Tog 14. novembra 1926. godine, u 21.45, na beogradsku železničku stanicu stigao je voz iz Zagreba, što je izazvalo veliki metež.
„Pošto je navala sveta na peronu bila velika, te je odmah žandarmerija otpočela odbijati publiku da napravi špalir", piše list Vreme dan kasnije.
Međutim, kako navode, žandarmi nisu bili baš uspešni.
Na prvi pisak voza tokom ulaska u stanicu masa se „svom brzinom bacila u pokret, jureći za salonskim kolima", navode.
Zbog čega? Ko je tako važan bio u tim salonskim kolima? Neki princ? Ili kralj?
Ne, reč je o indijskom pesniku Rabidranatu Tagoreu, prvom osvajaču Nobelove nagrade za književnost sa istoka, rođenom 7. maja 1861. godine.
„Velikog indijskog pesnika sačekao je na staničnom peronu i oduševljeno pozdravio veliki broj Beograđana", opisuje novinar Politike.
Aleksandar Đusić, koji je prevodio Tagoreove pesme na srpski jezik, kaže da je za današnje pojmove teško shvatiti kolika je bila njegova popularnost.
„Iz današnje perspektive čudna su to bila vremena… Da pesnik bude popularan u svetu kao rok zvezda", kaže.
Tagore uskoro ponovo dolazi u Beograd - njegova bista biće postavljena u Parku prijateljstva na Ušću, navode iz gradske vlasti.
To verovatno neće izazvati tako burnu reakciju ljudi - i omanji incident - kao te 1926. godine, ali Tagoreova popularnost u svetu dalje ne jenjava.
Zbog čega?
„Živeo Tagora", odjekivalo je železničkom stanicom kada je pesnik izašao pred „masu beogradskog sveta", piše Vreme.
Politika navodi da je Tagore na sebi imao „dugu mantiju, a preko nje neku vrstu dugačkog kaftana od smeđeg sukna".
„Na glavi je nosio šubaru čudnog oblika", zbunjen je bio novinar Politike, ali ne i njegov kolega iz Vremena koji objašnjava da je to „astraganska crna šubara".
„Tagora stupa vrlo svečano i dostojanstveno, kao da se oko njega odigrava kakva velika i značajna misterija", opisuje ga Vreme i dodaje:
„To je visok starac, malo pogrbljen, velikoga kukastoga nosa, sa naočarima…
„Umor se oseća na njegovom suvom, mrkome licu".
Pesnik se na stanici kratko obratio ljudima, dobio buket cveća i zahvalio se na toplom dočeku.
Ubrzo je ušao u automobil koji se takođe teško probio kroz masu na putu do hotela Palas.
Tagora je u Beogradu održao dva predavanja na kojima se „skupio ceo grad", imao je ručak sa „Pen klubom" u Srpskom kralju, a dobio je na poklon i kosovsku nošnju.
Dobio je čak i karikaturu u Politici sa čuvenim Nikolom Pašićem, dugogodišnjim premijerom.
Ali prvo je razgovarao sa novinarima.
„U malom salonu svog skromnog stana na četvrtom spratu hotela Palas sedeo je zavaljen u fotelji veliki pesnik Istoka", piše Politika od 16. novembra.
„Tiho, kao da nikoga ne uznemiri, odgovarao je na pitanja", dodaju.
O čemu? O pesnicima, muzici jezika, literaturi Zapada i religiji Istoka, kao i o impresijama koje je stekao o Jugoslaviji.
„Vi ste ovde sasvim drugi ljudi nego na Zapadu - njihova civilizacija je stara, izrađena, mehanička, sve je kod njih ukalupljeno", naveo je Tagora.
„A vi? Vi ste na Balkanu više primitivni, mladi, bujni, u toku razvijanja…. Još se formirate.
„Na sreću, niste dostigli vrhunac vaše civilizacije i kao takvi spontani ste, ekspresivni, stvaraoci".
Kako je naveo, narod Jugoslavije je „kao kristal".
„Kroz vašu dušu, dar mladosti, mogu da gledam novu kulturu u toku stvaranja", rekao je.
Dodao je da mu se sviđa što ovde „nije sve uravnoteženo".
„To je znak zlatne mladosti koja osigurava u budućnosti zrelu, solidnu starost sa jakom, novom kulturom i civilizacijom koja može i premašiti zapadnu", kaže.
Zato što njegova poezija izražava ceo spektar ljudskih iskustava, kaže Dušan Pajin sa Umetničkog univerziteta u Beogradu.
„To su duhovna iskustva, poput životnih mudrosti i verskih zanosa, pa emocionalna iskustva, kao i vrhunske radosti i najdublja očajanja", kaže.
Pajin dodaje da je jedan od razloga Tagoreove popularnosti i to što njegovu poeziju razumeju svi, „bez obzira na godine ili kulturu kojoj pripadaju".
Tako je Tagore 1913. godine, za zbirku „Gitandžali" dobio Nobelovu nagradu za književnost.
Pre njega je od neevropljana to uspelo samo Teodoru Ruzveltu, bivšem američkom predsedniku, koji je nekoliko godina ranije dobio Nobela za mir.
Đusić smatra da je Tagore popularan pre svega zbog „briljantnosti njegove poezije".
„Ona nije ujednačena, ali veliki deo je zaista svrstavan među najređe bisere čitave istorije poezije", navodi.
Mnogi će tu pre svega svrstati zbirku „Gradinar", njegovo najpoznatije delo.
„Čeznem da ti kažem najdublje reči koje ti imam reći; ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmejati".
Tim stihovima počinje čuveni Gradinar 41, jedna od najpopularnijih ljubavnih pesama u istoriji.
„Neke ljubavne pesme možda zvuče sladunjavo, ali to je neveliki deo njegovog opusa", kaže Đusić.
Ipak, Tagore nije bio samo pesnik.
Autor je i 24 drame, osam romana - najpoznatiji je „Brodolom" - velikog broja eseja i putopisa, bavio se slikanjem i komponovanjem.
Njegove dve pesme kasnije su postale himne Indije i Bangladeša.
„Skandal na predavanju Rabindranata Tagore", glasio je naslov u Vremenu 17. novembra 1926. godine.
Kako navode, predavanje Tagorea na Univerzitetu bio je „krupan beogradski događaj".
„Sala je bila prepuna, naknadno su unete nove stolice, ljudi su se gušili", pišu.
„Oni koji nisu mogli da nađu mesta okupili su se pred Univerzitetom, makar da vide velikoga pesnika i klicali su mu", dodaju.
Politika tog dana žestoko kritikuje to što su za predavanje Tagorea prodavane karte, ali ističu da je i pored toga sala bila suviše mala da primi sve posetioce.
Predavanje je počelo u pola devet, a na samom početku - incident.
„Kada se Tagore pojavio u sali i stupio na tribinu, pozdravljen burnim klicanjem, sa prepune galerije čulo se nekoliko zvižduka i uzvika: 'Dole Tagora! Živeo Gandi'", piše Politika.
„Ova je demonstracija jako uzrujala gosta koji nije mogao da shvati u čemu je stvar", dodaje Vreme.
Istovremeno su sa galerije poleteli leci na kojima je bilo otvoreno pismo Tagori.
„U njemu se pesnik napada kao protivnik Gandijev i reklamer savremene civilizacije", piše Politika.
Vreme prenosi da je u Tagore u pismu nazivan najpogrdnijim imenima i da mu je saopšteno da je srpsko gostoljublje laž.
Pismo su potpisali Ljubomir Micić i Branko Ve Poljanski, pripadnici avangardnog umetničkog pokreta oko časopisa „Zenit".
Đusić smatra da su zenitisti - „mlade, usijane glave" - jednostrano ocenili Tagoru kao „nekoga ko se dodvorava Zapadu".
„A čovek je imao najplemenitije ideje da poveže najbolje vrednosti Istoka i Zapada", kaže.
Rođen je 7. maja 1861. godine.
Bio je najmlađi sin - 13. dete - hinduističkog filozofa i mistika, ali su ga zbog smrti majke i očevih stalnih putovanja uglavnom odgajile sluge.
Prvu pesmu objavio je već sa osam godina.
Školovan je kod kuće, a sa 17 godina, na očevo insistiranje, odlazi u Englesku da bi studirao prava.
Međutim, brzo se vratio u Indiju i opredelio za književnost.
Tagore se 1883. venčao sa tada desetogodišnjom Mrinalini Devi, sa kojom je imao petoro dece, od kojih je dvoje preminulo već u detinjstvu.
Nobelovu nagradu za književnost dobija 1913, a dve godine kasnije britanska vlada ga proglašava za viteza.
Međutim, Tagore se te titule odrekao posle masakra u Amricaru u aprilu 1919. godine.
Britanski vojnici su tada pucali su na gomilu nenaoružanih indijskih civila, kada je ubijeno najmanje 379, a ranjeno više od 1.200 ljudi.
Tagore je bio protiv imperijalizma i ubrzo je počeo da zagovara nezavisnost od Britanije, ali je bio i protiv nacionalizma.
„Pripadao je neformalnoj grupi kosmopolita-intelektualaca koji su između 1913. i 1935. hteli da doprinesu stvaranju jednog intelektualnog saveza koji bi pomogao ukidanju ratova i kolonijalizma", navodi Pajin.
Žestoko se protivio nacionalističkim oblicima borbe za nezavisnost, smatrajući da je britanska administracija „politički simptom bolesti indijskog društva".
To se mnogima nije svidelo i to toliko da su u San Francisku 1916. pokušali da ga ubiju.
Da li je zaista bio protiv Gandija - jednog od osnivača indijske države, čuvenog po zagovaranju nenasilnog protesta kao vida borbe - kao što smatrali zenitisti?
„Njih dvojicu je Indija decenijama smatrala za dvojicu vođa", kaže Đusić.
„Pažljivo se pratilo koji su njihovi stavovi, a uzburkana su vremena bila, pripreme za oslobađanje Indije od britanske vladavine", dodaje.
Kako navodi, Tagore i Gandi su se dosta viđali, u nekim stvarima su se slagali, u nekim ne.
„Svakako nije bilo zle krvi među njima, oslovljavali su se veoma uvaženim rečima", kaže Đusić.
Indija je 1947. godine stekla nezavisnost od Britanije, što Tagora nije dočekao - umro je 1941. godine.
Gandi je ubijen u atentatu 1948.
Tako je govorio Tagore
Incident na početku predavanja ipak nije upropastio sve.
Novinari Politike i Vreme bili su oduševljeni, nazivajući ga velikim govornikom.
„On govori nežno, toplo, s osećajem, a teškoće engleskog jezika savlađuje lakim gestovima ruku, mimikom bronzanog, ali toplog i blagog lica i sugestivnim sjajem krupnih očiju", poetičan je novinar Politike.
Kako navodi, najlepši deo večeri bilo je pesnikovo recitovanje njegovih pesama na bengalskom jeziku.
„To u stvari nije bilo recitovanje, već muzika.
„Reči su se gubile u melodiji tonova koji su izlivali čista pesnikova osećanja", piše.
„I taj bengalski jezik svim slušaocima koji su ga prvi put čuli u životu izgledao je blizak, poznat i razumljiv", dodaje.
Tokom boravka u Beogradu indijski pesnik je dao i nekoliko intervjua.
Jedan je, pod naslovom „Pesnikova misija u svetu", dao za Vreme i to Stanislavu Vinaveru, kolegi pesniku.
U tom razgovoru Tagore kaže da „pesnik nema političke misije, niti određenog zadatka", već da treba da stvara lepe pesme i „nalazi lepe oblike za naše misli".
„Samim tim što stvara lepo, on pomaže ljudima da budu bolji", navodi.
Govoreći o narodima on kaže da su oni nekada bili jednostavni, a sada su komplikovani.
Evropa se, ističe, sve više i više povlači u „sirov realizam, u fakta i fakta, koja nisu ništa".
„Predmeti sami po sebi nisu ništa, potreban je duh da u njih unese života i smisla, značaja i lepote.
„Duhovna riznica nalazi se na istoku, odakle su potekle religije - bez Istoka Evropa će se izgubiti u faktima i propašće", kaže.
Na pitanje čemu nas danas uči Indija, on kaže da Indija „šalje čovečanstvu novu svetlost - a to je Gandi".
„On uči da je svaka borba u stvari ropstvo.
„On uči da se fizički bore samo životinje, dok se ljudi duhovno bore.
„Veličina i lepota čoveka je u tome da bude slobodan, to jest visok duhovno, i da se ne odupire zlu nasiljem, jer ga tako neće iskoreniti.
„Zlo će se iskoreniti dobrim, neprotivljenjem".
Vreme, 16. novembar 1926. godine
Rabindranat Tagore stalno putuje, ali ipak i na putu ne menja svoje osveštane navike.
Ustaje u tri sata izjutra i nekoliko časova pogružava se u tihu ekstazu.
Kad ovi časovi duhovne napregnutosti prođu, onda se pesnik laća pera i piše ideje, stihove i eseje do kojih je došao u snu.
Ponekad beleži i ideje koje je naslutio u svojim ekstazama.
Tek posle svega ovoga pesnik se budi za običan život, obavlja prepisku, prima sekretara, razgovara sa posetiocima.
Zatekao sam ga gde se igra sa svojim malenim unučetom, odevenim u živopisnu indijsku nošnju.
Unuče se slatko nasmejalo i otrčalo iz salona u apartmanu Rabindranata Tagore na četvrtom spratu hotela Palasa.
Pesnik je odeven u dugu crnu mantiju operveženu zlatnim vezom.
On se drži mirno i tiho govori engleski, s lakim egzotičnim naglaskom.
Po neki put kao da se dublje zamisli, kao da pada u ekstazu, i tada, ako je reč o Indiji, on gotovo peva, izgovarajući sve reč po reč.
Ako je reč o Evropi, on izgovara brže, a njegova desna ruka jednako ocrtava po naslonu fotelje čudne šare i poteze.
Najzad, kad govori o poeziji, on zatvori oči ispod naočara i zabaci malo glavu sa velikom sedom bradom i sedim kovrdžama.
Posle dva dana beogradskih avantura Tagora vozom odlazi za Sofiju.
Otkud on uopšte u Beogradu?
Tako što je između 1878. i 1932. obišao više od 30 zemalja, na čak pet kontinenata.
Na primer, od maja 1916. do aprila 1917. predavanja je održao u Japanu i Americi, a nešto kasnije odlazi u Meksiko, pa Buenos Ajres i Italiju.
U Italiji se sastao sa Musolinijem, tadašnjim liderom zemlje koji će nešto kasnije zemlju uvesti u Drugi svetski rat.
Bio je i u Mađarskoj, Danskoj, Švajcarskoj, Nemačkoj, Sovjetskom Savezu, a tokom putovanja sastao se sa mnogim poznatim ličnostima.
Među njima su fizičar Albert Ajnštajn, pisci Tomas Man i H.Dž. Vels, kao i pesnik Džordž Bernard Šo.
Od Tagorine smrti uskoro će proći tačno osam decenija, a njegove pesme i dalje mnogi vole.
Pajin kaže da Tagora sa „dubokim razumevanjem i u širokom rasponu, od ljubavnog zanosa, do razočaranja i patnje, opisuje i osećanja muškarca i osećanja žene".
„Takođe i ljubav prema prirodi, bogu domovini, ali i prema celom čovečanstvu", navodi.
Đusić ističe da se taj odnos sa bogom posebno može videti u zbirci Gitandžali, za koju je dobio Nobelovu nagradu.
„Neposredno pre našeg razgovora otvorio sam nasumično tu zbirku i dao bih vam primer jedne pesme, ako imamo vremena", kaže.
Imamo, što da ne.
"Znam doći će dan kada će za mene nestati prizor ovog svega,
I život me bez glasa napustiti, spuštajući mi poslednju zavesu na oči.
Zvezde će i dalje noću bdeti, zora se rađati kao i pre.
Časovi se dizati i smenjivati poput talasa što na obalu izbacuju miline i mučnine.
Dok razmišljam o tom kraju niza mojih trenutaka, njihov bedem se ruši,
I pri svetlosti smrti ukazuje se tvoj svet, sa svim razasutim draguljima.
Vanredna je čak i najskromnija njegova pozornica, izuzetan je čak i najneznatniji od tih života.
Stvari koje stekoh nek nestanu.
Daj da imam samo ono što sam oduvek prezirao i previđao.
Pajin kaže da su mu omiljene mnoge Tagoreove pesme, ali bira pesmu 70. u zbirci Gradinar.
„Sećam se jednoga dana iz svog detinjstva, kada sam spustio čunić od hartije u jarak da plovi.
(...)
Odjednom su se počeli gomilati burni oblaci, vetar je duvao na mahove i kiša je pljuštala.
Potočići prljave vode jurnuše, rečica nabuja i moj čunić potonu.
(...)
Oblačan julski dan traje još i danas i ja razmišljam o svim igrama u svom životu u kojima sam gubio.
Stao sam da korim svoju sudbu za mnoge pakosti, kada mi na um pade čunić od hartije što potonu u vodu".
Nju je, kaže, izdvojio jer na „poseban, stoički način govori o mučnom sećanju kakvo postoji u životima mnogih ljudi".
„To bih mogao reći i za pesmu 2. u toj zbirci, čiji je prvi stih 'Pesniče, veče se primiče; tvoja kosa sedi'".
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 1
Tračak
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar