Roland Eliot Braun, autor nedavno objavljene knjige „Bezbožna utopija. Sovjetska antireligiozna propaganda" i istraživač kanadsko-britanskog porekla, oslanjajući se na živopisne prikaze sovjetskih antireligioznih plakata prati istoriju borbe prve socijalističke države sa religijom.
Na prvi pogled knjiga Rolanda E. Brauna izgleda gotovo kao umetnički album.
Sadrži nekoliko stotina živopisnih ilustracija u boji, koje prate istoriju sovjetske antireligiozne propagande od prvih postrevolucionarnih godina do raspada Sovjetskog Saveza.
Zapravo je ona mnogo više od obične zbirke grafičkih prikaza.
Ovo je detaljna studija netoleratnog odnosa sovjetske vlasti prema religiji i pokušaj da se ona izjednači sa svim zamislivim i nezamislivim ljudskim gresima. Ipak, početni podsticaj za stvaranje knjige bili su grafički prikazi.
Međutim, kako navodi Roland E. Braun, tokom rada i pažljivog proučavanja uvideo je široku skrivenu paletu konteksta sovjetskog života što je dovelo do stvaranja opširnog istraživačkog teksta.
Knjiga ovog tipa nikada nije postojala u zapadnoj sovjetologiji, a izbor koji je napravio Roland E. Braun otkriva čitaocu jedinstveni pogleda na jedan od najinteresantnijih aspekata ideologije koja je gospodarila SSSR-om tokom čitavih sedamdeset godina.
Najveći deo ilustracija pripada zbirci Državnog muzeja istorije religije u Petrogradu.
U sovjetsko vreme zvao se Muzej istorije religije i ateizma.
Ateizam je je bio jedan od kamena temeljaca sovjetske ideologije i bio je smešten u velelepnom zdanju crkve u Kazanju. 1991. godine crkva je predata Ruskoj pravoslavnoj crkvi i tokom narednih deset godina muzej (preimenovan u Muzej istorije religije) i crkva su bili pod istim krovom.
U 2000. godini muzej je premešten u obnovljenu zgradu od istorijskog značaja u Počtamstkoj ulici, a Kazanjski hram postao je centralni hram Petrogradske eparhije Ruske pravoslavne crkve.
Knjiga se zove „Bezbožna utopija", iako, kako kaže njen autor, prema sadržaju više odgovara naslov „antiutopija".
A reč „bezbožna" pozajmljena je direktno iz militantnih ateističkih novina „Bezbožnik", koje su izlazile u SSSR-u od 1922. do 1941. godine.
Ne mogu, a da ne priupitam Rolanda E. Brauna, kakav je njegov stav prema radikalnoj promeni postsovjetske Rusije u odnosu na religiju i ateizam.
Ako je u ovom istorijskom periodu koji je predmet njegovog istraživanja, privrženost prema religiji bila kažnjiva, a sada je svako istupanje protiv religije u nadležnosti suda i regulisano posebnim članom Krivičnog zakona Ruske Federacija „Povreda osećanja vernika".
Uz to se taj član intenzivno koristi i protiv političke opozicije, slučaj Pussy Riot je najbolji primer.
„Po prirodi, ateizam je revolucionarna ideologija usmerena na borbu protiv svetskog poretka koji je kroz vekove formirala i osveštala crkva, priča Roland E. Braun. Sadašnje konzervativno i zaštitnički nastrojeno rukovodstva Rusije to odlično razume.
„Obratite pažnju da kod svih nostalgičnih tendencija i režima, i društva, u savremenoj ideologiji koja su usmerene na obnavljanje, nostalgija prema sovjetskom ateizmu je potpun izostavljena.
„Uzmite, na primer, skorašnje proteste protiv izgradnje hrama u Jekaterinburgu", nastavlja autor.
Vladimir Putin je, komentarišući situaciju, sa otvorenom osudom pitao da li su protestanti „bezbožnici?"
„Bezbožnu utopiju" je izdala londonska izdavačka kuća FUEL. Omiljena tema ove izdavačke kuće su vizuali, grafička rešenja sovjetskih projekata.
Evo nekoliko naslova koje je ova izdavačka kuća već objavila u različitim periodima: „Stanice sovjetskog metroa", „Kriminalne sovjetske tetovaže", „Sovjetske autobuske stanice", „Sovjetski plakati protiv alkoholizma", „Crteži iz Gulaga" i drugi.
Obratite pažnju na izbor plakata iz knjige „Bezbožna utopija" sa komentarima autora knjige.
Aleksandar Kan: U knjizi nema ničega što je u vezi sa pokrštavanjem Rusije u Kijevu 988. godine, u vreme kneza Vladimira, pa je hronološki ovaj događaj, pokrštavanje Novgoroda tri godine kasnije, 991. godine, najstariji od svih i na ovaj ili onaj način obrađen u knjizi.
Čak je i u sovjetsko vreme pokrštavanje Rusije prikazivano kao ključna i važna etapa u formiranju ruske državnosti, a prema njemu se uvek odnosilo sa poštovanjem, pa čak i sa uvažavanjem.
Zbog toga je ovakav poster pomalo neočekivan.
Roland E. Braun: Ovaj plakat koji je prvi put objavljen u časopisu „Bezbožnik" 1925. godine bio je deo kompletne zbirke materijala, tekstualnih i grafičkih, koji su bili usmereni na raskrinkavanje odnosa strahopoštovanja prema pokrštavanju Rusije koji je postojao u periodu pre revolucije.
Ovde je sve prikazano, i pljačkanje, razbojništvo, nasilje i trgovina robljem. Naravno, takav plakat je trebalo da šokira i uvredi osećanja vernika ali, s druge strane, teško je poreći istorijsku verodostojnost ovde prikazanih događaja.
Da, postojala je trgovina, i trgovina robljem, a knez Vladimir se rukovodio prilično pragmatičnim, ako ne i ciničnim shvatanjima o potrebi jačanja veza sa Vizantijom.
Što se tiče potpuno tolerantnog odnosa sovjetske ideologije prema pokrštavanju Rusije, to se objašnjava činjenicom da je u okviru marksističke doktrine o istorijskom napretku, ona doživljavana kao pozitivna pojava.
Godine 1925, u ranoj fazi, ta svest još nije postala dominantna i bila je u senci opšteg revolucionarnog antireligijskog patosa.
Aleksandar Kan: Ovaj crtež iz časopisa „Bezbožna utopija" iz 1923. godine takođe je nekako neočekivan. Na pozadini opšte nemilosrdne antiklerikalne propagande glavni simbol hrišćanstva, Isus Hrist, prikazan je kao nevina žrtva.
A njegov poziv „Uzmite, jedite; ovo je Tijelo Moje koje se daje za vas, i pijte iz nje svi, jer je ovo Krv Moja" crkvenjaci i vernici shvataju bukvalno, kidajući na komade i proždirući telo Sina Božijeg.
Roland E. Braun: Da, slika koja je ovde prikazana izgleda zaista mračno i krvavo. Uzgred, na osnovu palete boja ovaj plakat me podseća na antireligiozni slikovni prikaz Merlina Mensona.
A što se tiče njegovog značenja, ja ga razumem nešto drugačije.
On je načinjen 1923. godine, a godinu ili dve pre toga, za vreme gladi u Povoložju pojavila su se mnogobrojna saopštenja o slučajevima kanibalizma, o jedenju leševa, o ubistvima rođene dece kako bi se prehranili. A ova mesta su bila naseljena pobožnim ljudima, vernicima.
I čini mi se da je smisao ovog plakata taj, da je jedenje Hristovog tela kao deo božanskog pričešća bilo opravdanje vernicima za kanibalizam tokom gladi.
Ali se takođe možemo prisetiti da je glad u Povoložju za boljševičku vlast bio razlog za konfiskaciju crkvenih dragocenosti, koje su trebale da posluže za kupovinu žita za gladne.
Iako zapravo za tim nije bilo nikakve potrebe, namirnice koje su Sjedinjene Države poslale kao pomoć gladnima su stajale u sovjetskim lukama i vlast nije mogla da organizuje prevoz i dostavu tamo gde je bilo potrebno.
Na ovom plakatu su se kampanja protiv gladi i antireligiozna kampanja stopile u jedno.
Aleksandar Kan: Prema mom saznanju, čoveku koji je većinu svog života proživeo u Sovjetskom Savezu religija i pijanstvo uopšte ne idu jedno sa drugim. Štaviše, sveštenici u manastirima, koliko ja pamtim, su pomagali u lečenju alkoholičara.
Na ovom plakatu iz 1931. godine autor je, čini se, probao da spoji ova dva u jednu celinu, prema njihovom mišljenju, strašna poroka, koji zajedno smetaju izgradnji socijalizma.
Roland E. Braun: Zapravo to nije baš tako.
Dobro je poznato da kada je knez Vladimir birao religiju za Rusiju, uporedo sa hrišćanstvom je razmatrao i islam.
Međutim, od islama je odustao zato što muslimanska religija zabranjuje alkohol.
„Piće to je veselje za Rusiju" je otvoreno priznanje kojim je knez Vladimir odbio islamizaciju svog carstva. I, naravno, tvorci ovog plakata oslanjali su se na Lenjinove reči.
Ako je Marks nazivao religiju „opijumom za narod", onda je Lenjin u članku „Socijalizam i religija" još 1905. godine pisao da je „religija alkohol za dušu u kome robovi kapitala utapaju svoj ljudski izgled, svoje potrebe za koliko toliko dostojanim ljudskim životom."
Aleksandar Kan: Ovaj plakat datira iz 1929. godine, dve godine pre istorijskog rušenja Hrama Hrista Spasitelja u centru Moskve. Zanimljivo je kako se ovde opravdava potreba za rušenjem hrama.
Roland E. Braun: Da, zaista je rušenju najvećeg pravoslavnog hrama na teritoriji Rusije, koji je podignut u znak sećanja na pobedu u Otadžbinskom ratu 1812. godine, prethodila propagandna kampanja organizovana pred Uskrs 1929. godine, o čemu sam saznao u časopisu „Bezbožnik".
Zaista, baš kao u ruskoj poslovici „sabijeni kao sardine u kutiji" posetioci radničkog kluba se tiskaju sa natpisom „Astraganska haringa", a u pozadini je ogromni hram.
Natpis na plakatu kaže da „radni čovek ide u crkvu jer nema dovoljno mesta u klubu".
Propaganda je, naravno, polazila od uverenja koje je tada preovladavalo, da radnom čoveku nisu potrebne ni religija ni njeni hramovi.
Međutim, ironija je u tome da su autori plakata, kako se čini, smatrali da hram treba da bude pretvoren u radnički klub, i, najverovatnije, tada još nisu mogli da pretpostave kakva je sudbina čekala Hram Hrista Spasitelja za samo dve godine.
Naravno, hram je sada obnovljen ali njegova dekoracija, prema mom mišljenju, podseća na lasvegaski kič i ne može nikako da se kaže da je jedan od najboljih crkvenih zdanja u Evropi, kakav je zapravo bio prvobitni Hram Hrista Spasitelja.
Aleksandar Kan: U senci sumornih mračnih prikaza ostalih plakata ovaj zrači svojim veselim optimizmom.
Poreklo toga se prvenstveno nalazi u mitologizovanom šarmu lika Jurija Gagarina i njegovog osmeha u SSSR-u.
Roland E. Braun: Da, ovaj plakat je verovatno najpoznatiji od svih plakata koji se nalaze u našoj knjizi. Odavno je postao klasika grafičkog dizajna.
Vrlo je jednostavan.
Kosmonaut na nebu, ispod njega su crkve, hramovi pa čak i džamija.
A u centu plakata je direktno sa neba uverljiv zaključak: „Nema Boga!" I ta sama jednostavnost plakat čini veličanstvenim.
Zapravo, ideju razotkrivanja nepostojanja Boga na nebu pomoću ljudi koji su bili tamo sovjetska antireligiozna propaganda koristila je mnogo pre nego što je Gagarin poleteo u svemir.
Još pre rata časopis „Bezbožnik" objavio je intervju sa poznatim pilotom Čkalovim, koji je uveravao čitaoce da nikakvog boga nema tamo iznad oblaka.
Tako da je plakat sa Gagarinom samo nastavak iste tendencije koju su sovjetski propagandisti koristili i van granica SSSR-a.
Drugi sovjetski kosmonaut German Titov, govoreći na Svetskoj izložbi u Sijetlu tokom posete Sjedinjenim Državama 1962. godine, rekao je pobožnim Amerikancima da na nebu nije video nijednog Boga.
Aleksandar Kan: Ovaj plakat u vašem izboru plakata učinio mi se veoma zanimljivim.
Razgovarali smo o buđenju religije u postsovjetskoj Rusiji i prilično aktivnom suprotstavljanju aktuelne vlasti bilo kojoj antireligijskoj propagandi.
Međutim, ostaju određena uverenja, uključujući i hrišćanska, gde se neki stavovi u savremenoj Rusiji ne razlikuje od onog koji je bio u sovjetskom periodu.
A Jehovini svedoci su najbolji primer za to.
To je organizacija koja je u savremenoj Rusiji prepoznata kao ekstremistička i čiji je rad zabranjen, a ova karikatura, objavljena 1962. godine, mogla bi da se pojavi i na stranicama savremenih ruskih novina.
Roland E. Braun: Zlobni, pa čak i otvoreno neprijateljski stav prema Jehovinim svedocima kako u sovjetsko vreme, tako i sada, objašnjava se činjenicom da je organizacija osnovana u Sjedinjenim Državama i nema istorijske korene u Rusiji.
Delimično i zbog toga što Jehovini svedoci priznaju samo autoritet Boga i odbijaju da priznaju državu kao autoritet.
Pristalice Jehovinih svedoka odbijale su da služe vojsku, pokret je smatran antisovjetskim, podrivačkim, pa čak i špijunskim, o čemu direktno govori i plakat.
U današnjoj Rusiji oni su van zakona zbog svoje navodne antisocijalne usmerenosti.
Međutim, pravi razlog je strah RPC od podrivanja njenog monopola među hrišćanskim konfesijama u Rusiji.
Aleksandar Kan: Ovaj plakat je zanimljiv po tome što predmet njegove kritike nije sama religija, već i loš i neefikasan rad antireligiozne, ateističke propagande u poznosovjetskom periodu. Plakat datira iz 1962. godine.
Roland E. Braun: Problem sa antireligijskom propagandom u SSSR-u bio je u tome, što je utihnula, izgubila svoju energiju i svoj inicijalni podstrek ranije nego u ostalim aspektima sovjetske ideologije.
Najbolji agitatori odbijali su da se bave antireligijskim aktivnostima i kao rezultat toga propaganda je bila neuverljiva, slaba i zapravo neefikasna.
O tome je mnogo i detaljno pisala američka književnica Viktorija Smolkin u svojoj knjizi „Sveto mesto nikad nije pusto. Istorija svetskog ateizma".
Ipak, kao zaveštanje sovjetske vlasti, od strane velikog Lenjina i velikog Oktobra ateizam je ostao „nedodirljiv" i nisu mogli da ga se odreknu, i on se tako vukao.
Greške i nedostaci u antireligijskoj propagandi nisu bili toliko strašni za agitatore i nisu povlačili za sobom iste ozbiljne posledice kao u drugim oblastima ideološkog rada.
I odnos prema njoj je bio adekvatan, nehajan. O tome i govori ovaj plakat.
Aleksandar Kan: Iako su ovde predmeti kritike pohlepni „biznismen mister Džon" i sovjetski „ološ", preprodavac sa „jadnim zahtevima", zapravo ovaj plakt može da se smatra odrazom sve veće svesti među sovjetskim ideolozima kolika je šteta naneta ruskoj kulturi zbog decenijskog zanemarivanja crkvenih vrednosti, uništavanja hramova, rasipanja i uništavanja ikona.
Ovaj plakat datira iz 1984. godine, kada je zahvaljujući radu isposnika već bio podignut Muzej staroruske umetnosti u Andronikovom manastiru, a ime Andreja Rubljova, koje je muzej nosio, bilo je proslavljeno u celom svetu zahvaljujući Andreju Tarkovskom.
Bilo je nemoguće uputiti kritiku na račun sovjetskog režima, koji je uništavao ikone i crkve, pa je propaganda ovu zakasnelu paljbu osula po crnom tržištu.
Aleksandar Kan: S kraja šezdesetih, a naročito sedamdesetih religija i njena simbolika stiču sve veću popularnost ne samo među starijim ljudima, već i među omladinom.
Rok opera „Isus Hristos superstar", krstići oko vrata i hrišćanstvo odjednom su postali predmet obožavanja ultramodernih hipija.
A agitatori očigledno, nisu mogli da ne odgovore putem ovog plakata na to.
Roland E. Braun: Zaista, ako su na Zapadu u to vreme pankeri nosili krst naopako okrenut oko vrata kao simbol svog mladalačkog protesta, onda su u SSSR-u verski simboli postali znak mladalačkog bunta.
Na ovom plakatu su takođe zanimljive opšte kulturne aluzije, koje direktno ukazuju na tekst Puškinove poeme „Ruslan i Ljudmila", a u samoj kompoziciji na sliku Aleksandra Ivanova „Javljanje Hrista narodu".
Ovo je jedan od najpronicljivijih i najinventivnijih plakata u našem celokupnom izboru.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 1
Mihailo
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar