičme". Ove sićušne bodlje, koje se sastoje od iste supstance kao i koža i kosa (keratin), smatra se da su se razvile da bi raščistile spermu konkurentskih mužjaka ili da bi blago nažuljale žensku vaginu tako da je odvrate od novog seksa na neko vreme.
Smatra se da je peniska kičma najkorisnija kod promiskuitetnih vrsta, kod kojih može da pomogne mužjacima da maksimizuju svoju šansu za reprodukciju
Naučnici su 2013. godine otkrili da genetski kod za peniske kičme nedostaje u neandertalskim i denisovljevim genomima, baš kao i kod savremenih ljudi, sugerišući da je nestao kod naših zajedničkih predaka pre najmanje 800.000 godina.
Ovo je značajno, zato što se smatra da je peniska kičma najkorisnija kod promiskuitetnih vrsta, kod kojih može da pomogne mužjacima da maksimizuju šanse za reprodukciju.
To je dovelo da spekulacije da su - poput nas - neandertalci i denisovljani uglavnom bili monogamni.
Spavanje sa kim stigneš
Međutim, postoje neki dokazi koji ukazuju na to da su neandertalci spavali naokolo sa kim su stigli više od savremenih ljudi.
Studije fetusa pokazale su da prisustvo androgena kao što je testosteron u materici može da utiče na „razmere prstiju" osobe kad odraste - meru dužine njenog kažiprsta i domalog prsta, koja se izračunava ako se prvi podeli sa drugim.
U okruženju sa više testosterona, ljudi obično završe sa nižom razmerom.
Ovo važi za oba biološka pola.
Posle ovog otkrića, pronađene su veze između razmere prstiju i privlačnosti lica, seksualne orijentacije, rizikovanja, akademskog učinka, koliko su žene saosećajne a muškarci dominantni, pa čak i veličine njihovih testisa - mada su neke studije u ovoj oblasti kontroverzne.
Tim naučnika je 2010. godine zapazio obrazac i među najbližim rođacima ljudi.
Ispostavlja se da šimpanze, gorile i orangutani - koji su obično promiskuitetniji - imaju u proseku nižu razmeru prstiju, dok rani savremeni čovek pronađen u izraelskoj pećini i današnji ljudi imaju višu razmeru (0.935 i 0.957).
Ljudi su uglavnom monogamni, tako da su istraživači sugerisali da možda postoji veza između razmere prstiju vrste i njene seksualne strategije.
Ako su u pravu, neandertalci su - koji su imali manju razmeru od ove dve grupe (0.928) - bili neznatno manje monogamni i od ranih savremenih i od današnjih ljudi.
Jednom kad su se neandertalac i rani savremeni čovek spojili, verovatno su se nastanili blizu mesta gde su živeli ljudi, a svaka generacije je sledila isti obrazac.
Genetski dokazi o neandertalcima pokazuju da su se njihova domaćinstva sastojala od srodnih muškaraca, njihovih partnera i dece.
Čini se da su žene napuštale svoje porodice kad nađu partnera.
Drugi uvid u scenario „živeli su srećno do kraja života" između ranih savremenih ljudi i neandertalaca potiče iz studije gena koje su ostali u današnjim Islanđanima.
Prošle godine je analiza genoma 27.566 takvih pojedinaca pokazala godišta u kojima su neandertalci obično dobijali decu: i dok su žene bile starije nego njihovi ekvivalenti među ranim savremenim ljudima, muškarci su obično bili mladi očevi.
Ako bi naš par dobio bebu, onda ju je možda - kao drugi neandertalci - majka dojila oko devet meseci i potpuno odbila od sise oko 14. meseca, što je ranije nego kod ljudi u savremenim neindustrijskim društvima.
Znatiželja u vezi s ovim drevnim interakcijama otkriva nove informacije o tome kako su neandertalci živeli uopšte - i zašto su nestali.
Čak i ako vas ne zanimaju drevni ljudi, smatra se da su ova uparivanja doprinela čitavom dijapazonu osobina koje savremeni ljudi poseduju danas, od nijanse kože, boje kose i visine, do naših navika u spavanju, raspoloženja i imunog sistema.
Njihovo otkrivanje već dovodi do potencijalnih metoda lečenja za savremene bolesti, kao što su lekovi koji ciljaju naendertalski gen za koji se smatra da dovodi do teških slučajeva Kovida-19.
Danas se smatra da je do izumiranja neandertalaca pre oko 40.000 godina možda delom došlo zahvaljujući našoj uzajamnoj privlačnosti, kao i faktorima kao što su iznenadne klimatske promene i ukrštanje u okviru srodnika.
Naša najnovija teorija je da su bolesti koje nose ove dve podvrste - kao što su HPV i herpes - prvobitno formirane kao nevidljiva barijera, koja je sprečavala obe vrste da proširuju svoju teritoriju i potencijalno dođu u kontakt.
U retkim oblastima u kojima se jesu preklopili, oni se jesu ukrštali i rani savremeni ljudi su dobili korisne gene imuniteta koji su najednom omogućili da pođu dalje.
Ali neandertalci nisu bili te sreće - modelovanje sugeriše da ako su imali veći teret bolesti od starta, možda su ostajali duže ranjivi na ove nove egzotične sojeve, bez obzira na ukrštanje - a to znači da su ostali zaglavljeni tu gde su.
Na kraju su današnji ljudi stigli do njihove teritorije i istrebili ih.
Druga ideja je da smo postepeno apsorbovali njihovu relativnu malu populaciju u onu ranih savremenih ljudi.
Na kraju krajeva, oni su već uglavnom usvojili naše ipsilon hromozome i mitohondrije, a najmanje 20 odsto njihove DNK i dalje postoji u živim ljudima danas.
Možda par koji se smuvao u praistorijskoj Rumuniji i dalje živi u nekome ko upravo čita ovaj članak.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 4
Da
Gox
dijasporac
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar