Ko je pravi Džon Mekafi? Čovek koji se dao u beg kad mu je komšija pronađen mrtav, ležeći na lećima, sa metkom u glavi. Čovek koji je preko noći pokrenuo industriju antivirusa tešku više milijardi dolara. Čovek koji je verovao da može da vas učini nevidljivim na internetu.
U tehnološkim krugovima odavno je bio legenda.
Ali za većinu ljudi, Mekafi je postao poznat 2012, kad je pobegao iz doma u Centralnoj Americi - zatamnjenih zuba, ofarbane kose, maskiran - umesto da dozvoli da ga saslušaju vlasti koje je optužio za korupciju.
Za BBC je rekao da „nije imao nikakve veze" sa smrću komšije. Policija je tvrdila da je i dalje „bezbednosno interesantno lice".
Kad se vratio u SAD, pošto je objavio slike mladih „prijateljica" kako maze njegov goli tetovirani torzo, planirao je da neutrališe sistem za sajber nadzor Nacionalne agencije za bezbednost.
Na osnovu svega toga mogli biste da steknete utisak da se radi o nekakvoj poluludoj, čak poremećenoj osobi.
Jedan novinar koji je više puta intervjuisao Mekafija opisao ga je kao „vrhunskog manipulatora" koji laže i obmanjuje.
„Zvali su me paranoikom, šizofreničarem, divljim detetom Silicijumske doline", priznao je Mekafi.
Ali on je imao drugačije viđenje svega: „Ja sam preduzetnik. Oduvek sam bio. Ja sam radoznao i obožavam da rešavam probleme."
„Mislim da kad siđemo sa utabane staze, kad izađemo iz kutije, mi postajemo ono što stvarno jesmo i hodamo neustrašivo putevima koje drugi ljudi ne bi ni pogledali, jer tad dolazi do pravog progresa. I ponekad do izvorne lepote."
„Nedostaje nam to. Nedostaju nam ljudi koji imaju hrabrosti da zađu u divljinu samo da bi videli šta se tamo nalazi."
Ovako ga je opisala Ejmi Emšviler, bivša prostitutka tinejdžerskog uzrasta sa kojom je živeo u Belizeu:
„On je mio, velikodušan. Voli da se upušta u avanture. Ozbiljan je i povremeno ima mračan smisao za humor. Uglavnom je mio. Samo ne voli kad ga vuku za nos."
Ko je, dakle, bio pravi Džon Mekafi?
Da biste stekli bilo kakvu realnu sliku o tome šta je motivisalo njegovo haotično ponašanje posle ubistva Gregorija Faula, morate zaći duboko u njegovu prošlost.
Uprkos njegovom južnjačkom akcentu, ovaj biznismen izbeljene plave kose i potkresane bradice zapravo je polu-Britanac.
On je sin Engleskinje koja se upoznala sa američkim vojnikom na zadatku u Velikoj Britaniji tokom Drugog svetskog rata.
„Osećam se kao Britanac jednako kao i Amerikanac", rekao je Mekafi. „Nema mnogo razlika između naših zemalja."
Oni su se preselili u Virdžiniju dok je još bio dete, gde je imao problematično detinjstvo.
Njegov otac je bio alkoholičar sklon zlostavljanju, koji je, kad je Mekafi imao 15 godina, izvršio samoubistvo pištoljem.
Narednih godina, pričao je Mekafi, i on je počeo mnogo da pije i da se drogira, ali je i dalje uspevao da održi ambicioznu akademsku karijeru.
Tome je došao kraj kasnih šezdesetih, kad je Državni koledž u Luizijani povukao njegov doktorat iz matematike pošto se ispostavilo da je spavao sa studentkinjom kojoj je bio mentor.
Oni su se kasnije venčali i Mekafi je veštine usmerio na niz programerskih poslova kod nekih od najvećih tehnoloških organizacija, među kojima NASA, Dženeral elektrik, Simens, Univak i Kseroks, sve vreme nastavljajući da udovoljava zavisnostima.
„Većina mojih šefova takođe su upražnjavali bar neku vrstu droge", kaže on.
„Radio sam na tehnološkom polju, na kraju krajeva, bili smo predvodnici u tehnologiji i predvodnici u ličnim eksperimentima."
Morao je to da krij od majke i ponekad od žene.
„Ali u radnom okruženju - u zavisnosti od toga gde ste radili - u nekim kompanijama su se droge uzimale otvoreno u vreme ručka u kancelarijama. Bila su to bizarna vremena."
Kriza je nastala početkom osamdesetih kad ga je napustila žena, kad mu je njegov tada najskoriji poslodavac Omeks dao otkaz, a intenzitet njegove narkomanske zavisnosti ga je naterao da zatraži pomoć.
„Bila je to 1984. godina, poslednji put da sam uzeo drogu, okusio alkohol, pa čak i prodavao drogu, ako ćemo pravo", rekao je on.
„Samo sam prestao. Počeo sam da posećujem organizaciju po imenu Anonimni alkoholičari… i to je bilo poslednji put da sam bio u tom svetu."
Rekao je da mu je telo prekriveno tetovažama iz tog perioda.
„Plašim se da su neke od mojih ideja, koncepata i stavova koji su oblikovani tokom tog perioda još uvek sa mnom. Zbog toga ljudi misle, možda, da baš nisam sasvim svoj."
Uprkos njegovim problemima, Mekafi je uspeo da se zaposli kod preduzimača iz sektora odbrane Lokid Martina, gde je radio na strogo poverljivom programu za prepoznavanje glasova.
Tamo je naišao na neobični deo koda koji se sam umnožava osmišljen tako da se iskopira na flopi diskove ubačene u zaražene kompjutere.
Kad ga je proučio, video je da sadrži poruku: „Dobro došli u tamnicu. Čuvajte se ovog VIRUSA."
„Tada sam prvi put čitao o virusu Pakistanski mozak, nikad pre nisam čuo za viruse, a nije ni niko drugi ko je radio u tehnološkom sektoru", prisetio se Mekafi. „Fascinirao me je."
Smislio je način da se kompjuteri izleče, a potom i da raširi taj lek preko sistema foruma, preteče interneta.
Ovaj izazov ga je inspirisao da osnuje vlastitu kompaniju: Mekafi asosijets.
Firma će kasnije biti prodata, godinama pošto ju je napustio, Intelu za više od 7,6 milijardi dolara.
„Znao sam da će ovo polje postati izuzetno veliko, zato što će, s obzirom na to kakvi su ljudi po prirodi, uvek će biti hakera", rekao je on.
„Zato imamo grafite na zidovima u problematičnim kvartovima. Ljudi vole da unakaze stvari. Vole da oštete stvari."
„Imajući, dakle, to u vidu, kompjuterski virus ne samo da neće nestati, već će postati samo još gori. Uradio sam samo ono što sam mogao da budem predvodnik te industrije koliko god dugo budem mogao."
Uprkos tome, rekao je, sam nikad nije koristio bilo koji od proizvoda koje je pravila firma koja i dalje nosi njegovo ime.
„Konstantno me napadaju, a opet ne koristim nikakvu softversku zaštitu."
„Štitim se tako što stalno menjam IP adresu, ne vezujem nijednu mašinu koju koristim za svoje ime i ne odlazim na sajtove na kojima biste mogli da pokupite virus."
„Porno sajtovi, na primer. Njih prosto ne posećujem."
Tvrdio je da upražnjavam bezbedan kompjuterski rad.
„Ako mi neko pošalje imejl sa linkom, ne odlazim na njega dok god ne pozovem dotičnu osobu da mi potvrdi da mi je ona poslala taj imejl."
„Zvuči apsurdno živeti na taj način, ali radije bih verovao vlastitim uređajima i pravilima nego nečijem tuđem softveru."
Pošto je prodao vlastiti udeo u kompaniji 1994. godine, Mekafi je osnivao i prodavao i druge kompanije, uključujući sistem za instant poruke, provajdera za fajervol i ranč sa kog je nudio letove u „trajkovima".
To su niskoleteće kabine sa motorima koje vise sa glajdera.
Potom se preselio na jug.
Godine 2008, u životnom dobu kad drugi razmišljaju da dignu noge u vazduh, Mekafi se preselio u džunglu Belizea tvrdeći da mu je namera bila da izleči jednu drugačiju vrstu infekcije.
„Naleteo sam na koncept zvan 'kvorum sensing', tehniku koju koriste bakterije za komunikaciju među sobom."
„Do pre desetak godina nismo ni znali da bakterije komuniciraju među sobom, ali smo onda otkrili da imaju veoma sofisticirani sistem komunikacije. Želeo sam da proučim i istražim to da bih video možemo li da izmislimo neke nove antibiotike."
Odabrao je ovu oblast, tvrdio je on, zato što su biljke koje rastu uz reku Rio Nuevo u ovoj zemlji sadrže jedinjenja koja sprečavaju bakterije da šalju hemijske signale jedne drugima i tako im osujećuju sposobnost za koordinaciju napada.
Stvari nisu išle po planu.
Prvi znakovi nevolje nastupili su kad su novinari koji su bili pozvani u njegovu bazu u Karmeliti, u Orindž voku, napisali priče koje su jasno stavile do znanja da ne znaju šta da misle o toj njegovoj operaciji.
Potom je svađa sa mikrobiološkinjom sa kojom je radio, Alison Adonicio, ugrozila projekat kad ga je ona napustila.
Doktorka Adonicio, koja sada živi u Filadelfiji, nije želela da bude intervjuisana.
U aprilu 2012. godine, sve se još više zakomplikovalo kad je policijska jedinica Belizea za borbu protiv bandi upala u njegov institut za istraživanje.
Mekafi je objasnio kako su policajci tvrdili da sumnjaju da se ona koristi za pravljenje ilegalnih psiho-stimulanata metamfetamina.
Upucali su mu psa, tvrdio je on, oduzeli mu oba pasoša i pronađeno je njegovo oružje sa dozvolom za korišćenje, pa su ga nakratko zatvorili da bi na kraju odustali od optužnice.
„Ni u jednom trenutku nisu stvarno verovali da je to laboratorija za pravljenje meta", tvrdio je on.
„Svi su znali da je to biotehnološka laboratorija, zato što sam zaposlio pola ljudi iz sela. Svi su znali šta tamo radim."
„To je stecište pirata. To je jedno izuzetno korumpirano i opasno mesto."
„Znao sam to i svi prijatelji su me savetovali da to ne radim. Samo sam mislio da sam dovoljno pametan da to zaobiđem. Nažalost, nisam bio."
„Bio sam tamo godinu dana a lokalni političar je poslao svog predstavnika i tražio mi dva miliona dolara kao donaciju za kampanju. Odbio sam. Dve nedelje kasnije, izvršili su raciju na moj kompleks."
Mekafi je ispričao da je, kad su mu drugi put tražili novac, pošao u javnu ofanzivu, objavivši poruke onlajn, i govoreći za lokalnu i međunarodnu štampu o incidentu.
To je odjednom postalo političko pitanje.
Belize tajms - koji objavljuje vodeća opoziciona stranka - sugerisao je da je „varvarski napad" na Mekafija „globalna modrica" na licu ove zemlje i pretnja po njenu turističku industriju.
„Zaista mi je žao što nisam socijalno inteligentniji", prisetio se Mekafi.
„Mislim da posedujem sposobnost da veoma lako rešavam matematičke jednačine i programerske probleme, ali sam pomalo naivan u nekim društvenim situacijama. A svakako sam u Belizeu bio mnogo naivan."
U vreme racije, Mekafi je započeo aferu sa šesnaestogodišnjom bivšom prostitutkom koju je upoznao na Dan nezavisnosti Belizea.
„Bila sam u provodu, pila sam i ušla sam u bar, a vlasnik mi je rekao da jedan njegov prijatelj želi da me upozna jer mu se dopadam", prisetila se Ejmi Emšviler, koja i dalje živi u Belizeu.
„Pitao me je da li može da dobije moj broj i potom me je dve nedelje kasnije pozvao."
Ona kaže da nije bio svestan da je četiri puta mlađa.
„Nije znao koliko godina imam. Lagala sam ga da imam 18 i on je mislio da je to u redu."
„Pustila sam ga da se prvo zaljubi u mene, pre nego što sam mu otkrila pravo godište."
„Kad sam mu rekla, bio je toliko šokiran da nije znao šta da radi. Bio je zatečen. I rekao mi je: 'I dalje te volim, ne znam šta da radim. Ja sam zaljubljen u devojčicu.' Tako se to desilo."
Mekafijeva dugogodišnja američka devojka ga je bila napustila. I kao i mnoge druge stvari u njegovom životu, nova afera se pokazala komplikovanom.
Jedne noći Emšviler je uzela Mekafijev pištolj. Uperila ga je u njegovu glavu, zatvorila oči i povukla obarač. Promašila je.
On je nastavio vezu sa njom.
„Kao prvo, Ejmi - kao i mnoge druge devojke u Belizeu - ima jeziv istorijat zlostavljanja u koji, kad bih vam ispričao za nega, ne biste poverovali", objasnio je Mekafi.
„Naravno da se neće osećati dobro. Naravno da će imati probleme."
„Kad je pokušala da mi puca u glavu, video sam u njoj preplašeno dete."
„Video sam zbunjenu devojčicu koja je toliko bila zlostavljana - fizički, seksualno, emotivno - da je to nemoguće opisati."
„Šta možete da uradite? Da je izbacite? To joj neće pomoći."
„Samo mi je probila bubnu opnu. Gluv sam na jedno uvo sada, ali zato nemam metak u glavi. Opraštanje je jedna od vrlina koje posedujemo kao ljudska bića. Možete li mi zameriti što sam je iskazao?"
Emšivler je potvrdila ovaj događaj, ali kaže da je želela da ga uplaši, a ne da ga ubije, nakon što joj je rekao da želi drugu devojku.
Ona kaže da to nije bio jedini incident te vrste koji je izazvala njena ljubomora.
„Jednom pre toga, saterala sam ga u ćošak i stavila mu nož pod grlo", ispričala je ona.
„A on je samo rekao: 'Samo napred. Ubij me.' A ja nisam mogla. Samo sam ispustila nož iz ruke i izašla."
Posle racije, Mekafi i Emšviler su se preselili u njegovu vilu u San Pedru - gradu na najvećem ostrvu Belizea, Ambergris Kej - gde su se složili da imaju otvorenu vezu.
Tu ih je posetio crtač Čed Esli, koji je započeo saradnju na knjizi o Mekafijevom životu.
„Nisam znao da će njegov način života podrazumevati starijeg lika okruženog mlađim devojkama i naoružanim telohraniteljima", rekao je on.
„Mnoge od tih devojaka bile su bivše prostitutke ili su imale veoma teške živote."
„Bilo je izričito zabranjeno izaći u grad i piti - nije mogao da podnese da bude u blizini mirisa alkohola. Nije želeo da se njegove devojke drogiraju."
„Intervjuisao sam svaku od tih devojaka, saznao sam njihovu prošlost. Bile su neverovatno nesrećne. Definitivno im je bilo bolje u Džonovom društvu."
Za to vreme u susedstvu, Gregori Faul, vlasnik sportskog bara iz Orlanda koji se nedavno razveo i odlučio da živi u svom letnjikovcu u Belizeu, počeo je sve više da se nervira zbog aktivnosti njegovog komšije.
U četvrtak 8. novembra 2012. godine, Mekafi je dospeo u lokalne vesti kad je na konferenciji za štampu donirao 40 elektrošokera, lisica i pendreka lokalnoj policiji.
Gradonačelnik Danijel Guerero mu se zahvalio rekavši:
„Kriminal utiče na turističku industriju budući da se nalazimo u zvaničnim preporukama za putovanja; vreme je da se to zaustavi. Zaštitimo našu industriju i pretvorimo San Pedro ponovo u sigurno utočište."
Te večeri su lokalne televizijske vesti objavila da je „sekira zvanično zakopana", sugerišući da je jaz između Mekafija i vlasti Belizea okončan.
Rano u nedelju ujutro, Faula je u lokvi krvi pronašla njegova služavka.
Policija pozvana na mesto zločina pronašla je u blizini jednu čauru od devet milimetara.
Rekli su da je nedostajao mobilni telefon i laptop, ali da je nije bilo znakova nasilnog upada.
Šef jedinice za borbu protiv bandi rekao je za lokalne novine da su njegovi ljudi u sklopu istrage želeli da pričaju sa Mekafijem, ali kad su otišli do njegove kuće, izgledalo je kao da njega tamo nema.
Članak koji je narednog dana objavio časopis Vajerd otkrio je zašto.
Mekafi je za ovu publikaciju rekao da je video policajce kako prilaze i da se ukopao u pesak na svom imanju stavivši kartonsku kutiju preko glave.
Prisetio se kako mu je njegova kućepaziteljka ispričala za Faulovo ubistvo i da je sada počeo da se plaši za vlastiti život.
„Prva stvar koja mi je pala na pamet bila je: 'Oh, moj Bože. Vlada konačno pokušava da me se reši'", ispričao je on.
„Vlada je to želela s vremena na vreme."
„Svakako sam joj bio ogroman trn u oku i prosto su smaknuli pogrešnog belca."
„Ozbiljno, baš mi je to prošlo kroz glavu. Moji prijatelji su me umirili i kasnije su mi rekli da je to apsurdno. U to vreme nisam tako mislio."
Mekafi je priznao da su on i Faul bili u svađi, ali je rekao da ne smatra da su se mrzeli ili da ga je sumnjičio da je dao Emšvilerovim psima otrovnu tortilju.
„Za čitavih pet godina koliko sam bio tamo, nisam progovorio sa njim više od 15 reči", rekao je on.
„Nije voleo moje pse i poslednja dva puta kad sam ga video dok sam se šetao po plaži požalio mi se na njih. Ali tako je bilo i sa svima ostalima."
„Nije postojala tekuća svađa. Da, ljutio se na moje pse. Kad sad malo bolje razmislim, možda je on bio taj koji ih je otrovao. U to vreme svakako nisam to mislio."
Štaviše, kao što je ABC Njuz kasnije otkrio, Faul je prethodnog meseca podneo žalbu gradonačelniku Guereru na Mekafija.
U njoj se kaže da je Mekafijev pas napao turistu.
Navodno su njegovi telohranitelji „plašili" druge stanare hodajući okolo sa sačmaricama i svetleći im baterijskim lampama u oči, i da su taksiji i druga vozila stizali na njegovo imanje „u svako doba dana", smetajući stanarima.
„Za to sam saznao tek nedeljama nakon što sam se vratio u Ameriku", rekao je Mekafi kad je bio upitan za to.
„Belize nije kao Amerika gde podnesete žalbu i onda policija izađe na teren i reši stvar. Podnesete žalbu i ona završi u fioci."
Mekafi je potom pobegao, rekavši da se plašio da će biti „ućutkan" ako ga uhvate i strpaju u zatvor.
Završio je u vestima širom sveta, u nemaloj meri zahvaljujući činjenici da je redovno objavljivao postove na blogu i često davao intervjue .
To su bile aktivnosti sa namerom, tvrdi on, da spreči da ga proguta mrak ako ga uhvate
„Prerušio sam se u odrpanog prodavca", prisetio se on.
„Treba vam samo malo prljave odeće, da se ne kupate i ne češljate nekoliko dana."
„Znate, ljudi su svuda viđali moju fotografiju jer su je policija i vojska pokazivali tih mesec i po dana koliko sam se krio. Samo sam se postarao da ne ličim na sebe na njoj."
Upitan o svemu, premijer Belizea Din Barou jasno je stavio do znanja da Mekafi nije zvanično osumnjičen za ubistvo i da je umesto toga samo proglašen „bezbednosno interesantnim licem".
„Ne želim da budem neljubazan prema gospodinu, ali mislim da je ekstremno paranoičan, možda čak i pomalo zveknut u glavu", dodao je političar.
U to vreme Mekafi je nastavljao da se viđa sa Emšviler.
„Dok je bio u bekstvu, išla sam na ručkove sa njim, a onda bi me zvao i govorio mi: 'Doći tu i tu ili idi tamo i tamo'", prisetila se ona.
„Kako da dođem, kad da dođem. Da ne izađem ili da ostanem kod kuće ili da idem negde drugde. Govorio je to da niko ne bi mogao da me prati."
Ona je dodala kako žali što nije pošla sa njim kad je konačno odlučio da pobegne iz zemlje.
Sledeći veliki razvoj događaja usledio je 3. decembra, kad su reporter i fotograf iz Vajsovog časopisa obelodanili da dokumentuju Mekafijev život u bekstvu.
U neprijatnom obrtu za tehnološkog gurua, oni su tada nesvesno otkrili da je on prešao granicu u Gvatemalu - ovu činjenica otkrila je fotografija koju je na Vajsovom sajtu objavila redakcija kod kuće, propustivši da obriše podatke o njenoj lokaciji.
„Namučio sam se da organizujem bekstvo, disao sam lakše i radovao se što ću imati tih nekoliko dana opuštanja", prisetio se Mekafi.
„Zatim smo odmah morali ponovo da se damo u beg, zato što smo u tom trenutku bili ilegalno u Gvatemali. Ali nije to bila zapravo ničija krivica. Bila je to krivica trenutka."
Nekoliko dana kasnije, Mekafi je bio uhapšen. Prvo se spekulisalo da će biti vraćen u Belize, ali nedelju dana kasnije mu je dopušteno da se vrati avionom u Majami kao slobodan čovek.
„Nakon što je sve bilo gotovo, rekao sam sebi: 'Blagi Bože, pa ti mora da si bio stvarno uplašen'", rekao je on.
„Ali zapravo ne mogu tačno da prizovem taj osećaj. Sećam se da sam naprosto pokušavao da rešavam probleme koji su nastajali onako kako su nastajali."
Mekafi je ponudio nagradu u visini od 25.000 dolara za informacije u vezi sa Faulovom smrću, ali je rekao da je pokušaj da kontaktira žrtvinu porodicu bio neuspešan.
Porodica je nagradu nazvala „ispraznim gestom" i sugerisala da ako je Mekafi stvarno želeo da pomogne, sastao bi se sa policijom iz Belizea.
Portparol vlade zemlje rekao je da njene vlasti i dalje žele da razgovaraju sa njim.
„Mekafijeve tvrdnje i ponašanje bili su ekstremni", rekao je on za BBC.
„Istraga je u toku i Mekafi ostaje bezbednosno interesantno lice. Kad bi Mekafi pristao na saslušanje, to bi umnogome pomoglo napretku istrage - ali to trenutno nije u moći vlade Belizea."
Dok god ovaj zločin ostaje nerešen, neizbežno je da će on zauvek ostati osumnjičen.
Ali on je rekao da može da živi s tim.
„Uvek će biti neko kome se dopadate i neko kome se ne dopadate", rekao je on.
„Neko ko misli da ste heroj i neko ko misli da ste negativac. Znate, ja samo radim sve što mogu u situacijama kao što je ova da bih nastavio da tvrdim da sam nevin."
To ne znači da je pokušavao da zaboravi vreme koje je proveo u Belizeu.
Pored grafičkog romana, radio je sa kanadskom firmom na snimanju dokumentarca i igranog filma o vremenu koje je proveo tamo.
Dodao je da je Džordž Jung - zatočeni diler kog je Džoni Dep igrao u filmu Beli prah - odabran da napiše njegovu biografiju.
Dok su se svi ti projekti krčkali, Mekafi se vratio u Silicijumsku dolinu, gde je najavio lansiranje uređaja od 100 dolara koji obećava da će vas učiniti nevidljivim na internetu.
„Ako ga ne vidite, ne možete da ga hakujete, ne možete da ga gledate, ne možete da špijunirate bilo šta što se dešava u njemu", objasnio je on.
Objasnio je i da će jedinice D-Centrala moći da se nose u džepu i omogućiće telefonima, tabletima, i personalnim kompjuterima ljudi da komuniciraju sa uređajima drugih vlasnika u prečniku od tri ulice.
Dodao je da će moći i da se povežu sa internetom anonimno preko noda - posebnog dela opreme povezanog na mrežu - ili direktno ili sa enkriptovanim podacima koje prenose druge kutije D-Centrala.
Svaki će često menjati identifikator svoje mreže - dugi broj koji uređaji koriste kao ličnu kartu - zbog čega će ih biti teško pratiti, objasnio je on.
Sugerisao je da će se to dopasti studentima koji žele da skidaju muziku anonimno i kompanijama koje žele da spreče krađu korporativnih tajni.
Takođe je bio svestan da će, u svetlu curenja podataka Edvarda Snoudena o tehnikama nadzora koje koriste vlade Velike Britanije i SAD-a, deo atraktivnosti biti i u osujećivanju njihovih napora.
„Na osnovu njihove vlastite paranoje i želje da ostanu na vlasti, vi naprosto znate da oni prate sve što mogu", rekao je on.
Pogledajte video o tome kako izgleda život hakera
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar