Ljubitelji rok sastava Džoj Divižn (Joy Division) 18. maja obeležavaju godišnjicu smrti frontmena ovog kultnog sastava - Ijana Kertisa.
Kertis je imao samo 23 godine kada se obesio u domu u Maklsfildu, neposredno pre nego što je njegova grupa trebalo da otputuje na prvu američku turneju.
Džoj Divižn su snimili negde oko 50 pesama, a objavili samo dva albuma.
Obe ploče su izuzetno cenjene kod muzičke kritike, pre svega zbog snažnog post pank zvuka koji je bend proizvodio.
Kertis je posedovao moćan bariton, dok su tekstovi koje je pisao odisali egzistencijalnim strahovima.
U kombinaciji sa njegovom snažnom prisutnošću na samoj sceni, to je bila kombinacija koja je opčinila mnoge njihove obožavaoce.
Vođa sastava U2, Bono, kao i pokojni Kurt Kobejn i Robert Smit iz sastava Kjur, isticali su ga kao uzora.
Na filmu su ga igrali Šon Haris u filmu 24 Hour Party People koji se bavi usponom i padom diskografske kuće Faktori Rekords i Sem Rajli u filmu Kontrol nastalom prema knjizi njegove supruge Debore Kertis Touching From a Distance.
Ovaj film je režirao holandski reditelj i fotograf Antoni Korbijn.
Posle Kertisove tragične smrti, njegove kolege iz benda su raspustili Džoj Divižn i osnovali grupu Nju Order (New Order), sastav koji je takođe pomerio granice u rok muzici, naročito onoj njenoj grani koju nazivamo nezavisnom.
Britanski Gardijan je pre nekoliko godina napravio listu 50 ključnih događaja u istoriji nezavisne muzike i na 22. mesto stavio tragediju koja se odigrala 18. maja 1980.
Trideset godina posle tragičnog događaja, basista Džoj Divižn Piter Huk je do detalja opisao kako je izgledalo snimanje albuma Closer koje je neposredno prethodilo samoubistvu.
„Ijan je bio veoma bolestan - imao je epilepsiju - dok smo snimali. Često se gubio. Jednom prilikom ga nije bilo u studiju puna dva sata.
„Našao sam ga ispruženog na podu u toaletu, glava mu je bila povređena jer je pri padu udario u lavabo.
„Bilo je mnogo takvih situacija", rekao je Huk.
Drugi album Džoj Divižn je nastajao neposredno po objavljivanju prvog albuma Unknown Pleasures, tako da su u žurbi mnoge pesme završavane u samom studiju.
Pritisak na bend je bio snažan jer je vreme za rad u studiju ubrzano isticalo.
„Album smo snimali u martu, a on je prvi put pokušao samoubistvo u aprilu", priseća se Huk.
Sastav je u to vreme radio veoma naporno.
Novca nije bilo, pa su morali neprekidno da sviraju koncerte.
„Nastupili smo tri večeri uzastopno u Munlajt klubu, dok smo četvrte bili predgrupa Strenglersima.
„Ijanovo stanje je bilo sve lošije, a mi mu nismo pomagali, iz čistog neznanja".
Ali i Ijan je bio sam sebi najveći neprijatelj.
„Nikada nikoga nije želeo da uznemirava, pa nam je uporno govorio samo ono što smo u stvari želeli da čujemo.
„Tako da nikada nismo ni znali šta ga tišti ili o čemu je razmišljao", rekao je Huk.
Kertis je dva puta pokušao da se ubije.
Prvi put se, dok je bio potpuno pijan, isekao kuhinjskim nožem.
Zatim je uzeo preveliku dozu narkotika.
Huk kaže da ga je posle toga Toni Vilson, šef Faktorija, njihove diskografske kuće, doveo u studio pravo iz bolnice.
„Mislim da smo ga tada samo pitali da li je sve okej, a on je odgovorio da je dobro i da može da nastavi snimanje.
Kaže da sada, kao odrasla osoba i otac, oseća ogromnu krivicu.
„Da se nešto slično desilo mom sinu, verovatno bih nokautirao našeg menadžera Roba Gretona, i odveo bih ga kući.
„Ali tamo je bilo lekaraa, konsultanata, psihijatara i niko od njih nije bio u stanju da mu pomogne.
„Neverovatno", zaključuje Huk.
U to vreme se britansko carstvo raspadalo. nezaposlenost i inflacija su dostizali rekordne stope i cela zemlja je bila u ozbiljnom sunovratu.
Politički potpuno polarizovana, ugrožena sa svih strana - od terorizma, fudbalskih huligana i skoro svakodnevnih štrajkova - Engleska je krvarila.
Naročito njen sever i Mančester, grad koji je odigrao ključnu ulogu u industrijskoj revoluciji.
Bernard Samner, gitarista benda, kaže da fabrike u Mančesteru zaista nisu bile nimalo lepe i da je odrastanje u gradu uglavnom značilo da za vas nema budućnosti.
Sve se to čuje u muzici grupe Džoj Divižn.
Rok novinar Mik Midls misli da je prvi album Unknown Pleasures ploča koja savršeno odslikava duh 1979.
„Grupa je zvučala kao Mančester - hladno, oskudno i sumorno".
I njihov sugrađanin, Džoni Mar gitarista Smitsa, saglasan je sa tom konstatacijom:
„Bez dileme su zvučali kao mesto iz kojeg su došli".
Ali za Kertisa je postojao i drugi front koji je uticao na njegovu muziku i tekstove.
Onaj unutrašnji.
Danas se smatra da je bio bipolaran, a da je u svakom slučaju imao podeljenu ličnost.
Bio je podložan naglim i čestim promenama raspoloženja i generalno se činilo kao da postoji nekoliko Ijana.
„Muž i otac koji je ponosno pomagao invalidima u zavodu za zapošljavanje u Maklesfildu; tip koji je zdušno učestvovao u pijančenju, tučama, zabavama, onaj koji je pišao u pepeljare"
„Esteta opsednut smrću i rok i filmskim zvezdama koje su umrle u mladosti; momak koji je čitao Dostojevskog, Ničea, Hesea i Balarda.
„Bilo je i previše Ijana", kaže Piter Huk.
Obesio se u sitne sate 18. maja.
Tog dana su mu stigli na potpis papiri za razvod braka.
Bio je to i dan kada je grupa trebalo da krene za Ameriku na prvu turneju.
Te večeri je popio mnogo kafe i alkohola.
Na gramofonu je bila ploča Igija Popa - Idiot.
Verovatno se vrtela i pesma Tiny Girls čiji uvodni stihovi upozoravaju na dan kada više ne želiš da živiš.
Prethodne noći je odgledao Strožeka, film Vernera Hercoga.
Film o muzičaru koji se seli u Ameriku, izdaje ga devojka i na kraju se ubija.
Na stolu su, pored pisma, bile fotografije sa venčanja, kao i slike njegove dece.
Upotrebio je uže za veš.
Njegova supruga Debora ga je ujutro pronašla.
Mislila je da je živ, sve dok nije primetila konopac.
Na kaminu joj je ostavio poruku za koju su su svi mislili da je poslednja poruka samoubice.
U stvari je to bilo pismo u kojoj poručuje da želi da joj se vrati i da sa njom živi normalan život, čim se vrati iz Amerike.
Piter Huk kaže da je bio srećan zbog američke turneje.
S druge strane, njegov prijatelj Pi Oriž kaže da mu je Ijan rekao da bi radije umro nego što bi otišao u Ameriku.
Njegova sestra Kerol tvrdi da je njen brat savršeno umeo da sakrije emocije.
„Nikada nismo znali na čemu smo i šta se zaista dešava sa njim. Nikada to nije dozvolio. Nikoga nije želeo da uznemiri.
„Ali iskreno, nikada nisam mislila da će da doživi tridesetu".
Živi nastupi benda su vrlo brzo postali velika atrakcija, iako Džoj Divižn nikada nisu pravili spektakularne tiraže sa albumima.
Čak je i njihov najpoznatiji singl Ljubav će nas rastaviti stigao samo do 13. pozicije na listama i to mesec dana posle Kertisove smrti.
Ipak, na kraju te godine bio jedna od pet numera u užem izboru za najbolju britansku pesmu u poslednjih 25 godina.
Ti koncerti su pokretali i štampu i rok kritičare, pre svega zahvaljujući Kertisovim pokretima koje je izvodio na bini.
Oni su bili haotični i nepredvidivi - trenuci u kojima je bio potpuno nepokretan su se smenjivali sa nastupima u kojima bi rukama mahao kao da je vetrenjača, dok bi mu se telo nekontrolisano grčilo.
Na sceni je izgledao kao pravi tornado.
Na retkim crno-belim snimcima koji su preostali iz tog vremena, može da se vidi i kako je publika ponekada šokirana njegovim nastupima.
„Kroz te mutne, zrnaste filmove sa koncerata, uvek mogu da se vide njegove sitne pesnice koje kao da se bore sa nekim nevidljivim demonima dok Ijan kruži scenom", kaže Hanif Abdurakib, američki pesnik i esejista.
Kertis je 1978, godinu dana pre nego što će bend objaviti svoj prvi album, prvi put počeo da dobija epileptične napade.
Zvaničnu dijagnozu je dobio u januaru 1979, kada su napadi počeli da dobijaju ozbiljne razmere.
Toliko ozbiljne da su doktori upozoravali da je moguć i takav scenario u kojem Kertis neće moći da funkcioniše i da će se periodi normalnog bioritma svesti na samo nekoliko sati dnevno.
Zbog svega ovog, njegovi pokreti na sceni su dobili i ime - epileptični ples.
Tumačeni su kao Kertisov odbrambeni mehanizam protiv epilepsije ili jednostavno imitiranje tih pokreta.
Bilo je trenutaka kada bi se srušio na binu i nastavio sa tim mahnitim pokretima, a da publika nije znala da li se radi o koreografiji ili o pravom napadu i agoniji.
Bez obzira na dijagnozu, Kertis nije slušao uputstva lekara.
I dalje je pio i pušio, nije dovoljno ni spavao.
Antikonvulzivni lekovi su izazivali velike promene u njegovom raspoloženju i postajao je sve povučeniji.
U vreme dok su snimali album Closer, on je već imao najmanje dva napada nedeljno.
Sve u svemu, u trenutku kada se bend pripremao za polazak na američku turneju, Kertis je već patio od anksioznosti i depresije.
Brinuo se i oko toga kako će američka publika reagovati na njegov ples, a plašila ga je i mogućnost epi napada.
Konačno je i grupa počela da shvata ozbiljnost situacije, ali je proces u tom trenutku već bio nepovratan.
Poslednji nastup benda u Birmingemu je bio vrlo mračan.
Ijanova bolest kao da je vukla celu grupu u ponor.
„Kada danas ponovo slušam Closer, srce mi se cepa", kaže Piter Huk.
„Ijan je stvorio svedočenje o tome kako se osećao dok smo stvarali taj album - uplašeno, preneraženo, ali i moćno.
„Nije mogao više da kontroliše sopstvenu sudbinu - u tim pesmama može da se čuje kako je došlo do njegovog potpunog sloma".
Mik Midls kaže kako je Kertis pred kraj bio problematičan lik.
„Bio je sve bolesniji i napetiji i svaki izlazak na binu je bio sve traumatičniji", priseća se Midls.
„Ceo život je bio razvlačen u suprotnim pravcima i razapet između privatnog života i svoje muzike.
„Poslednji album, Closer, je krik nekoga ko je očajan".
„Pa ipak, video sam i pisma koja je pisao pred samu smrt i ona ne zvuče kao da ih je napisao neko ko želi da se ubije.
„Mislim da je sve došlo veoma spontano".
Mark Rajli, član sastava The Fall, kaže kako je nekoliko puta imao susrete sa Ijanom na mančesterskoj sceni kasnih 70-tih godina.
„Sreo sam ga nekoliko puta i kada nije bio na bini, nije se razlikovao od drugih muzičara", kaže on.
„Ali na sceni se ponašao pomalo psihotično i poprilično čudno.
„Mit o smrti vrlo mladih rok zvezda je veoma snažan i uticajan.
„I niko ne može da tvrdi da li bi ih ljudi shvatali i prepoznavali na taj način, da su i dalje tu, sa nama", završava Rajli.
Slično misli i Piter Kenvorti, britanski sociolog i novinar:
„Mrtvi heroji ne stare, ne blede i ne prave loše albume u poznim godinama svoje karijere.
Oni nam dozvoljavaju da projektujemo svoje strahove, nade i snove na njih kao da su muzičke verzije Dorijana Greja".
Ijan Kertis je jednom prilikom rekao da „ili ostaješ van sistema ili u njega ulaziš totalno, pa pokušavaš da ga promeniš'.
„On je to pokušao, ali je na kraju odustao od svega.
„Ali baš kao što je napisao u oproštajnoj poruci svojoj ženi: 'Realnost je samo pojam koji se zasniva na istrošenim principima, dok se snovi odvijaju doveka", zaključuje Kenvorti.
Njegovo telo je kremirano na groblju u Maklsfildu.
Na nadgrobnom spomeniku je uklesan naziv njegove najpoznatije pesme - Ljubav će nas rastaviti (Love Will Tear Us Apart).
Imao je samo 23 godine.
Pogledajte video o Darku Rundeku, jednom od najpopularnijih muzičara sa Balkana
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
.jpg)
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar