Za vreme studija na Prirodno matematičkom fakultetu u Beogradu (PMF), Miodrag Sokić prvi put je video računar - bila je to ogromna naprava smeštena u posebnu, klimatizovanu prostoriju, u koju su mogla ući samo ovlašćena lica.
„Sa tim kompjuterom se nisam mnogo družio, tamo su bili neki ljudi u belim mantilima i mi smo mogli da ga gledamo samo kroz staklo", kaže ovaj profesor matematike i informatike u penziji.
Onda su se pojavili manji, džepni ili stoni računari, a potom i personalni kompjuteri koji su se mogli nabaviti za manje novca - odjednom je bilo moguće nabaviti napredniju i jeftiniju mašinu koja se mogla koristiti za programiranje.
Kada je američki tehnološki gigant IBM (International Business Machines Corporation) 1981. godine napravio model 5150, popularnost personalnih računara, naprava bez kojih je danas mnogima teško zamisliti život i rad, višestruko je porasla.
„Na taj način, računari su približeni ljudima", kaže za BBC na srpskom Ivan Jelić, direktor za razvoj i proizvode B92 i autor podkasta Tehnopolis.
IBM se odlučio za drugačiji pristup u odnosu na druge proizvođače mikroračunara - stručnjaci ove kompanije poslužili su se principom otvorene arhitekture i sklopili su računar od softverskih i hardverskih komponenata koje su proizvodile različite firme.
Njujorška kompanija je napravila veliki zaokret u poslovanju odlukom da se upusti u masovnu proizvodnju personalnih kompjutera - karakteristike modela 5150 bile su drugačije od svega što je IBM, tada jedan od najvećih svetskih proizvođača kompjutera, radio do tog trenutka.
Ova firma nije bila spremna da se za kratko vreme usmeri na proizvodnju komponenata za manje računare, kaže Miodrag Sokić.
„Kada su shvatili da su male mašine budućnost u računarstvu i da oni moraju da uđu na to tržište, angažovali su manje firme kao podizvođače - nešto što velike kompanije i danas rade", objašnjava Sokić.
IBM se tada prvi put okrenuo sklapanju personalnih računara od komponenata različitih proizvođača.
„Uglavnom se kompanije opredeljuju da zaštite svoje proizvode i komponente, a IBM je bio dovoljno moćan i bogat, odlučio se da koristi komponente dostupne na tržištu i to se pokazalo kao pogodak", kaže Ivan Jelić.
Osnovna verzija ovog uređaja uključivala je procesor sa 16 kilobajta RAM memorije, 16 kilobajta ROM memorije, matičnu ploču, grafičku karticu i tastaturu sa 83 tastera.
RAM (Random Access Memory) ili radna memorija je hardverska komponenta na kojoj se privremeno skladište podaci neophodni za rad kompjutera, dok se u ROM memoriji (Read-only memory) trajno čuvaju podaci koji se ne mogu menjati.
Matična ploča je elektronska ploča na kojoj se nalaze mnoge bitne komponente računara - glavni procesor, RAM memorija, grafička kartica i hard disk - i one preko matične ploče komuniciraju sa ostalim delovima kompjuterskog sistema.
Korisnici IBM 5150 modela su mogli da se opredele i za dodatne opcije - monitor, štampač, dva drajvera za diskete, dodatnu memoriju, adapter za igrice, pakete aplikacija i komponente za komunikaciju, piše na sajtu kompanije IBM.
Iako su druge kompanije poput Epla, Komodora, Atarija, Sinklera i Tandija još tokom sedamdesetih godina 20. veka proizvodili manje kompjutere za ličnu upotrebu, IBM nije uspevao da prodre na ovo tržište i pretežno se bavio izradom velikih računarskih sistema koji su upotrebljavani za posao.
„IBM je tada držao oko 80 odsto svetskog tržišta računara, ali to nisu bili današnji kompjuteri, već velike mašine koje su koristile banke, vojska i druge institucije koje su imale mnogo novca", objašnjava Sokić.
Kada su u ovoj američkoj kompaniji odlučili da pokušaju da naprave manji, pristupačniji kompjuter za individualne korisnike, neki kritičari smatrali su da je to kao da „pokušavaju da nauče slona da stepuje", navodi se na sajtu kompanije IBM.
Direktor istraživačke laboratorije IBM u Boka Ratonu u američkoj saveznoj državi Florida Bil Lou tvrdio je da je projekat moguće realizovati za samo godinu dana, uprkos tome što je u prošlosti za ovakve poduhvate bilo neophodno nekoliko godina.
Iz upravnog odbora kompanije pristali su da se započne projekat Šah, kako su iz IBM-a nazvali ovo istraživanje, a njime je rukovodio Don Estridž, privremeni šef jedne od laboratorija ove kompanije na Floridi.
Ovaj tim je u svom radu kršio sva kompanijska pravila i funkcionisao je u tajnosti, a delove za personalni kompjuter 5150 proizvodilo je nekoliko različitih kompanija, što se nije smatralo uobičajenom praksom IBM-a, navodi se na sajtu ovog tehnološkog giganta.
„Oni su i fizički bili odvojeni od ostalih sektora IBM-a, kako uglavnom i biva sa onima koji eksperimentišu sa nečim potpuno novim", kaže Ivan Jelić.
Za izgradnju modela 5150 inženjeri IBM-a su upotrebili 16-bitni Intelov 8088 mikroprocesor, piše na sajtu old-computers.com.
„IBM tada nije pravio male procesore - njihovi su bili veličine ormara i odlučili su se da uzmu Intelove koji su tada bili veličine kutije keksa", kaže Miodrak Sokić.
Procesor je mozak kompjutera - to je čip sastavljen od miliona tranzistora koji se nalazi na matičnoj ploči i u njemu se izvršavaju sve logičke i računske operacije, ali i naredbe zadate programima na računaru, navodi se na sajtu Školska informatika.
Operativni sistem MS-DOS proizveo je Majkrosoft, jedna od najvećih tehnoloških kompanija današnjice koja je tada bila „prilično nepoznata", istakao je Dejv Bredli, inženjer koji je radio na izradi interfejs koda za ovaj računar.
Interfejs je način na koji računar komunicira sa korisnikom, objašnjeno je na sajtu webnstudy.com.
Već u aprilu 1981. godine, inženjeri IBM-a izradili su prototip koji funkcioniše i koji je bio spreman za masovnu proizvodnju.
IBM 5150, koji je poznatiji kao personalni računar (PC), zvanično je predstavljen javnosti 12. avgusta iste godine u Njujorku - tim istraživača uspeo je da obori kompanijski rekord u brzini razvoja jedne hardverske komponente.
Pojava ličnog računara kompanije IBM dugoročno je promenio svet tehnologije zbog toga što je na veliku scenu lansirao Majkrosoft, čiji operativni sistemi i danas imaju primat na tržištu, navodi novinar Ivan Jelić.
Ipak, odluka da se upotrebe čipovi i operativni sistem koji su se mogli naći na tržištu dovela je isprva do velikog uspeha, ali se dugoročno pokazala kao greška, objašnjava za BBC na srpskom Dejan Ristanović, glavni urednik časopisa PC Pres.
„Nisu zaštitili svoj proizvod patentima i drugi proizvođači su počeli da preuzimaju tržište - nedugo nakon toga je počeo pad IBM-a i oni su svoj PC biznis kasnije prodali kompaniji Lenovo", dodaje on.
Ovaj kompjuter se prodavao po ceni od 1.565 američkih dolara (danas bi to iznosilo 4.724 dolara kada se uračuna stopa inflacije).
Cena ovog kompjutera mogla je narasti i do tadašnjih 4.500 dolara za one koji su želeli dodatnu opremu poput drajvera za diskete, veću memoriju, adapter za igranje kompjuterskih igara, monitor sa ekranom u boji ili štampač, navodi se na sajtu kompanije IBM.
Prema kalkulatoru stope inflacije na sajtu Dolar tajms, današnji ekvivalent toj sumi bila bi cifra od 13.582 dolara.
Cena modela 5150 izgleda prilično visoko u poređenju sa sumama koje je neophodno izdvojiti za lični računar 40 godina kasnije, ali je to najniža cena IBM računara do tada.
Ova kompanija je 1975. godine predstavila model 5100 i njegova cena išla je i do 20.000 dolara, što bi danas iznosilo nešto više od 60.000 dolara, navodi se na specijalizovanom sajtu history-computer.com.
Upravo je iz tog razloga ovaj proizvod IBM-a doživeo neuspeh na američkom i međunarodnom tržištu, dodaje se u tekstu objavljenom na ovom sajtu.
Ipak, sa pojavom modela 5150, IBM je uspeo da računare učini dostupnim običnim ljudima i napravi komercijalni bum, smatra Ivan Jelić, novinar iz oblasti tehnologije.
Pored znatno pristupačnijih cena, iz njujorške firme primenili su i drugačiji komercijalni model kada je ovaj računar u pitanju - prodaja je išla preko velikih trgovinskih lanaca, a ne direktno preko proizvođača.
Kompanije KompjuterLend i Sirs sklopile su ugovore o pravima prodaje sa IBM-om, a interesovanje je ubrzo toliko poraslo, da je radnim danima pristizala jedna porudžbina svakog minuta, navode iz kompanije.
„Veličina uspeha koji je IBM postigao sa personalnim kompjuterom i brzina kojom se do njega došlo iznenadili su mnoge, uključujući i ljude iz same kompanije", pisao je Njujork Tajms nedugo posle predstavljanja modela 5150.
Dejan Ristanović kaže da su iz IBM-a i tu odstupili od dotadašnje prakse, a to im je donelo „fantastičan komercijalni uspeh".
„Imali su snagu da proizvedu dovoljno računara, imali su i marketing koji je sve to ispratio i prodaja u prvih godinu dana je bila 10 ili čak 20 puta veća od očekivane", priseća se on.
Ukupni prihodi od prodaje mikrokompjutera kompanije IBM 1985. godine iznosio je četiri milijarde dolara, dok su najveći rivali Epl i Komodor, prihodovali 1,9, odnosno 1,1 milijardu dolara u istom periodu, pokazuju podaci iz teksta objavljenog u magazinu Bajt.
Iako je Miodrag Sokić već krajem sedamdesetih pribavio manji kućni računar britanske marke Sinkler na kojem je mogao da interaktivno programira, na masovniju upotrebu računara u Jugoslaviji se čekalo još nekoliko godina.
Kako kaže, on je taj „džepni" računar prošvercovao preko granice - to je bio jedini način da se dođe do kompjutera iz inostranstva.
„U početku nije ni bilo moguće uvesti računar pošto ga zakon nije prepoznavao i carinik ne bi znao šta da radi sa njim", napominje Sokić.
Ubrzo će Savezno izvršno veće Jugoslavije (SIV) odlučiti da dozvoli uvoz kompjutera od 1. januara 1985. godine.
Ipak, stopa poreza od 100 odsto dovela je do toga da Jugosloveni i dalje pribavljaju računare i kompjuterske komponente „na crno", ističe Sokić.
Prvi stoni računari počeli su da stižu u srednje škole u Jugoslaviji 1984. godine i učenici prvih razreda srednjih škola dobili su priliku da se upoznaju sa kompjuterima, priseća se Miodrag Sokić, profesor matematike i informatike u penziji.
Škole su nabavljale različite mašine, a da li će i koliko njih dospeti u određenu obrazovnu ustanovu zavisilo je, pre svega, od dovitljivosti nastavnika i direktora.
Pored računara proizvedenih u Jugoslaviji, kojih nije bilo mnogo i nije ih bilo lako nabaviti, neki profesori su uspevali da dođu do kompjutera iz inostranstva tako što su ih švercovali, napominje Sokić.
Sredinom osamdesetih godina prošlog veka, Sokić se kao profesor matematike u Elektrotehničkoj školi Nikola Tesla u Beogradu prebacio na predmet Osnove i tehnike proizvodnje u okviru kojeg se izučavalo računarstvo.
„Đaci su umesto o bojlerima učili o računarima, a posle je iz tog predmeta nastala informatika", kaže on.
Učenici su se prvi put susretali sa kompjuterima i kretalo se od nule, a ni profesori nisu bili u mnogo zavidnijoj poziciji.
„To je značilo da sam stvari koje je trebalo da predajem učio godinu ili dve pre đaka i tako sam radio gotovo ceo radni vek", objašnjava Sokić, koji je kasnije radio i u Prvoj beogradskoj gimnaziji.
Zbog izučavanja računarstva u školama, legalizacije uvoza kompjutera, ali i proizvodnje jugoslovenskih modela kao što su Lola i Galaksija, interesovanje za ovu tehnološku inovaciju postalo je masovnije.
Već 1985. godine, oko 150.000 stanovnika Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ) posedovalo je kućni računar, procenio je Dejan Ristanović, glavni urednik časopisa PC Pres i autor publikacije Računari u vašoj kući, u intervjuu za list Start iste godine.
Personalni računari počeli su da osvajaju jugoslovensko tržište nešto kasnije, na samom kraju osamdesetih i početkom devedesetih - tada je su se masovnije uvozili lični kompjuteri i sve više firmi je počelo da ih nabavlja, kaže Ristanović.
„Prelazak sa velikih računara na male i personalne ne mogu da nazovem tranzicijom - to je bilo nešto potpuno novo.
„Saznanje da mogu da tipkam i programiram direktno na kompjuteru za mene je bilo neverovatno", priseća se Sokić.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 1
Joe
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar