Olimpijske igre i žene: Da li postoji "žena u muškom sportu" u Srbiji

Samo sedam godina imala je Milica Mandić, čije zlato u tekvondou na Olimpijskim igrama u Tokiju slave navijači ovih dana, kada je počela da se bavi sportom.

Prvo je trenirala plivanje, aikido, pa košarku, da bi u petom razredu otkrila tekvondo.

Bilo je tu modrica, ali ono što ju je još više iritiralo, rekla je za magazin Aska, jeste što su joj „svi govorili da će biti muškobanjasta".

„Nervira me ta podela na muške i ženske sportove", rekla je Milica 2016.

Pet godina posle ovog intervjua, pored Milice u Tokiju Srbiju predstavlja više žena nego muškaraca, a ovo su ujedno i Igre na kojima učestvuje najviše žena u istoriji takmičenja.

• Bum, tras i zlato je tu - zašto je Srbija zavolela tekvondo
• Tabela olimpijskih medalja - Tokio 2020
• Mali vodič kroz Olimpijske igre - ko sve predstavlja Srbiju u Tokiju

Četiri decenije pre nego što je Milica osvojila srca navijača u Srbiji, zlato je osvojila rukometašica Svetlana Kitić u Los Anđelesu.

„Ako se danas pominje ta podela na muške i ženske sportove, možete li da zamislite kako je bilo 1984.

„Govorili su mi tada da žena ne treba da bude toliko jaka. Šta možete da kažete, nasmejete se i pokušate da objasnite, a ja mislim da sam uspela", kaže Kitić za BBC na srpskom.

Kitić je 2010. proglašena za najbolju rukometašicu svih vremena.

„Vi znate da ste najbolja u istoriji svog sporta, a vaš kolega koji nije ni u prvih pet zarađuje deset puta više od vas, to je zaista nepravda", kaže ona.

„I to se nije promenilo".

Ipak, moto Igara u Tokiju je ravnopravnost.

„Žene su sportska realnost", kaže za BBC Marija Srdić, aktivistkinja Ženske platforme za razvoj Srbije.

Što pre se to prihvati i u medijima i u društvu, to će biti bolje za sve učesnike u sportu, navodi ona.

„Pitanja o tome - kako je biti žena koja boksuje ili se bori na tatamiju - ostaju deo stereotipnih i prevaziđenih predstava. Nadam se, ne zadugo", dodaje.

Ženske ili muške medalje - da li je bitno

Mahom zbog ženske košarkaške i odbojkaške reprezentacije, sportistkinja iz Srbije u Tokiju ima više nego sportista.

Ranijih godina nije bilo tako, muškaraca je bilo više, ali je broj medalja bio jednak.

Tako je 2012. u Londonu na Igrama učestvovalo 80 sportista iz Srbije i 36 sportistkinja, ali su predstavnici oba pola osvojili po dve medalje.

U Rio de Žaneiru 2016. bilo je osam sportista više, a broj osvojenih medalja opet je bio jednak.

Svetlana Kitić kaže da nije znala da ove godine ima više žena na Igrama.

„Mogu samo reći da me to raduje, to je znak da se nešto menja", kaže.

Dodaje da nije bitno da li su osvojene medalje u muškoj ili ženskoj konkurenciji, ali navodi da to ipak može da znači „našim devojčicama i devojkama da se okrenu ovom načinu života".

Na Olimpijskim igrama u Tokiju ima 11.090 takmičara, a 48 odsto su žene.

„Bio je to prizor o kome su borkinje za ravnopravnost žena u sportu sanjale od obnove olimpijskih igara 1896. godine", kaže Srdić.

Podseća da na tim Igrama ženama nije bilo dozvoljeno učešće.

Na igrama u Riju 2016. žene su se takmičile u 136 disciplina, a danas u 156.

Sportistkinje Srbije, smatra Srdić „pokazuju ponekad fascinantnu sposobnost da se nose sa izazovima lošijeg tretmana koji ni izbliza nije jednak onom koji prati njihove muške kolege".

„Jasno je da globalna klima koja podstiče žene da se bave sportom i fizičkom aktivnošću, a potom zakorače i u zonu takmičarskog i profesionalnog sporta među ženama u Srbiji nailazi na pozitivan odjek", kaže ona.

Pojedini granski savezi napravili su značajne iskorake objašnjava Srdić.

„Danas, u odbojci, košarci, atletici, jednak tretman daje jednake rezultate - vrhunske".

Srdić navodi i da su prvi put u istoriji, na ceremoniji otvaranja Igara nacionalne zastave nosili zajedno jedan sportista i jedna sportistkinja.

Zastavu Srbije proneli su vaterpolista Filip Filipović i košarkašica Sonja Vasić.

Holivudski san Svetlane Kitić

Kitić opisuje zlato iz Los Anđelesa sa Olimpijade kao „holivudski san".

„Kao da sam bila u Diznilendu ili uspela u Holivudu, to sam sanjala i dosanjala.

„E sad, ono što definitivno nisam dosanjala jeste da imam ugovore plaćene kao moje kolege", kaže Kitić.

Iako kaže da možda zvuči ofucano, tvrdi i da svi veliki takmičari igraju i bave se sportom više zbog ljubavi nego novca.

Ono što joj se ne dopada je kada se, kao u prvoj nedelji Igara u Tokiju, srpskim bokserkama postavlja pitanje „kako je biti žena u muškom sportu".

„Onda se devojka nađe u situaciji da treba novinaru da objašnjava da taj sport već godinama postoji i da to nije ništa čudno, to je suludo", kaže Kitić.

Skoro 20 godina posle Kitić, Ivana Maksimović oduševila je 2012. godine naciju na Igrama u Londonu, osvojivši srebrnu medalju u streljaštvu.

„Srebro je bilo moja ostvarenje sna, jer svaki sportista vidi Olimpijske Igre kao najveći cilj", kaže Maksimović za BBC na srpskom.

„Ja sam imala tu sreću da sam ga ostvarila sa 22 godine".

Maksimović, ipak, nema utisak da su žene u streljaštvu u neravnopravnom položaju.

„Ne mogu reći da je tokom karijere bilo mnogo pitanja na tu temu, zašto sam uzela pušku i bavim se 'muškim' sportom.

„Ja se nikada nisam osetila kao žena u muškom sportu i mislim da to nikada ne treba da postoji", kaže ona.

Dodaje da ju je veoma obradovala što su se discipline u streljaštvu u poslednjih nekoliko godina izjednačile, pa žene pucaju isto koliko i muškarci.

Pre streljaštva, trenirala je fudbal, odbojku i tenis.

„Razlika sigurno postoji u drugim i plaćenijim sportovima", smatra Maksimović.

Maksimović i Kitić se slažu da je ono što je veoma pozitivno što su nagrade reprezentativkama i reprezentativcima koje dobijaju od države za osvojene medalje novčano izjednačene.

• Pravi avione, igra fudbal i sanja svetsku titulu
• FK Barselona: Žene u ekonomskoj, a muškarci u biznis klasi
• Moć ženskog fudbala - 39.000 navijača na meču Juventusa

Karijera i porodica

Ono što žena sportistkinja definitivno sebi ne može da priušti, ocenjuje Maksimović, jeste da bude dugo u profesionalnom sportu, ako želi da ima porodicu.

„Već imam jedno dete i drugo na putu", kaže ona.

To znači, kaže, da mora da propusti mečeve i važna takmičenja.

Kaže da dok nije dobila sina „nije imala predstavu kako će to da izgleda".

„Pokušala sam da se vratim posle porođaja, ali ta odvajanja i putovanja, dugi treninzi, iziskuju odricanja", kaže ona.

Za neke sportistkinje je to često i kraj karijere, ako zahtevaju visoku spremu, objašnjava Maksimović.

„Ja ima sreću da se bavim sportom u kojem je najbitnija mentalna snaga i tehnika, ali žene u atletici ili plivanju imaju jako malu šansu da se vrate na vrhunski nivo", tvrdi Maksimović.

Čak i kada se pominje ženski uspeh, on se često poredi sa muškim:

Analitičarka Srdić kaže da na broj žena u sportu nepovoljno utiču razni socijalni faktori - „kulturni i religiozni obrasci, ekonomska zavisnost ili niski prihodi, obrazovni nivo, medijska nevidljivost sportistkinja i nedostatak ženskih rol-modela".

„Žene trpe diskriminaciju u sportu i u pogledu manjih finansijskih izdvajanja za podršku radu ženskih sportskih klubova i asocijacija u odnosu na muške, manjih izdvajanja za sportsku opremu, prostor i uslove za treninge, kao i nejednakih plata", kaže ona.

Da li žene odlučuju u olimpijskim sportovima

Uspesi vrhunskih sportistkinja iz Srbije nemaju željeni odraz u delovanju i sastavu Olimpijskog komiteta Srbije, tvrdi Marija Srdić.

„Tokom stogodišnje istorije Olimpijski komitet Srbije je imao 20 predsednika, šest generalnih sekretara, a dao je i šest članova Međunarodnog olimpijskog komiteta.

„Svi oni bili su muškarci", kaže Srdić.

U 2012, od ukupno 45 upravljačkih pozicija u OKS pet su pripadale ženama, što je jedanaest odsto, a 2020, od 32 funkcije, tek četiri zauzimaju žene - što je svega osam odsto.

Pored toga, Sportskim savezom Srbije rukovode predsednik, generalni sekretar, sportski direktor i ima tri savetnika - svi su muškarci.

„U timu SSS dve žene obavljaju tehničko-sekretarske i stručne poslove u sektoru finansija", dodaje Srdić.

Svih pet potpredsednika skupštine su muškarci. U aktuelnom Upravnom odboru od 18 članova, dve su žene.

Srdić tvrdi da je to u suprotnosti sa odredbama Zakona o rodnoj ravnopravnosti „koje se odnose na oblast sporta i istovremeno odraz institucionalnog kaskanja za proklamovanim vrednostima, ali i realnim životom u sportu u kome žene prave veliki prodor".

„Podaci na koje bacamo svetlo govore o reprodukovanju anahronih obrazaca i doživljaju sporta i sportskih institucija kao uporišta muških vrednosti i muških pravila igre", kaže ona.

Sportistkinje su digle glas i u Tokiju

Gimnastičarke iz Nemačke rešile su da iskažu nezadovoljstvo zbog seksualizacije sporta kojim se bave, pa u Tokiju nose kombinezone sa dugim nogavicama umesto uobičajenih trikoa.

Želimo da mladi osete da je bezbedno baviti se ovim sportom, izjavila je tada Sara Vos, članica nemačkog tima koji još čine i Paulih Šafer-Betz, Elizabet Sajc i Kim Bui.

„Cilj nam je da budemo uzori mladim gimnastičarkama", dodala je ona.

Elzabet Sajc smatra da se u ovim uniformama gimnastičarke „osećaju udobno".

„Želeli smo da pokažemo da žene i svi ostali treba da imaju pravo da biraju opremu u kojoj će se takmičiti", kaže Sajc.

Pogledajte video o olimpijskim borilištima u Tokiju

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk