Bila je to seizmička promena u glavnom događaju u atletici, ali je posmatrači na londonskom Olimpijskom stadionu na Olimpijskim igrama 2012. godine vrlo verovatno nisu zapazili.
Što je razumljivo, budući da im je pažnju zaokupio prizor Juseina Bolta dok zuji preko linije cilja u trci sprintera na 100 metara.
Jamajkanska superzvezda te večeri je osvojila još jednu zlatnu medalju i postavila olimpijski rekord od 9,63 sekunde.
„Bila je to jedna od najboljih trka svih vremena", objašnjava Stiv Hake, profesor sportskog inženjeringa sa britanskog Univerziteta Šefild Halam.
Ali Hake ne govori hvalospeve u Boltovu čast.
On govori o celokupnom učinku grupe: sedmorica od osam atletičara koji su učestvovali u tom finalu ušli su u cilj sa vremenom ispod 10 sekundi - što je bilo nešto do tada neviđeno.
Oborena prvi put 1968. godine, barijera od 10 sekundi ostaje vrhunsko dostignuće za sprintere: značka časti koja ih odvaja od drugih takmičara.
Ali broj trkača „ispod 10" značajno je narastao poslednjih godina.
Podaci iz Svetske atletike, glavnog upravnog tela ovog sporta, pokazuju da je u četiri decenije između 1968. i 2008. godine samo 67 atletičara probilo tu barijeru.
Još 70 će se pridružiti tom ekskluzivnom klubu u samo 10 narednih godina.
A u poslednje dve godine, zaključno sa početkom jula 2021. godine, još 17 muškaraca ostvarilo je svoja prva vremena „ispod 10".
Ženski ekvivalent te barijere - 11 sekundi - takođe se sve više probija.
Šta se to dešava?
Naučnici poput Hakea veruju da se radi o kombinaciji faktora koji počinju povećanjem učešća u trkama na stazama širom sveta.
Zatim je tu pristup boljim metodama treniranja.
„Više sportista iz svih krajeva sveta sada ima koristi od vrhunskih treninga i pomoći sportske nauke i tehnologije u povećanju šansi za njihovo brže trčanje", dodaje Hake.
Dokaz za to je da se klub „ispod 10" proširio izvan uobičajenih velesila kao što su SAD i Jamajka i zemalja kao što su Velika Britanija i Kanada - od kojih su svi osvojili najmanje jedno olimpijsko zlato u trci za muškarce na 100 metara.
Nigerija, na primer, deli sa Velikom Britanijom treće mesto najvećeg broja sportista koji su probili barijeru od 10 sekundi sa njih 10, dok najskorije pridošlice u ovaj klub uključuju Japan, Tursku, Kinu i Južnu Afriku, sve zemlje koje su manje poznate po vrhunskim sprinterima.
Slični rezultati postignuti su i u ženskim trkama na 100 metara. Barijeru od 11 sekundi prvi put je probila 1973. godine istočnonemačka sprinterka Renata Šteher.
Do 2011. godine, isto je postiglo još 67 sportistkinja.
Deset godina kasnije, ukupan broj je 115 i uključuje zemlje sa manje tradicije u ovom događaju.
Tehnologija je zaista bila od koristi: sprinteri danas trče u patikama koje su lakše - najnoviji modeli ponekad nisu teži od 150 grama.
Sportska odeća se danas pravi i uz pomoć radikalno drugačijih materijala.
Jedan primer je kolaboracija između nemačkog proizvođača obuće Puma i tima Formule jedan Mercedesa, koji je za rezultat imalo sprinterske patike sa đonom napravljenim od karbonskog vlakna - istog materijala koji se koristi za izradu automobila višestrukog svetskog šampiona Luisa Hamiltona.
Trkačke staze su se takođe mnogo promenile od dana kada su elitni sportisti na takmičenjima trčali po ilovači ili travnatim površinama.
Sintetičke staze debitovale su na Olimpijskim igrama 1968. godine u Meksiku, nudeći više zaštite za zglobove atletičara i obećavajući efekat odskočne daske koji dovodi do bržih vremena.
Na istim tim Igrama američki sprinter Džim Hajns postao je prvi čovek koji je pretrčao 100 metara za manje od 10 sekundi (9,95 sekundi).
Pomama za sve „bržim" stazama znači da se u obzir uzima čak i oblik vulkanizovanih gumenih granula koje se koriste za pravljenje trkačke površine.
Na Olimpijskim igrama u Pekingu 2008. godine, italijanski proizvođač površine Mondo slavio je pet rekorda postavljenih na stazi koju je on napravio za atletska takmičenja gotovo isto kao i sami trkači.
Nauka je odigrala veliku ulogu i u ishrani i treningu.
Sprinteri ovih dana umeju da budu temeljno analizirani, a koriguju se njihove tehnike i vremena reakcije.
Istraživanje je čak prepoznalo koji mišići su važniji za uspeh sprintera.
U oktobru prošle godine, tim naučnika sa Univerziteta Louboro, vodeće institucije za studije sportske nauke, otkrio je da je gluteus maksimus (mišić koji čini najveći deo stražnjice) ključan za sportiste koji žele da postignu vrhunske brzine na atletskoj stazi.
„Sada posedujemo to saznanje da postoji veoma specifični raspored mišića kod elitnih sprintera", kaže Sem Alen, ekspert za biomehaniku koji je učestvovao u istraživanju
„Dakle, mogli bismo uskoro da vidimo kako sprinteri rade konkretno na razvijanju toga."
U intervjuu za japanski list Asahi Šimbun 9. jula, lokalni sprinter Rjota Jamagata nije oklevao da zasluge za svoj rezultat na 100 metara ispod 10 sekundi postignut mesec dana ranije pripiše „radu naučnika u poslednjih 20 godina".
Nijedan japanski sprinter nije probio barijeru od 10 sekundi sve do 2017. godine.
Od tada su to postigli Jamagata i još trojica drugih njegovih zemljaka.
Čini se i da proširenje kluba „ispod 10" u pogledu broja i raznovrsnosti porekla čini barijeru manje zastrašujućom za sportiste.
To je mišljenje Bingtiana Sua iz Kine, koji je 2015. godina postao prvi muškarac rođen u Aziji koji je pretrčao 100 metara za manje od 10 sekundi.
„Mislim da je barijera više psihološka nego fizička stvar", rekao je on 2019. godine.
Naravno, ti napreci nisu automatska garancija uspeha u pobeđivanju ove barijere.
Do danas, na primer, mnoge zemlje, uključujući Indiju, pa čak i jedan čitav kontinent (Južna Amerika) još nisu proizvele muškog sprintera koji je pretrčao 100 metara za manje od deset sekundi ili sprinterku za manje od 11.
I zaista, proširenje kluba „ispod 10" nije zaista narušilo ravnotežu među konkurentima kad je u pitanju osvajanje medalja.
I na muškim i na ženskim takmičenjima, američki i jamajkanski sprinteri sistematski dominiraju pobedničkim postoljima na Olimpijadama i Svetskim prvenstvima još od osamdesetih.
U muškoj trci, na primer, poslednji muški sprinter mimo ovih zemalja koji je osvojio olimpijsko zlato bio je Kanađanin Donovan Bejli na Olimpijskim igrama u Atlanti 1996. godine.
U ženskoj trci, pobeda Julije Nesterenke na Olimpijskim igrama u Atini 2004. godine bilo je iznenađenje čak i za ovu belorusku sprinterku, budući da su američke sportistkinje osvajale tu trku na prethodnih pet Olimpijada - dok su Jamajkanke uredno pobedile na naredna tri izdanja.
Malo je verovatno da će se stvari promeniti na Olimpijskim igrama u Tokiju, uprkos tome što su prve posle Boltovog povlačenja: američki sprinteri imaju četiri od pet najbržih vremena na muških 100 metara 2021. godine, dok su tri Jamajkanke i jedna Amerikanka među pet najbržih žena na planeti ove godine do sada.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar