Ovaj članak sadrži detalje bombaških napada koji bi za neke čitaoce mogli da budu uznemirujući
„Izgledamo raspoznatljivo i zbog toga nas drugi lakše identifikuju, zlostavljaju i napadaju", kaže Rošan Gaznavi.
„Na meti smo napada decenijama."
Kad su tri bombe eksplodirale u Rošaninom naselju početkom ovog meseca ubivši najmanje 85 ljudi, ona je bila sigurna da je to zbog rasizma koji njena zajednica oseća na vlastitoj koži decenijama.
Rošan je Hazarejka, pripadnica etničke grupe za koju se veruje da čini oko 15 do 20 odsto avganistanskog stanovništva, ali koje njihove tipično centralnoazijske crte lica jasno odvaja od većine drugih Avganistanaca, baš kao i njihova verska ubeđenja.
Činjenica da su većina Hazarejaca šiiti često je činila da se nađu na meti sunitskog islamskog nasilja.
Rošan, pravnica i aktivistkinja borbe za ljudska prava koja se zalaže za veći pristup obrazovanju, ispričala je za BBC o tri različita bombaška napada koja je lično preživela i rasističkom zlostavljanju kojem su ona i njena zajednica svakodnevno izloženi.
Napad 8. maja izvršen je blizu srednje škole u hazarejskom naselju u Kabulu, glavnom gradu Avganistana, i u njemu su stradale mnoge učenice.
Eksplozije su se desile u njenom naselju Dašt-e-Barčiju i Rošan je smesta požurila u bolnicu da poseti povređene.
„Srce vam se slama kad se deca i učenici svesno nađu na meti.
„To je zločin protiv čovečnosti", rekla je Rošan za BBC.
Ona je bila dirnuta kad je videla da je nekoliko devojaka ponelo sa sobom knjige, čak i u njihove bolničke krevete.
Kao prva koja je diplomirala u najširoj porodici, Rošan zna koliko je devojkama težak pristup obrazovanju.
„Jedna devojka koja je izgubila mnoge drugarice iz odeljenja mnogo je plakala.
„A opet mi je rekla da bi se vratila u školu čim bude moguće", rekla je Rošan.
Niko nije preuzeo odgovornost za napad; zvaničnici avganistanske vlade optužili su talibanske militante, ali je ova grupa negirala bilo kakvu umešanost.
Ekstremističke sunitske grupe kao što je Islamska država doživljavaju Hazarejce kao jeretike i vrše ubilačke napade na njih.
Slični napadi sa masovnim brojem žrtava izvode se i u nešiitskim oblastima, ali nema sumnje da su Hazarejci za njih platili posebno visoku cenu.
Maltene pre tačno godinu dana, u napadu na porodilište u Dašt-e-Barčiju poginuli su 24 žene, deca i novorođenčadi.
Izvršeni su i brojni drugi napadi, a Rošan je, nažalost, bila prisutna u tri od njih.
Manje od 30 odsto avganistanskih žena zna da čita i piše (prema podacima UN-a) i tamošnje devojke se često suočavaju sa velikim izazovima da bi se obrazovale.
Nema dovoljno škola ili udžbenika za njih, dečaci su često prioritet, a vlada veliki animozitet prema devojkama koje uopšte pohađaju školu, naročito u ruralnim oblastima.
Nasilje predstavlja još jednu ogromnu prepreku za devojke.
Heder Bar iz Hjuman rajts voča, koja je provela nedelju dana u bombardovanoj srednjoj školi Sajed Ul Šuhada 2017. godine kako bi o tome snimila reportažu, kaže da joj je taj napad slomio srce.
„Devojke su učile napolju, u pocepanim šatorima ili na otvorenom, a škola je bila pretrpana.
„Nedostajala su im osnovne potrepštine, kao što su toaleti i biblioteka, a suočavali su se sa poteškoćama i van škole", kaže Bar.
Puka rešenost devojaka i nada njihovih roditelja da će ih to izvući iz siromaštva naterali su škole da nastave rad.
Bombaški napad na školu nije bilo prvi put da je Rošan prisustvovala posledicama ovakvih zverstava - 16. novembra 2014. godine, ona je zamalo izbegla napad bombaša samoubice na konvoj istaknute poslanice Šukrije Barakzai.
Rošan je toga dana pešačila do univerziteta i primetila je mladu devojčicu koja joj se smeši.
Manje od minut kasnije čula je veliki prasak i kad se osvrnula, videla je potpuni haos.
Barakzai je preživela sa manjim povredama, ali troje ljudi - uključujući dotičnu devojčicu - stradalo je na licu mesta.
Rošan je tek posle eksplozije saznala njeno ime.
„Telo Oudsije bilo je prepolovljeno. Jedan deo odbačen je na drugu stranu puta.
„Nisam mogla da idem na fakultet nedelju dana, neprestano sam plakala."
Rošan je u to vreme imala 20 godina i radila je za jednu NVO koja je zahtevala veći pristup obrazovanju za devojke.
Delila je knjige i druge materijale, i počela je da se pojavljuje na televiziji govoreći o obrazovanju i potrebama sopstvene zajednice.
Rošan zna koliko je teško hazarejskim devojčicama da se oslobode društvenih stega i pohađaju školu.
I sama je kasno krenula u školu - njeni roditelji bili su siromašni i nepismeni tkači kojima obrazovanje devojaka nije bio na prvom mestu.
Kao najstarija od petoro dece, Rošan je počela da tka tepihe kod kuće pre nego što je uopšte naučila azbuku.
Učila je, međutim, vredno i zadivila nastavnike.
Nije još imala deset godina kad se prvi put susrela sa rasističkim ispadima.
„Jedna devojčica je rekla: 'Ti si kuli. Vi ste prljav narod'", priseća se Rošan.
Otišla je kući u suzama.
„Kuli" je rasistički izraz za one koji se bave nekvalifikovanim, teškim poslovima.
Za nju je to bila prva uvreda u pravoj bujici uznemiravanja.
Rošan je bila šokirana što se prema njoj odnose sa takvim prezirom, ali diskriminacija je postojala, čak i dok je studirala pravo na fakultetu.
„Dva mladića su odjednom počela da me uznemiravaju. Vikali su: 'Ti jedačice miševa, šta ti tražiš na univerzitetu?".
Poslednjih godina, agresija protiv Hazarejaca često je poprimala oblik fizičkog nasilja.
Militanti obično napadaju velika okupljanja kako bi ubili što više ljudi, a javni protesti čine laku metu.
Hazarejska zajednica je 2016. godine počela da održava masovne demonstracije zahtevajući uvođenje struje u svoje domove.
Na jednom takvom protestu u Kabulu, Rošan se zatekla u svom drugom bombaškom napadu.
„Sećam se da sam videla jednog zgodnog prijatelja u masi. Znamo se sa univerziteta."
Rošan kaže da je imala loš osećaj da će se nešto desiti tom njenom prijatelju.
Kako je protest uzimao maha, došlo je do ogromne eksplozije u gužvi, ubivši više od 100 ljudi.
Rošanina kosa se zapalila i izgorela. Ona je bila oduzeta i nije mogla da shvati šta se dešava.
Stradali su prijatelji i kolege sa kojima je Rošan razgovarala i razmenjivala knjige.
Zgodni student kog je poznavala našao se veoma blizu mesta eksplozije.
„Telo mu je bilo neprepoznatljivo. Lice mu je bilo potpuno unakaženo.
„Njegova majka je identifikovala telo po belegu na njegovom stopalu i po njegovom satu."
Rošan kaže da ovi napadi nisu smanjili želju njene zajednice da unapredi obrazovanje i uslove života.
Ona kaže da su u poslednjih 20 godina mnogi iz njene zajednice uspeli da se obrazuju i ostave za sobom loše plaćene poslove kao što su kućne spremačice i manuelni radnici da bi postali advokati, nastavnici, i tome slično.
Ona smatra da je društvena pokretljivost ključna za okončavanje predrasuda sa kojima se suočava njena zajednica i kaže da zna da ih ne gledaju svi sa nipodaštavanjem.
„Mogla sam da idem na pijacu, u restoran, na kulturne događaje, univerzitet, ponosna što sam Hazarejka.
„Moje najbolje prijateljice su Paštuni i Tadžici", kaže ona.
„Nema neprijateljstava među nama."
Sledeći napad u kom se Rošan našla usledio je 2019. godine i bio je mnogo bliži njenoj kući.
„Bomba je bačena na školu u hazarejskom naselju pored moje kuće.
„U tom napadu sam zamalo izgubila mlađu sestru", kaže ona.
Svega nekoliko trenutaka pošto je Rošanina sestra Parvana razdragano izašla na vrata da bi pošla u školu, velika eksplozija potresla je njihov dom.
Rošan je osetila talase potresa.
Plašeći se najgoreg, njena majka je počela da paniči.
Škola je bila na tri minuta hoda od njenog doma i eksplozija se desila na putu do tamo.
Kad je otvorila vrata, Rošan je na ulici videla tela dece i njihovih majki.
„Moja sestra se nalazila ispod hrpe tela. Lice joj je bilo obliveno krvlju drugih ljudi.
„Bila je preda mnom, ali nisam mogla da je prepoznam."
Parvana je bila u stanju šoka, ali nije zadobila nikakve povrede.
Više od 60 ljudi je stradalo u toj eksploziji.
Produženi pregovori između avganistanske vlade i Talibana tek treba da se pozabave pitanjem manjina, ali Rošan želi da vlada smesta pojača bezbednost u hazarejskim naseljima, kako bi se sprečilo ponavljanje ovih napada.
Ona sanja o danu kad će svaka zajednica u Avganistanu moći da živi u miru, ali ima poteškoća da ostane optimistična - ona povremeno razmišlja o tome da zauvek napusti zemlju
„Ne bih želela da odgajam decu tamo gde moraju svaki dan da se suočavaju sa bombama i mecima", kaže ona.
Ona se plaši da se možda već navikla na nasilje i da je počela da ga prihvata.
„Nakon što sam iznova i iznova videla toliko ubijanja, počinjem da se navikavam na njih", kaže ona.
„Ponekad više ni ne osećam bol."
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar