Rodna ravnopravnost: "Fudbal je za devojčice, kao što su i lutke za dečake"

Moja ćerka je opsednuta svime što je „za devojčice" i roze.

Počela je da gravitira ka haljinama sa roze cvetićima koje se nude devojčicama još pre nego što je napunila dve godine.

Kad je imala tri i videli smo grupu dece koja igraju fudbal, sugerisala sam joj da bi mogla da im se pridruži kad bude bila malo starija.

„Fudbal nije za devojčice", odgovorila je ona s čvrstim uverenjem.

Pažljivo smo joj skrenuli pažnju na to da su devojčice, iako u manjini, takođe igrale fudbal.

Bila je nepokolebljiva.

Međutim, ona je i prgava, voli da se penje i skače, što su atributi koji se često pripisuju dečacima.

• Žene i muškarci ravnopravni tek za 100 godina
• „Otkud žena na frontu": O pitanju Dariji Kisić Tepavčević, ženama u ratu i gomili ordenja
• Kako Kina želi da stvori „muževnije“ dečake

Njene otvorene ideje o tome šta devojčice i dečaci treba da rade bile su donekle neočekivane u tako ranom dobu.

Ali imajući u vidu koliko su rodno podeljeni svetovi mnoge dece od najranijih dana, lako je uvideti kako do toga uopšte dolazi.

Ove prvobitne podele možda deluju nevino, ali vremenom naši rodno podeljeni svetovi počinju da imaju trajne posledice po to kako deca odrastaju i doživljavaju sama sebe, kao i po odluke koje donose - i kako da se ponašaju u društvu u kom žive.

Kasnije, ideje o rodnoj podeli samo nastavljaju da podstiču društvo da nesvesno promoviše vrednosti vezane za toksičnu muškost, što je loše po sve nas, kako god da se identifikujemo.

Kako tačno, dakle, naša opsesija rodom ima toliko trajne posledice po naš svet?

Ideja da su žene intelektualno inferiorne u odnosu na muškarce smatrala se činjenicom do pre nekoliko vekova.

Nauka odavno pokušava da pronađe razlike koje potkrepljuju tu pretpostavku.

Brojne studije sada su lagano počele da obaraju mnoge od tih pretpostavljenih razlika, a opet naš svet ostaje tvrdoglavo rodno podeljen.

Ako malo bolje razmislite, to i ne iznenađuje kad uzmete u obzir način na koji smo socijalizovani kao novorođenčad.

Roditelji i staratelji nemaju nameru da se prema dečacima i devojčicama ophode različito, ali dokazi pokazuju da očigledno upravo to rade.

To kreće još pre rođenja, sa majkama koje opisuju pokrete bebe u stomaku drugačije ako znaju da će imati dečaka.

Muške bebe će verovatnije biti opisane kao „živahne" i „jake", ali takvih razlika nije bilo dok majke nisu znale bebin pol.

Još otkako je postalo moguće identifikovati biološki pol putem skena, jedno od prvih pitanja postavljanih budućim roditeljima bilo je da li će imati dečaka ili devojčicu.

Pre toga se za pogađanje pola koristio oblik i veličina stomaka, uprkos tome što ne postoje dokazi da to funkcioniše.

Suptilnije su različite reči koje koristimo da opišemo dečake i devojčice, čak i za potpuno identično ponašanje.

Ubacite rodno podeljene igračke u taj miks i to će samo pojačati suptilne osobine i hobije koji su unapred dodeljeni muškarcima i ženama.

Način na koji se deca igraju od ogromne je važnosti za njihov razvoj.

Tako deca prvo razviju svoje veštine i interesovanja.

Kocke podstiču na gradnju, dok lutke podstiču na drugu tačku gledišta i staranje.

Raspon iskustava u igri očigledan je važan.

„Kad polovinu stanovništva navodite na samo jedan tip igračaka za sticanje veština, to znači da će on razviti određeni set veština ili interesovanja", kaže Kristia Braun, profesorka psihologije sa Univerziteta u Kentakiju.

Deca su takođe poput malih detektiva, ona pokušavaju da shvate kojoj kategoriji pripadaju konstantno učeći od onih oko sebe.

Čim shvate u koji se rod uklapaju, prirodno će početi da gravitiraju onim kategorijama koje su im nametnute od rođenja.

Zbog toga od uzrasta od otprilike dve godine, devojčice gravitiraju više ka roze stvarima dok ih dečaci izbegavaju.

Uverila sam se u to iz prve ruke kad je moja tada dvogodišnjakinja tvrdoglavo odbijala da obuče bilo šta što je doživljavala kao u najmanju ruku dečački, uprkos mojim uzaludnim pokušajima da naglašeno ne određujem njenu odeću prema rodu u tako malom uzrastu.

Nije iznenađenje što predškolska deca uče da se identifikuju sa rodom tako rano.

Roditelji i prijatelji još u ranom uzrastu imaju običaj da poklanjaju deci igračke koje su povezane se njihovim rodom.

Čim deca shvate kojem „rodnom plemenu" pripadaju, počinju više da reaguju na rodne etikete, objašnjava Kordelija Fajn, psihološkinja sa Univerziteta u Melburnu.

To potom počinje da utiče i na njihovo ponašanje.

Na primer, čak i način na koji je igračka predstavljena može da promeni interesovanje deteta za nju.

Pokazalo se da se devojčice više zainteresuju za tipično dečačke igračke ako su one roze, na primer.

To, međutim, ima svoje posledice.

Ako dajemo samo devojčicama, ali ne i dečacima, lutke i setove za ulepšavanje, to ih navodi da se povezuju sa tim interesovanjima.

Dečaci mogu da se navedu da vole aktivnija interesovanja preko automobilčića i igrački alata.

A opet i dečaci očigledno vole da se igraju sa lutkama i kolicima, samo što se te igračke obično ne kupuju za njih.

Moj sin voli da ljuljuška lutku bebe baš kao i njegova sestra, i voli da gura okolo igračku kolica.

„Dečaci su u prvim godinama života veoma starateljski i brižno nastrojeni.

„Mi ih samo vrlo rano učimo da su to 'veštine devojčica' i kažnjavamo ih kad to rade", kaže Braun.

Ako se od najranijih dana dečaci odvraćaju od igranja sa igračkama koje bismo mogli da doživimo kao „za devojčice", onda oni možda neće razviti set veština koji će im verovatno biti potreban kasnije u životu.

Ako ih njihovi vršnjaci odvraćaju od igranja sa lutkama, dok istovremeno gledaju kako se njihova majka najviše bavi odgojem dece, šta to govori o tome čija je uloga da se stara o deci?

I tako ulazimo u svet „biološkog esencijalizma", gde pripisujemo urođenost ponašanju koje je, kad zakopate malo dublje, vrlo verovatno nešto što se uči.

Igračke su jedna stvar, ali osobine se takođe trpaju u rodne stereotipe.

Roditelji dečaka često govore za njih da su prgavi i da vole grublju igru, dok su devojčice nežnije i pitomije. Dokazi ukazuju na suprotno.

Štaviše, studije pokazuju da upravo naša vlastita očekivanja obično utiču na to kako doživljavamo druge i same sebe.

Roditelji rodno neutralna ljutita lica etiketiraju kao dečačka, dok se srećna i tužna lica pripisuju devojčicama.

Majke su sklonije tome da ističu fizičke atribute svojih dečaka - čak im dodeljujući više avanturističke ciljeve nego devojčicama.

One takođe preteruju u proceni sposobnosti puzanja sinova u poređenju sa ćerkama, uprkos tome što ne postoji dokazana fizička razlika.

I tako, predrasude samih ljudi mogu da utiču na njihovu decu i pojačaju te stereotipe.

• Da li je zapadnjački način odgoja dece naopak
• „Interseks nije poremećaj - mi smo različiti“
• „Bila sam dečak koji je dobio menstruaciju“

I jezik igra snažnu ulogu - devojčice navodno progovaraju ranije, što je mali ali vidljiv efekat, ali to bi moglo da bude zbog toga što istraživanje takođe pokazuje da majke više pričaju sa bebama devojčicama nego sa dečacima.

One takođe više pričaju o emocijama sa devojčicama.

Drugim rečima, mi nesvesno socijalizujemo devojčice da veruju da su pričljivije i emotivnije, a dečaci agresivniji i fizički aktivniji.

Braun objašnjava da je očigledno zašto se ove zablude onda kasnije nastavljaju u životu.

Mi odbacujemo ponašanje koje se ne slaže sa stereotipima koje očekujemo.

„I tako svaki put zanemarite kad dečaci sede u tišini i čitaju knjigu ili kad devojčice glasno trčkaraju po kući", kaže ona.

„Naš mozak ima običaj da preskoči ono što nazivamo informacijama neusklađenim sa stereotipima."

Roditelji će takođe kupovati devojčicama igračke i odeću koja se tipično prodaje za dečake, ali vrlo retko obrnuto, često u pokušaju da se bude rodno neutralan.

Ovo samo po sebi pruža zanimljiv uvid u to kako doživljavamo rod.

Muškarci se oduvek doživljavaju kao dominantan i jači pol, što znači da će roditelji, naglašeno ili ne, obeshrabrivati dečake da vole „ženskaste" stvari.

Kao što Fajn objašnjava, „počinjemo da viđamo manifestacije rodne hijerarhije - dečaci naizgled počinju da reaguju na 'stigmu' ženstvenosti čak i u ovom ranom periodu detinjstva."

To otkriva zašto su roditelji mnogo opušteniji po pitanju devojčica u dečačkoj odeći nego dečaka u devojačkoj odeći.

Ili zašto sam odrastajući kao muškobanjasta devojčica dobijala pozitivne komentare - nikad nisam volela lutke, ali sam zato volela da se verem po drveću.

Upravo je suprotno za dečake koji se oblače ili ponašaju kao devojčice.

Biti doživljen kao nalik devojčici ili iskazivati ženstvene osobine umanjuje status muškarca - oni koji to rade čak zarađuju manje.

Učenjaci roda slažu se da su ove sklonosti visoko društveno uslovljene - ali i dalje ne mogu da se dogovore oko toga da li je bilo kakvo rodno podeljeno ponašanje urođeno.

Na primer, postoje dokazi da devojčice koje su bile izložene većim nivoima androgena u materici više vole igračke koje se obično doživljavaju kao dečačke.

Čak i u tom slučaju, ističe Fajn, na njihove izbore bi moglo da utiče okruženje.

Te devojčice ne iskazuju dosledno ni bolju sposobnost snalaženja u prostoru - što je sposobnost za koju se smatra da je često bolja kod muškaraca.

• Borba za pravo glasa - kada su žene izjednačavane sa „sumanutim licima“
• Da li su uz glasački listić žene dobile slobodu i prava
• Prava superheroina - žena koja je bila u svemiru i na dnu okeana

Mi znamo da su bebe izuzetno osetljive na društvene znakove oko njih, da umeju vrlo rano da prepoznaju razlike.

Bez obzira na to kako se te sklonosti razviju, odrasli i vršnjaci su ti koji nastavljaju da uslovljavaju i očekuju određeno ponašanje, stvarajući rodno podeljen svet sa zabrinjavajućim posledicama.

Na primer, kad devojčice prvi put uđu u predškolsko obrazovanje - rodni jaz u matematici ne postoji, ali on kasnije počinje da se povećava kad u igru uđe njihov nastavnik i očekivanja od samih sebe.

Ovo je posebno problematično zato što su ti pojačani rodni stereotipi „u suprotnosti sa savremenim principom rodne ravnopravnosti gde vaš pol ne treba da određuje vaša interesovanja ili budućnost", kaže Fajn.

Kad se konkretne igračke serviraju na tržištu dečacima, to može i da promeni mozak pojačavanjem veza koje učestvuju u, na primer, snalaženju u prostoru.

I zaista, kad je jedna grupa devojčica igrala igru Tetris tri meseca, moždana oblast koja učestvuje u vizuelnoj obradi bila je mnogo veća nego kod onih koje nisu igrale tu igru.

Ako se devojčicama i dečacima nametnu različiti tipovi hobija, prirodno bi mogle da uslede promene u mozgu u skladu sa tim.

Kako objašnjava neuronaučnica i spisateljica Đina Ripo sa Univerziteta Aston, činjenica da živimo u rodno podeljenom svetu samo po sebi stvara rodno podeljeni mozak.

To stvara i kulturu dečaka koji se osećaju uslovljeno da se ponašaju u skladu sa tipično muževnijim osobinama - vršnjaci bi mogli da ih izopšte ako to ne rade.

Ako se usredsredimo na razlike, to znači i da, kako kaže Ripon, počinjemo da prihvatamo mitove kao što su oni da su dečaci bolji u nauci, a devojčice u odgajanju dece.

To se nastavlja i među odraslima.

Pokazalo se da žene potcenjuju vlastite veštine kad ih pitaju kako su prošle na ispitu iz matematike, dok će muškarci preceniti vlastite rezultate.

Žene će takođe proći lošije na ispitu ako im se kaže da njihov pol obično prolazi lošije.

Naravno, ovo može da utiče i na školu, fakultet i izbor profesije.

Još više zabrinjava ideja da se način na koji se neke muževne osobine rano istaknu i potom uslovljavaju povezani sa muškim seksualnim nasiljem nad ženama.

Znamo, na primer, da pojedinci koji čine seksualno nasilje imaju „visok stepen neprijateljski nastrojene muževnosti", kaže psihološkinja Megan Mas sa Državnog univerziteta u Mičigenu.

To su verovanja da su muškarci prirodno nasilni, da moraju da dobiju seksualno zadovoljenje a da su žene prirodno potčinjene.

Studije pokazuju i da devojke koje su opsednute princezama više brine njihov izgled i da su sklonije „da pretvore sebe u objekat - i da tako misle o sebi i kao o seksualnom objektu," kaže Mas.

Devojke koje su imale najviše poena u „seksualizovanim rodnim stereotipima" takođe su umanjivale svoje osobine povezane sa inteligencijom.

U ranom stadijumu, i devojčice i dečaci su pokazali da doživljavaju privlačnost kao „inkompatibilnu sa inteligencijom i sposobnošću", pokazala je studija.

Braun i kolege sada tvrde u studiji iz 2020. godine da su seksualni napadi muškaraca na žene toliko česti upravo zbog vrednosti kojima uslovljavamo decu.

Ova socijalizacija potiče od kombinacije roditelja, škole, medija i vršnjaka.

„Seksualna objektifikacija devojaka počinje vrlo rano", kaže Braun.

Jedan od razloga zašto ove ideje o rodnoj podeljenosti i pretpostavke o samima sebi još postoje je, delom, zato što i dalje postoje redovni napisi o urođenim razlikama u mozgu između muškaraca i žena.

Međutim, većina studija o skeniranju mozga koje ne pronalaze bilo kakve rodne razlike uopšte ni ne pominju rod.

Ili druge još nisu ni objavljene.

To je poznato kao problem „odlaganja u fioku" - kad se ne pronađu nikakvi efekti, oni se ni ne pominju niti analiziraju.

A među onima koji pronađu male razlike, teško je istinski pokazati koliku ulogu igraju kultura ili stereotipna očekivanja.

Mozak odraslih ne može uredno da se kategoriše na muški i ženski mozak.

U studiji koja je analizirala 1.400 skenova mozga, neuronaučnica Dafna Džoel i njene kolege pronašli su „značajno preklapanje između distribucije žena i muškaraca za svu sivu masu, belu masu i analizirane veze."

To znači da smo mnogo sličniji nego što smo različiti.

• Ruska kvir muzičarka: „Bilo mi je jasno da sam drugačija”
• Prvi balkanski kvir bend za BBC: „Zar nije apsurdno - pop koncert sa policijskom zaštitom"
• „Želim da pokažem mladim transrodnim ljudima da postaje bolje“

Jedna studija je čak pokazala da se žene ponašaju jednako agresivno kao i muškarci u video igrama kad im se kaže da njihov rod neće biti obelodanjen, ali manje kad im je rečeno da vođa eksperimenta zna da li su učesnici muškarci ili žene.

Iz toga sledi da se žene obično smatraju manje agresivnim i saosećajnijim.

Kad u obzir uzmemo psihološke reakcije na situacije koje bi mogle da izazovu saosećanje, žene i muškarci zapravo reaguju potpuno isto, samo su od ranog doba žene socijalizovane tako da više konkretno delaju po pitanju ove očigledno ženstvenije emocije.

To znači da ako želimo da dođe do bilo kakve značajnije promene, ljudi moraju prvo da razumeju svoje predrasude i da imaju razumevanje za to kad se njihova predubeđenja ne uklapaju u ponašanje koje vide.

Čak i male razlike u odnosu na to šta očekuju od devojčica a šta od dečaka mogu vremenom da narastu.

Stoga vredi zapamtiti zašto su ljudi uslovljeni da misle da su dečaci prgaviji i da treba primećivati slučajeve kad nije tako.

Moja ćerka je jednako glasna - ako ne i glasnija - kao i njen brat, dok on isto tako voli da se igra da kuvanja.

Iako ovo možda nisu nužno reprezentativni primeri, isto tako se ni ne uklapaju u naše predstave o tome kakvi su dečaci, a kakve devojčice.

Inače bi mi bilo lakše da istaknem sklonost mog sina da se popne na sve i svašta i ljubav moje ćerke prema svemu što je roze, ublaživši usput brojne slučajeve kad se ona igra sa automobilčićima, a on sa lutkama.

Kad naša deca neizbežno počnu da ističu rodne podele, možemo da im pomognemo tako što ćemo revidirati stereotipe drugim primerima, kao što je objašnjavanje da devojčice takođe mogu da igraju fudbal, pa ga i igraju, a da i dečaci mogu da imaju dugu kosu.

Možemo i da ohrabrimo raznolik raspon igračaka nevezan za rod kom su one namenjene.

Moramo da pružimo što više mogućnosti „kako bi deca imala iskustva koja su suprotna od te vrste lavine rodno podeljene igre", kaže Mas.

Ako ne budemo svesni da smo sličniji od rođenja nego što smo različiti i ponašamo se prema našoj deci u skladu sa tim, naš svet će nastaviti da bude rodno podeljen.

Srušiti te pretpostavke nije lako, ali možda možemo svi malo da razmislimo pre nego što kažemo malom dečaku koliko je hrabar a maloj devojčici koliko je nežna ili savršena.

Melisa Hogenbum je urednica BBC Rila i autorka knjige „Kompleks majčinstva".

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk