Pre 40 godina su se sudarili svet filma i fudbala, kada su se zvezde kao što su Silvester Stalone i Majkl Kejn udružili sa nekim od najboljih fudbalera sveta da ispričaju priču o tome kako je grupa ratnih zatvorenika utekla od nacista.
Film Beg u pobedu je sastavio zavidan tim u kojem su se nalazile zvezde i osvajači Svetskog prvenstva poput Pelea, Bobija Mura i Osvalda Ardiljesa - kao i nekolicine igrača iz Ipsviča.
Navijači kluba iz Safoka, koji se trenutno takmiči u trećem rangu engleskog fudbala, vrlo su ponosni na njihovu ulogu i smatraju da je to nešto što bi trebalo proslavljati, baš kao i trofeje koje je klub osvajao pre nekoliko decenija.
Ali kako se ovog događaja sećaju ti igrači?
Ipsvič Taun je bio ozbiljna sila početkom osamdesetih godina.
Osvojili su FA Kup 1978. i nastavili da napreduju pod budnim okom ser Bobija Robsona.
Dva meseca pre američke premijere Bega u pobedu koja je bila zakazana za 31. jul 1981, osvojili su Kup UEFA, a potom za dlaku izgubili titulu prvaka Engleske.
„Bobi Robson je jednog dana zakazao sastanak u svlačionici i momcima rekao da ako nemaju pametnijeg posla tokom leta, da mogu da pomognu u stvaranju jednog filma i da imaju dozvolu za tako nešto", kaže Rasel Osman, bivši defanzivac Ipsviča i reprezentacije Engleske.
„Ja sam u to vreme živeo sam, nisam imao nikakve dogovore ili uplaćene aranžmane, pa sam rekao 'Može, super'."
Film je sniman Budimpešti tokom leta 1980, a Osmanovi saigrači Džon Vork, Kevin Biti, Lori Sivel, Kevin O'Kalagan, Robin Tarner i Pol Kuper su takođe pristali da dođu.
„Što se nas tiče, mi smo tamo išli samo da se provedemo i da snimimo neke pozadinske kadrove ljudi koji igraju fudbal, dok se paralelno sa time snimao ostatak filma", nastavlja Osman.
„Tek kad smo stigli tamo, shvatili smo da će naša uloga biti mnogo veća".
„Kada smo prvi put došli tamo, dali su mi scenario i rekli: 'Lik kojeg ti igraš se zove Dag Klur".
„Sledećeg jutra sam stajao naspram Majkla Kejna i učestvovao u dijalogu koji je završio u filmu".
Zaplet filma Beg do pobede, ili Pobede, kako je bio nazvan u Americi, prati Kolbija, kojeg je glumio Majkl Kejn.
On je želeo da organizuje fudbalski meč između ratnih zarobljenika i nemačkog tima.
Kada su Nemci konačno pristali da ih dočekaju na prepunom stadionu u Parizu, zatvorenici savezničkih snaga su videli savršenu priliku za bekstvo.
Iako se radi o fikciji, priča je ipak delimično bila inspirisana fudbalskim klubom Start, timom iz Kijeva koji je pobedio sastav koji su činili nacistički okupatori.
Osman kaže da je Kejn doprineo tranziciji fudbalera u privremene filmske zvezde.
„Za ovo zaista nismo bili spremni, bili smo u poziciji u kakvoj se nikada ranije nismo našli", kaže on.
„Sećam se da sam sedeo u baraci u zatvoreničkom logoru gde je trebalo da se odigra moja prva scena kada je ušao Majkl Kejn. Nekih pola sata nas je zasmejavao i pričao razne priče".
„I onda je odjednom sve bio okej, ajde Rasele da završimo ovo, bum, tras i pre nego što smo i bili svesni bilo čega sve je bilo gotovo".
„Bio je jako, jako dobar - pravi džentlmen, pravi drugar".
Igrači Ipsviča nisu imali toliko hvale za Stalonea, koji je već tada za sobom imao dva filma o Rokiju i bio je velika zvezda.
Biti, koji je preminuo 2018, je o ulozi u filmu i snimanju pisao u autobiografiji 1998, kao i o tome koliko je bio srećan što je Staloneu uzeo 100 dolara pošto ga je pobedio u obaranju ruku.
Nekadašnji škotski reprezentativac Vork, koji je u filmu glumio igrača sredine terena Artura Hejsa, smeje se na pomen ove situacije.
„Bit ga je savladao lagano, kao i obično", kaže Vork. „Jedan trzaj, tras i sve je bilo gotovo".
„Bita niste mogli pobediti - mogao je da savlada bilo koga".
Lik kojeg je glumio Stalone, Robert Heč, dobar deo filma provodi u ubeđivanju Kolbija da i on mora da bude deo tima savezničkih snaga.
Ali te molbe nemaju efekta sve dok ne postane kristalno jasno da je on ključni element planiranog bekstva.
I tako neobuzdani Amerikanac postaje deo tima na račun lika kojeg je igrao O'Kalagan, koji je morao da polomi ruku ne bi li zamena izgledala verodostojno.
Vork kaže da golmanska uloga baš i nije legla Staloneu.
„Iako je bio golman, uporno je od režisera tražio da on bude taj koji će dati odlučujući gol, a mi bismo mu govorili kako je on golman".
„Na kraju su od njega napravili heroja tako što je odbranio odlučujući penal, ali dok smo uvežbavali tu scenu, njemu je bilo potrebno oko šest pokušaja ne bi li se uopšte približio lopti".
„Mi smo potkopavali loptu koju je trebalo da odbrani, ali on nije imao pojma šta bi trebalo da radi".
„Jednog trenutka sam odlučio da mu pomognem", kaže on.
„Uzeo bi loptu i počeo da je tapka kao da je na košarci - očekivao sam da će da pokuša da je zakuca u gol".
Vark za snimanje kaže da je to bilo „pet najboljih nedelja" u njegovom životu i rado se seća noćnih „pića i večera sa superzvezdama".
I on je imao neke replike u filmu, ali se iznenadio kada je došlo vreme da se Beg u pobedu pogleda u bioskopu.
„Bio sam na premijeri u Gomonu u Ipsviču sa nekolicinom saigrača - i sa onima koji su učestvovali u snimanju i sa onima koji nisu", rekao je momak iz Glazgova.
„Sedeo sam pored Alena Brazila i Erika Gejtsa i rekao sam im: 'Momci, sad je red na mene, sad ću da izgovorim moje dve replike".
„I tako ja ulazim u kadar, ali dođavola, to nije bio moj glas, nego nekoga sa akcentom iz Edinburga! Nisu mogli da prestanu da se smeju".
„Čak i danas me neki ljudi ne razumeju. Bilo je to neprijatno, ali mislim da je bilo i poprilično zabavno".
Vorkovo otkriće da je njegov glas bio nadsinhronizovan nije bilo jedino razočaranje za igrače Ipsviča.
Sivel kaže da je u početku golmana trebalo da igra O'Kalagan, krilni napadač Ipsviča, ali „moj glas je bio veoma grub u to vreme".
„Tako da sam bio prebačen da igram nemačkog golmana", kaže on.
„Tada sam imao plavu kosu i verovatno sam se uklapao u tu arijevsku sliku koja im je bila potrebna".
Baš kao i fudbaleri i glumci, tako je i režiser filma došao iz redova najboljih.
Džon Hjuston je Oskara za režiju dobio 1949. za film Blago Sijera Madre, a zaslužan je i za filmove kao što su Afrička kraljica, Malteški soko i Eni.
Osman, Vark i Sivel ističu da je Hjuston zaslužan za realistične fudbalske scene, nešto što slični filmovi do tada nisu uspeli da postignu.
Ali Osman se seća i rasprava o tome kako bi fudbalski meč trebalo da bude snimljen, s tim što su fudbalski internacionalci bili ti koji su imali najviše uticaja na tu odluku.
„Mislim da su Bobi Mur, Majk Samerbi, Pele i Verner Rot imali sastanak sa Hjustonom i da su mu rekli: 'Mi ćemo ti kazati šta i kako da radiš, ti se samo potrudi da kamere budu spremne", kaže on.
Lokalno stanovništvo je pozvano da prisustvuje meču, a zatim su raspoređeni po tribinama da bi se stekao utisak kako je stadion pun.
Kako film odmiče, akcione scene meča se smenjuju sa scenama ispod stadiona, gde je bio iskopan tunel kojim su igrači tokom bekstva trebali da prođu u poluvremenu utakmice.
Tim koji je predstavljao savezničke snage je izašao na poluvremenu demoralisan zbog rezultata koji je bio 4:1 za protivnika.
Ali njihov moral je ponovo bio na visini kada su videli da se njihovi spasioci pojavljuju iz rupe u kupatilu.
I dok igrači kreću ka tunelu - i slobodi - Osmanov lik je taj koji progovara.
„Ja ne želim da idem - možemo da pobedimo u ovoj utakmici", kaže on podstičući saigrače koji potom donose odluku da se vrate na teren, umesto da pobegnu na slobodu.
„Imao sam još nekoliko lepih replika", kaže Osman.
„Bio je to bonus na sve ono što mi se desilo - ali osim samog igranja fudbala, sve moje replike su bile promenjene, izbačene ili štagod drugo".
U drugom poluvremenu savezničke snage preuzimaju inicijativu i uspevaju da smanje rezultat na samo gol razlike.
A onda, u trenutku koji mu je verovatno definisao ostatak života, Osman naleće na loptu koja se odbila od stative i postiže gol kojim se stiglo do famoznih 4:4.
Pa, zamalo.
„Bilo je neverovatno", kaže Osman. „Lopta se odbila od stative, a meni je sviran ofsajd".
„Bilo bi lepo da su mi priznali taj gol, jer ih kao centarhalf nisam postigao mnogo u karijeri, ali šta da se radi".
Umesto toga, Pele postiže gol za izjednačenje makazicama koje su bile tako dobre, da su gledaoci morali da ih gledaju više puta u usporenom snimku.
Čak su i nemački oficiri poskakali na noge ne bi li aplaudirali ovoj akrobaciji".
„Nekoliko puta smo ponovili ovu scenu, sve dok sve nije bilo kako treba", kaže Sivel.
On je takođe dobio vreme u usporenom snimku koji je tada bio poslednji tehnološki izum, zbog skoka kojim je pokušao da zaustavi loptu da ne uđe u gol".
Referišući se na poznatu reklamu za cerealije u kojoj se golman sapliće i pada na sopstveno lice pokušavajući da odbrani šut - on kaže:
„Pokušao sam da odbranim, ali skok kao u reklami za Vitabiks ne bi izgledao najbolje. Sve je moralo da bude realistično".
Beg u pobedu je i dalje film koji se regularno može videti na TV kanalima i svaki put kada se to desi, Varkov telefon počinje da zvoni.
„Dan danas me prijatelji i rodbina zovu da mi kažu da sam opet na televiziji, a ja ih onda pitam: 'A šta se prikazuje, crna hronika?', kaže on.
„Svaki put kada mi ljudi priđu u samoposluzi da mi kažu kako su me gledali u filmu, ja moram da ih podsećam na svoju fudbalsku karijeru".
„Ponosan sam što sam učestvovao u tom filmu. Dobro je to i za Ipsvič jer je toliko igrača u tom čuvenom filmu, dobro i za klub i za grad".
Ranije je bilo objavljeno da je svaki igrač Ipsviča dobio po 6000 funti za rad na filmu.
Sivel kaže kako se ne seća tačne cifre, ali „znam samo da je to bilo mnogo manje para nego što su drugi dobili".
I on i Vork se sećaju grupe igrača koji su to pokušali da rasprave sa producentom Fredijem Fildsom, u nadi da će dobiti malo veće parče kolača.
„Otišao sam u njegovu hotelsku sobu", priseća se Vork.
„Rekao sam mu da govorim u ime svih igrača Ipsvič Tauna i zatražio više novca ili tantijema. U suprotnom, kazao sam mu, ozbiljno razmišljamo o tome da napustimo snimanje".
Njegov zahtev je bio odbijen.
„Morao sam da se vratim i da momcima objasnim da ostajemo. Ali samo zamislite da smo dobili procente od zarade filma".
Pogledajte video o kapitenskoj traci Kristijana Ronalda i humanom vatrogascu
Pošto je snimanje završeno, Vork je zadržao dres savezničkih snaga i šorc koji mu je dosezao do kolena. Kasnije ih je poklonio u dobrotvorne svrhe.
Sivel i dalje čuva svoj golmanski dres koji je sklonjen na sigurno, sve sa potpisanim filmskim scenarijom.
U međuvremenu, Osman ima zavidnu kolekciju u kojej se nalaze dres, kopačke, potpisana lopta i rediteljeva stolica.
„Lepo je imati nešto što će vas podsećati na ovaj događaj", kaže on.
„A lepo je i to što je film postao tako slavan".
„Na neki način to dopunjuje tu epohu i ekipu za koju sam igrao od 1980-1982. godine".
„Osvojili smo Kup UEFA, bili smo drugi u prvenstvu dva puta i igrali smo u Begu do pobede - svašta je stalo u te tri godine".
„Sada kada se osvrnem na te godine, mislim da je odluka da učestvujem u filmu bila jako dobra".
Pogledajte video o Zvezdinom kutku u Londonu
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar