Juna 2019. godine, manje od godinu dana pošto je preuzeo dužnost selektora Španije, Luis Enrike najavio je da odlazi iz ličnih razloga.
Kasnije je otkriveno da je njegova voljena ćerka, devetogodišnja Ksana obolela od raka kostiju, a njena smrt dva meseca kasnije, objasnila je mnogo toga.
Luis Enrike - sasvim logično - osamio se dok su se on i njegova porodica borili da se pomire sa gubitkom.
Otišao je sa Vocap (WhatsApp) aplikacije jer nije želeo da deli osećanja sa mnogima, ali je sve vreme održavao kontakt sa Španskom fudbalskom federacijom.
Njegovu poziciju zauzeo je dugogodišnji kolega Robert Moreno, čovek koji je bio sa njim od početka njegove trenerske karijere, u Barseloni 2008. godine.
Moreno je bio njegov pomoćnik u Romi, Selti iz Viga, prvom timu Barselone i zatim Španije.
Moreno je preuzeo tim u kvalifikacijama za EURO 2020 koje su već bile u toku i vodio je tim bez poraza do kraja kvalifikacija.
Zatim, pet meseci pošto je najavio privremeni odlazak, Luis Enrike se vratio.
Moreno je rekao da će se „povući" zbog prijatelja kad god poželi da se vrati, ali to je bilo daleko od glatke tranzicije.
Posvađali su se.
Luis Enrike je vraćen na posao - i odmah otpustio Morena.
Rečeno je da je na sastanku Luis Enrike stekao osećaj da je njihova sinergija nestala, da su njihovi ciljevi sada drugačiji, da Moreno više ne može biti njegov pomoćnik.
Na konferenciji za novinare rekao je da je Moreno želeo da ostane na čelu i za EURO 2020 i da je takav zahtev nelojalan.
„Moreno je vredno radio za ovo i vrlo je ambiciozan, što je osobina kojoj se jako divim", rekao je na konferenciji za štampu kad se vratio.
„Međutim, verujem da su njegovi postupci bili nelojalni jer ja to ne bih učinio i ne želim nikoga među članovima stručnog štaba sa tim karakteristikama."
Luis Enrike je osetio da se Moreno našao na suprotnoj strani.
Ali selektor Španije je mnogo složeniji lik nego što se može činiti.
Njegov javni život - oblikovan po ponekad veoma mučnim sukobima sa medijima - u potpunoj je suprotnosti sa onim kako ga vide najbliži.
Život je teško pogodio Luisa Enrikea i, iako niko nikada ne može videti bol koju ljudi nose u sebi, on nije izgubio svoju strast ili pozitivne stavove.
Moto je: „Budi hrabriji nego ikad".
Postoji šala da, gde god je Luis Enrike trenirao, izluđujući, naporni, predsezonski treninzi koje je vodio uvek su pokazali da je najsposobniji član ekipe zapravo bio sam trener.
Čeliče ih na planinskom terenu Asturije, te zastrašujuće i prelepe zemlje u kojoj je rođen i odrastao, na severnoj obali Španije.
I kao igrač i kao trener uvek je bio opsednut vrhunskom kondicijom.
I to ide mnogo dalje od fudbala.
On uživa u surfovanju, plivanju, dugotrajnom trčanju i dugim ciklusima vožnje strmim usponima španskog Picos de Europa.
Završio je izazov Ajronmen (Ironman) u Frankfurtu 2007. godine - plivanje od 38 kilometara, biciklizam od 189 kilometara i puni maraton.
Sledeće godine trčao je legendarni Marathon des Sables, trku od 249 kilometara tokom šest dana u pustinji Sahara.
Ali bilo bi pogrešno misliti da ova opsesija definiše njegov trenerski stil.
On je više odraz njegovog bogatog fudbalskog obrazovanja.
Vezni igrač ili napadač u igračkim danima, Luis Enrike debitovao je za seniorski tim Sportinga iz Hihona 1988. godine u gradu gde je rođen,prešavši u Real Madrid tri godine kasnije.
Uprkos osvajanju titule prvaka i španskog kupa u glavnom gradu, nikada nije osetio da ga vole madridski navijači ili uprava - i tako je 1996. godine bez obeštećenja prešao na slobodan transfer u suparničku Barselonu.
Pošto je savladao prvobitnu sumnjičavost vernih navijača Barse, izabran je za kapitena i osvojio je dve lige, dva kupa i Kup pobednika evropskih kupova pre nego što se povukao 2004. godine.
Samo je bilo pitanje vremena kada će se prebaciti na trenerski posao.
Pet godina delio je svlačionicu Blaugrane sa Pepom Gvardiolom.
Imali su posebnu vezu i satima bi razgovarali o fudbalu, razgovori koji su im pomogli da formiraju vlastitu viziju unapređenog stila zasnovanog na Barseloni Johana Krojfa.
Kada je Luis Enrike bio u trci za ono što bi mu bio prvi menadžerski posao - u skromnom Nastiku iz Taragone, sada u trećoj ligi, ali delu elitne La Lige 2006/07. godine, on je Gvardiolu ubacio kao svog zamenika, ali na kraju mu nije ponuđen posao.
Stil Luisa Enrikea ide uporedo sa njegovom ličnošću.
Prirodno napadan, takmičarski nastrojen, beskompromisan i zarazno strastven.
Ima žudnju za životom i čvrsto veruje da u njemu treba uživati maksimalno, ali uvek u pažljivo promišljenom okviru.
On tačno zna kako želi da igra, šta očekuje od svakog pojedinca u svakoj fazi igre i kako da stvori najbolje uslove koji će osigurati da se to postigne.
Njegovi timovi su odraz Luisa Enrikea kao igrača.
U svom su elementu kada preuzimaju inicijativu i kontrolišu igru putem povezivanja i dodavanja, ali ipak spremni za napad na direktniji način ako postoji opcija.
Više voli da agresivno pritiska na protivničkoj polovini, pokušavajući da povrati posed što je pre moguće, ali je takođe spreman da brani jedan na jedan pozadi ako to igra zahteva.
To je stil na kojem je insistirao gde god je trenirao, od prvog trenerskog mandata u Barseloni B - od 2008. do 2011, tri godine koje su se poklopile sa Gvardiolom na mestu trenera prvog tima - dok su se neke od tih taktika još primenjivale u dve Barsine ekipe.
Uveo je bezbroj novih praksi, kao što je posmatranje treninga preko podignute platforme, umesto sa nivoa zemlje, revolucionarni rad u teretani i naglasak na važnosti jedenja prave vrste hrane.
Iako je to danas uobičajeno, bio je jedan od prvih trenera koji je uvideo važnost ishrane.
Ideje mu dolaze nakon sati promišljanja, što je još jedan primer njegove opsesivnosti.
Ali kao neko kome je teško da se isključi, sada je napokon prepoznao važnost barem pokušaja toga - a u tom cilju mu pomaže psiholog tima Hoakin Valdez.
Valdez je stvorio neke okidače i navike koje će mu pomoći da se odmori, ali i pripremiti ga da mentalno i fizički bude na vrhuncu.
Ali stare navike teško umiru i on je i dalje uvek prvi koji ujutru stiže na teren i poslednji koji odlazi popodne.
Iako mu je glava uvek puna sitnih detalja, naučio je važnost smanjivanja poruka koje želi da prenese svojim igračima na minimum, kako zbog pitanja na terenu, tako i zbog ponašanja van njega, jednostavno zato što to garantuje pažnju.
Takođe vredno radi na usavršavanju engleskog jezika - redovno slušae BBC-jev podkast Football Daily - kako bi se pripremio za toliko željenu ulogu u Premijer ligi u nekom trenutku karijere.
Ali posao u reprezentaciji Španije je bio onaj o kojem je uvek sanjao.
Dana 9. jula 2018. godine, taj san je postao stvarnost, mada verovatno ne onako kako bi želeo.
Đulen Lopetegi smenjen je dva dana pre uvodne utakmice Svetskog prvenstva, kada se ispostavilo da je pristao da postane trener Real Madrida odmah posle turnira, a sportski direktor Fernando Jero ostao je da pokuša da učvrsti brod.
Nije uspelo.
Ekipa je ispala u šokantnom porazu u osmini finala od domaćina Rusije.
Za špansku ekipu koja je pokušala da ponovo otkrije neodoljivu silu koja je dovela do titule evropskog prvaka i u međuvremenu Svetskog prvenstva 2010. godine, Luis Enrike je bio očigledan izbor.
Njegove tri sezone na mestu trenera Barselone, od 2014. godine, bile su izuzetno uspešne: u svojoj prvoj sezoni u Barsi bio je pobednik prvenstva, kupa i Lige šampiona, dodajući domaću duplu krunu u drugoj sezoni.
Nešto više od godinu dana pošto je napustio Nou Kamp, bio je na čelu nacionalnog tima, ali tragedija je bila iza ugla.
Polako je počeo da vraća snagu potrebnu da se nosi sa smrću ćerke 2019. godine i da uživa u poslu za kojim je toliko strastven.
Rad kao selektor, za razliku od svakodnevnih problema na klupskom nivou, omogućio mu je potrebno vreme sa porodicom i prijateljima.
A za Španiju je njegov povratak doneo red i profesionalizam, stvarajući pozitivnu dinamiku u kojoj se svi osećaju osnaženima.
Može li Luis Enrike ovog leta dovesti svoju zemlju do slave na Evropskom prvenstvu?
On veruje da mu je na raspolaganju oko 35 do 40 igrača sličnog nivoa.
Istorijski gledano, mnogi španski igrači dolazili su iz Real Madrida i Barselone. Međutim, ne i ovom prilikom.
Prvi put ikada nije izabran nijedan igrač iz Real Madrida, a samo trojica su iz Barselone.
Da bismo to stavili u širi kontekst, od 23 igrača koji su otišli na Svetsko prvenstvo 2018. godine, čak 10 (43,5 odsto) dolazilo je iz dva španska velikana.
Njegov tim meša veterane sa mladim igračima, uzbudljivim talentima kao što su Pedri (18) i Feran Tores (21), zajedno sa veteranima, poput tridesetjednogodišnjeg kapitena Čelsija Sezara Aspilikuetu i iskusnog Serhija Busketsa (32).
Još jedno novo lide je defanzivac Mančester Sitija Emerik Laport, koji je u prošlosti odbio poziv da predstavlja Španiju, navodeći da mu je cilj bio da igra na seniorskom nivou za Francusku.
Ali s obzirom da se tfrancuski selektor Didije Dešan više puta odlučio da ga ne pusti da igra, a Međunarodna fudbalska federacija (FIFA) je odobrila promenu nacionalnosti, Laport sada ima pravo da igra za Španiju.
Igrao je u prvoj utakmici na EURO 2020 protiv Švedske, koja se završila remijem, bez golova.
Uprkos tome što je dominirala svetskim fudbalom između 2008. i 2012. godine, Španija se nije ni približila pobedi ni na jednom od tri glavna turnira koja su se od tada održala.
Ako bude dobro ovog leta, Luis Enrike će biti heroj.
Ako krene drastično pogrešno, mediji će tražiti krivca.
Ali već neko vreme pedestjednogodišnjak je uveren da nije važno šta će reći pred kamerama ili mikrofonima, jer većina novinara, kako to on oseća, traži samo bombastičnu izjavu ili trenutak kontroverze.
Iz tog razloga je njegov odnos sa medijima u najboljem slučaju zategnut - i on sada ne daje jedan-na-jedan intervjue.
U prošlosti nikada nije osetio potrebu da pravi galamu za štampu ili da se trudi da umilostivi novinare.
„Baš me briga ako vam se ne sviđa moj stil", rekao je jednom prilikom novinarima.
Drugom izveštaču, koji ga je pitao o razgovoru koji se navodno vodio u svlačionici, rečeno je: „Kad budeš igrač prvog tima, onda ćeš saznati o razgovorima koje je vodio trener".
Ipak, treba pohvaliti ponašanje medija koji su se strogo pridržavali samonametnute cenzure tokom bolesti njegove ćerke pokazujući time saosećanje sa Enrikeom.
Luis Enrike, pak, ima vrlo malu grupu novinara koje poznaje i kojima veruje i koje ubraja među prijatelje.
Pres služba španske reprezentacije učinila je dodatni napor da Enrike izgradi mostove saradnje sa predstavnicima medija, pokušavajući da se ponaša na pristupačniji način, sa manje sukoba.
Mnogo toga će imati malo značaja u poređenju sa onime što se dešava na terenu.
Ali, u svakom slučaju, male su šanse da se Luis Enrike promeni.
Oduvek je bio i zauvek će biti - svoj čovek.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar