Ukus detinjstva mnogih - viršle u zemički, umotane u sivi papir sa senfom odozgo, iz crvenog kioska.
Nekada ih je u Beogradu bilo na svakom ćošku, danas su gotovo iščezli.
U nekadašnjoj Pohorskoj ulici, danas General Ždanovoj na Novom Beogradu i dalje ponosno stoji dupli crveni kiosk i prodaje viršle, ali bogatije opremljene.
Vrelog junskog dana, tik uz okretnicu šesnaestice na red za hranu čeka nekoliko ljudi.
Dve žene sa crvenim keceljama vredno spremaju, brišući znoj sa čela.
Unutra nemaju klimu, hlade se otvorenim vratima - a napolju skoro 30 stepeni.
Mušterije, pak, u hladu od nadstrešnice strpljivo čekaju, odaberu začine i zadovoljno odlaze posle kupovine.
Ovaj kiosk će 1. oktobra napuniti 35 godina.
Kupljen je u Sloveniji od fabrike „Ingrad" iz Ljutomera i igrom sudbine doputovao u ulicu sa imenom slovenačke planine.
Vlasnica samostalne trgovinske radnje „16" od otvaranja je Magdalena Marković.
Ova penzionerka i dalje radi, kako kaže, posao koji voli.
„To je moja radnja, to je moj život i volim ovo da radim", kaže Marković za BBC.
Dubravka Vicković je odrasla na Novom Beogradu i ovde je godinama kupovala hranu kao devojčica.
„Kod starog Merkatora tu je večito red bio, kao sad ispred Šiša, tako je tamo bilo.
„Nikad nismo saznali sastav tih viršli, ali su bile prelepe", kaže ova Beograđanka za BBC na srpskom.
Crveni kiosci obeležili su sedamdesete i osamdesete u Jugoslaviji.
U Beogradu su u najvećem broju to bili prodajni objekti Poljopivrednog kombinata Beograd - PKB, jednog od najvećih prehrambenih preduzeća u Jugoslaviji.
U crvenoj trafici stajala je obično žena u uniformi, sa polukačketom na glavi, a pored nju su bili lonci sa već skuvanim viršlama i pecivo.
Te kioske Vicković pamti kao „juče da je bilo".
„Njihove viršle pamtim kao dve male u nekoj zemički, polubeli, crni hleb večito bajat i senf koji ti pljusne onom plastičnom kašičicom za limunadu.
„Ja se sećam tog ukusa, to nije ukus viršli, nego ukus ne znam ni ja čega, ali taj senf je maskirao sve, on je bio ubitačan", seća se s osmehom.
Dubravka se sa 13 godina 1983. doselila u Beograd iz Herceg Novog i za nju su kiosci brze hrane bili „kao neka druga planeta", jer su dotad samo jeli viršle kod kuće, obično fabrike „Gavrilović".
Pored viršli u kioscima su mogle da se kupe i kobasice ili mekike, a tek kasnije na scenu stupaju hamburgeri.
Kupovina u njima jeste bila dostupna, kaže Dubravka, ali se smatralo „čašćavanjem".
„Nisi to mogao stalno, kao Mekdonalds danas - mogao si viršle češće nego hamburgera.
„Sećam se tih duguljastih hamburgera, to je bilo kao neki paramecijum, duguljasto nešto, bože sačuvaj, niti je imalo ukus, boja neka oker žuta, pržena ali je bilo najbolji hamburger na svetu", ističe ona.
U hamburgere su od priloga stavljali na početku samo zelenu salatu i paradajz.
„To sve ti zamota u onaj sivo-braon papir koji je kao karton, ti nisi mogao to da saviješ i umotaš tu zemičku.
„Držiš jednom rukom, pa kako ti bog da", kaže kroz smeh.
To je vreme bilo fantastično u stvari, dodaje.
„Pored svega toga tebi je to bilo super, danas bi završili (pred sudom) u Strazburu, što ti neko dao takav papir s kojim možeš da se povrediš", dodaje Dubravka kroz smeh.
Seća se i kioska u Prizrenskoj ulici kad se krene ka hotelu Moskva, ali „fenserice" kioska Podlugovi u tadašnjem Bulevaru revolucije, kod Pravnog fakulteta.
„Moj prvi momak i ja kad smo šetali niz Bulevar i on me pita hoćeš hamburger, ja kao neću.
„On ipak uzme i sećam se, teta nije imala zemičke, nego mu je hamburger dala u dva tosta, koji se tek pojavio i bio kao stiropor", kaže Vicković.
Ipak, to im nije smetalo.
Naprotiv.
„To kad pojedeš, kao da si pojeo kavijar", kaže ona.
Možda će vas zanimati i ova priča
Ukus hrane sa crvenog kioska ostao je urezan i Vuku Boškoviću.
„Ne znam čije su to bile viršle, ali su imale vrlo karakterističan ukus.
„Na početku nije bilo majoneza ili kečapa, te zapadne novotarije su kasnije stigle, u ove viršle mogao je samo senf da se stavi", kaže ovaj 45-godišnjak.
Odrastao je na Crvenom krstu na beogradskoj opštini Vračar, gde je bilo dosta ovakvih specifičnih mini objekata.
„To je bila jedina brza hrana tad, osim pekara", dodaje on.
Pamti i one za prodaju lozova i autobuskih karata, obično na poslednjim stanicama gradskog prevoza - kad je Beograd izgledao drugačije nego danas.
„Bili su kiosci na mestu gde je danas tržni centar u Rajićevoj, u vreme kada su kod Kalemegdana okretali trolejbusi, tamo kod Gradske biblioteke", seća se.
Od vračarskih u sećanju su mu posebno dva - Kis, prekoputa nekadašnjih pogona pekare Klas i drugi Njam-njam na uglu Južnog bulevara i Maksima Gorkog.
Sve dok ih nisu smenile ozidane radnje i „neke ružne zgrade".
„Mi smo kao deca na `lopovsku` kroz prozor uzimali hleb iz pekare, a nekad su nam i radnici izbacivali kroz prozor - vruć, mek, pravo sa proizvodne trake.
„I onda sa hlebom odemo do Kisa gde nam žena natrpa začina", priča uz osmeh.
Modernizacija države samoupravnog socijalizma osetiće se i u kioscima - nabaviće i aparate za hot-dog, sličan današnjem.
„To su one sprave sa šiljcima, gde prodavačica odseče vrh kifle i probode ih na to, ali to je tek kasnije došlo, prve su bile samo sa zemičkama".
Taj period mu izmami osmeh na lice.
„Bili su to lepi dani kad ideš u školu, pa svratiš u kiosk ili u samoposluzi uzmeš četvrt hleba i cipiripi.
„Tad si mali i ništa te ne interesuje, samo da se igraš", kaže Vuk.
Pogledajte i video o zgradi BIGZ-a u Beogradu
Crvene kioske zadesiće i ružni segmenti sudbine bivše države.
Magdalena Marković i kiosk „16" zajedno su prošli sve što i ostali Jugoslaveni.
Uspešne osamdesete, krizne devedesete, tranzicione dvehiljadite i onda ih je dočekala korona.
„Bilo je svega, kad smo počeli bilo je posla žešće, pa su došle krizne godine kad smo životarili, teško preživeli prebrojavali se za plate.
„Posle toga 1994, Avramovićev dinar koji je bio super, pa onda bombardovanje - ili je bilo dobro ili je bilo loše", kaže Marković.
Sad imaju posla, ali tokom pandemije dva meseca nisu radili.
„Tad nije radio prevoz, mi nismo radili, a treba dati plate i platiti dažbine.
„Nije bilo lako, ali izvukli smo se kad je stigla pomoć od države", kaže Marković.
Ova preduzetnica ima tri zaposlena i s ponosom ističe da redovno izmiruje sve obaveze prema njima - platu, doprinose, topli obrok, markicu za prevoz.
Dubravka i Vuk su malo mlađi od čuvenog K67 kioska, koji je zbog dizajna bio izložen i u Muzeju savremene umetnosti u Njujorku - MOMA.
Poslednji put pre dve i po godine tokom šestomesečne izložbe „Stvaranje konkretne utopije: arhitektura Jugoslavije od 1948-1980".
Idejni tvorac ovog kioska je slovenački arhitekta i dizajner Saša Janez Mehtig.
Osmislio ga je sa samo 25 godina kad je bio na kraju studija arhitekture.
Do toga je došlo sasvim slučajno, kad je čuo razgovor stručne komisije koja je odlučivala o njegovom projektu izrade nadstrešnice za ljubljansku kafanu Evropa.
Urbanisti i arhitekte su se žalile kako nema ideja za kioske.
Tako će 1966. nastati čuveni K67, K kao kiosk, 67 kao godina kad je pateniran.
U narednim decenijama postaće jedan od simbol Jugoslavije, a i 25 godina posle raspada zemlje njihova popularnost traje.
Mehtig za BBC kaže da nije razmišljao o tome dok ga je dizajnirao.
„Hteo sam imati industrijski proizvod, kao bilo koji većeg opsega.
„Osnovni modul je bio planiran kao radni prostor", kaže za BBC arhitekta i univerzitetski profesor u penziji iz Ljubljane.
Najpre je ovladao tehnologijom upotrebe poliestera, a zatim mu je ukrštanje poslužilo kao inspiracija na koji način da uklopi pravougaone delove budućeg objekta.
„Tako sam dobio kiosk koji i danas vidite, veoma jednostavno.
„Osnovna ćelija je bila jedno radno mesto od pet kvadratnih metara, kad treba veći prostor ćelije se spoje", kaže Mehtih.
Tako je nastala mini zgrada, sačinjena od krova, poda i stubova koji su zajedno izrađeni.
Konstrukcija je bila poput sendviča - dve ljuske su sačinjene od poliestera, a spaja ih poliuretanska pena.
„To je ljuska kao kod (školjke) automobila, samo auto ima jednu, a ovde su bile dve", opisuje na tečnom srpskom.
U saradnji sa fabrikom „Ingrad" iz Ljutomera počela je serijska proizvodnja već krajem šezdesetih.
Na promociji proizvoda radio je lično 1972. - putovao je po celoj Jugoslaviji i nudio kisoke gradonačelnicima i urbanistima.
„Kad je krenuo talas, proizvodnja nije mogla da stigne, ljudi su čekali po nekoliko meseci da ih kupe", ističe arhitekta.
Do početka devedesetih napravljeno ih je 7.500.
„Mogao je da se kupi za tri fiće, a prostor koji dođe spreman iz fabrike, stave ga na tlo i ideš unutra i odmah možeš da radiš.
„Kao kola - kupiš, sedneš, voziš, ista filozofija".
Problem je, kaže, što se proizvođač nije starao o servisu, iako je to neophodno za serijske proizvode.
O tome svedoči i novobeogradski slučaj.
Za razliku od ostalih koji su od kioska napravili objekte, Magdalena Marković je zadržala autentičan izgled.
To ima prednosti, jer se ljudi sa nostalgijom sećaju tih prodajnih objekata, ali i mana.
„Legalizacija je kao u toku, a to se ne zna kad će biti, možda neće nikad, a kiosk će još malo da se raspadne.
„Mnogo nam je vruće unutra, ne možete da stavite klimu, imamo ventilatore, na ovoj vrućini baš se mučimo", kaže preduzetnica.
Nije lakše ni kad je hladno i kiša.
„Imamo kantice, dva puta je čovek zalivao da nam ne prokišnjava i opet negde voda prođe.
„Nisu uslovi kakve bih ja želela, ali iz ove kože se ne može", ističe vlasnica kioska.
U njega je uvedena struja, voda i mali toalet.
Nije želela da ga proda kad su joj nudili nedavno.
Dupli kiosk od 10 kvadratnih metara je kao privremeni objekat trebalo da traje pet godina, a sedam puta je nadživeo taj vek.
Bez obzira na te naknadne poteškoće sa servisima i proizvođačem, dostignuće koje je Saša Mehtig napravio obeležilo ga je za ceo život, nedavno je dobio i nagradu za životno delo Udruženja dizajnera Slovenije.
Svetski stručnjaci iz londonske revije Dizajn kvalitet ovih kioska prepoznali su još davne 1969. godine, kada su objavili priču na dve strane, a zatim su se Mehtigu prvi put javili i iz njujorškog muzeja MOMA, ispričao nam je u skoro dvosatnom telefonskom razgovoru.
Tokom narednih pola veka njegovi kiosci stigli su, kaže, do Kamčatke na istoku, ali je jedan nedavno krasio i Tajms skver u Njujorku.
Momak iz Srbije, obučen u kostim Spajdermena, odatle je puštao muziku tokom protesta zbog nereda u Kolumbiji, a to je objavio na Instagramu.
„Otac kioska" - osamdesetogodišnji arhitekta iz Slovenije otvoren je za novu turu.
„Mi smo pripremljeni da obnovimo proizvodnju jer je sve veće interesovanje za kioske i u svetu i na prostoru bivše Jugoslavije.
„Nedavno je došao jedan šleper iz Stokholma, dovezao kiosk na popravku i vratio", svedoči Mehtig.
Ni vredne radnice „Šesnaestice" ne odustaju.
Sve vreme, kod njih se prodaje „kvalitetna roba", za koju gazdarica lično garantuje.
„Imamo i viršle, to nas često pitaju.
„Sve što je kod nas možete bebi da date i zato sam ovde, zato radim i prepodne i popodne", ističe Marković.
Ipak, bez obzira na divna sećanja, Vuk Bošković nije siguran da bi i danas išao ciljano do crvenog kioska da kupi hranu.
„Danas je to pitanje nostalgije, i da ih vrate teško da bi mogli da opstanu pored svih pekara, pljeskavica, girosa i ovolikih brzih hrana.
„Ranije je to bilo nešto posebno", zaključuje Bošković.
Pogledajte i video o arhitektonskom rešenju zgrade biblioteke u Prištini
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 5
Mile
Mijomir
Đura
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar