Većina roditelja ne mora da brine o tome da li će ih napasti nasilno dete, ali ako bi se to dogodilo, našli bi se u dilemi.
Ne mogu jednostavno da napuste dete, a možda bi se plašili negativnih posledica koje bi mogle da nastanu za njihovo dete, ako bi tražili pomoć.
Istraživanja pokazuju da je ovaj problem često sakriven, kao i da je mnogo učestaliji nego što možemo da pretpostavimo.
Prošlog leta, desetogodišnji Ejdan odlučio je da će da ubije porodičnog psa.
Namamio ju je iza kauča kobasicom, a zatim joj stavio ruke preko njuške i oko vrata.
„Najluđe je to što on zapravo psa i mene voli najviše od svih", kaže Ejdanova majka Hejzel.
„Ali na nas dve usmerava svoje nasilno ponašanje, a ponekad povredi nju da bi izazvao moju reakciju."
Ejdan druge šutira i udara rukama, a ranije ih je i grizao.
Govori Hejzel da je mrzi i da želi da ona umre, da će nabaviti pištolj i njim je ubiti.
Pokušao je da je gurne niz stepenice, a sada kada je otkrio gde su joj „mrtve tačke" (Hejzel ima oslabljen vid), baca na nju stvari koje ona ne može da vidi na vreme.
Nedavno je na nju bacio čajnik, koji srećom nije bio upravo korišćen, ali Ejdan nije znao da je hladan kada ga je podigao i lansirao ka njoj.
„To liči na ponašanje zlostavljača i siledžije", kaže Hejzel.
„Osećam se kao da sam u odnosu u kom postoji nasilje u porodici.
„Muža biste ostavili prvi put kada vas udari, ali sa detetom to neće uraditi, zar ne? Zato što ste vi i detetov zaštitnik, a ne samo njegova žrtva."
Svi noževi u kući su zaključani izvan Ejdanovog domašaja, nakon što se jednom naoružao noževima iz ladice sa priborom za jelo i krenuo na jednog od ostalih članova porodice.
Uprkos tome, Ejdan sada upotrebljava bilo šta oštro - makaze, čak i seckalicu za nokte.
„Sve dovodi do nasilja", kaže Hejzel.
„Nasilje ga privlači i u svakoj situaciji primećuje nasilje.
„Ne možemo čak ni obične programe za decu da gledamo, jer ako u njima ima čak i najmanje nasilja, on će da ga ponavlja i ponavlja i ponavlja."
Ejdan je imao četiri godine kada su ga Hejzel i njen muž usvojili.
Odmah im je bilo jasno da su njegove potrebe mnogo kompleksnije nego što su očekivali na osnovu podataka koje su dobili.
„Od prvog dana smo znali da postoje ozbiljni problemi", kaže Hejzel.
„Ali tada smo razmišljali o tome da je Ejdan u veoma nepoznatom okruženju, da boravak u hraniteljskoj porodici za njega nije bio zdravo iskustvo... hteli smo da vidimo kako će nam ići."
Ali stvari nisu išle dobro.
Od samog početka, Ejdan ih je udarao, vukao ih za kosu i pljuvao.
Hejzel i njen muž su se nadali da će stanje sa nasiljem možda da se popravi s vremenom, ali se naprotiv samo pogoršalo.
Vaspitačica u specijalizovanom odeljku Ejdanovog obdaništa dva puta je zbog njega završila u bolnici, a da Ejdan još nije napunio ni pet godina.
Prvog puta ju je šutnuo posred lica kad se sagnula da podigne nešto što je on besno bacio na pod.
Zaposleni u obdaništu prošli su posebne obuke da bi naučili kako da bezbedno uhvate i drže Ejdana kada postane nasilan.
Seća se prve situacije kada je videla Ejdana posle jednog takvog „produženog držanja", koje je trajalo i do 50 minuta.
„Sedeo je na malom kauču u učionici, skinut u potkošulju jer je bio oznojen.
„Pored njega je bila vaspitačica, a on se samo tresao i drhtao je. Bilo je grozno", kaže Hejzel.
„Sela sam na kauč a on se samo sklupčao na mom kolenu, u fetalnom položaju. To je bilo veoma uznemirujuće."
Kada se danas toga seća, Hejzel se pita da li je trebalo da dozvoli osoblju obdaništa da na taj način sputavaju Ejdana, iako nije sigurna kako bi drugačije mogli da ga obuzdaju.
„To je sigurno bilo traumatično za njega, ali znam koliko je bio nasilan", kaže.
„Videla sam da su vaspitačice pune modrica, ne znam kako bi drugačije mogle sebe da zaštite."
U obdaništu su potom napravili sobu sa tapaciranim zidovima, mekano i bezbedno mesto na kom je Ejdan mogao da boravi kada bi postao opasan po sebe i druge.
„Ali svaki dan je išao u tu sobu", kaže Hejzel.
„I postajao je toliko ljut, da je čak triput polomio ojačano staklo na vratima."
Tada su iz obdaništa obavestili Hejzel da više ne mogu da se nose sa njenim sinom.
Istraživači na Univerzitetu Oksford su 2010. godine izvršili prvu analizu podataka iz policije o nasilju dece prema roditeljima.
Utvrdili su da je u Londonu tokom 12 meseci zabeleženo 1.900 napada.
Profesorka kriminologije Rejčel Kondri, koja je rukovodila projektom, procenjuje da u Velikoj Britaniji ima više desetina hiljada slučajeva godišnje, od kojih većina nije zabeležena.
„Radi se o vrlo skrivenom problemu, jer veliki broj roditelja ne misle da mogu to da prijave policiji, ili ne dobiju nikakvu pomoć, ili ne pronađu prave službe", kaže Kondri.
Roditelji joj često kažu da su trpeli godine nasilja pre nego što su prijavili svoju decu, kao i da su to učinili samo kada su zaista bili u strahu.
„Sasvim opravdano se veoma brinu zbog eventualne detetove krivične odgovornosti, kao i zbog njenih potencijalnih posledica", kaže.
„Pošto o tome niko ne govori, mislite da ste možda vi jedina osoba kojoj se to dešava."
Pre studije kojom je rukovodila Kondri, istraživanja nasilja dece nad roditeljima jedva da su rađena.
Štaviše, svest o postojanju takvog nasilja bila je slabo prisutna.
„Ni na kakvom zvaničnom vebsajtu, ni u kakvim vladinim smernicama se to nije spominjalo", kaže Kondri.
„Sa druge strane, kada bih razgovarala sa ljudima koji su u najrazličitijim oblastima radili sa decom i porodicama, pričali su mi kako stalno nailaze na takve slučajeve.
„Ta tišina mi je bila vrlo zanimljiva."
Porodice nekad čak ni sa prijateljima neće da podele šta se događa.
„U takvim slučajevima postoji strašan stid", kaže Helen Bonik, nekadašnja socijalna radnica koja je napisala knjigu o nasilju dece nad roditeljima.
„Vaša uloga kao roditelja je da podignete svoje dete tako da postane odgovoran član društva i srdačno i brižno ljudsko biće.
„Ako to krene skroz naopako, ljudi se osećaju kao da su podbacili i zaista ne žele da razgovaraju o tome.
„A pošto o tome niko ne govori, mislite da ste možda vi jedina osoba kojoj se dešava."
Kao i nasilje u porodici i partnersko nasilje, nasilje dece prema roditeljima dešava se ljudima iz najrazličitijih miljea, bogatima i siromašnima, a bilo bi pogrešno pretpostaviti da se događa samo u slučajevima dece pod starateljstvom.
Zapravo, Mišel Džon iz dobrotvorne organizacije Podrška razvoju roditeljskog obrazovanja, koja se bavi nasiljem dece nad roditeljima, kaže da njena organizacija pomaže većem broju bioloških porodica, nego usvojiteljskih porodica.
Kao i u Hejzelinoj porodici, majke su najčešća meta nasilja.
„Najverovatnije žrtve svih vrsta nasilja u porodici, a to je slučaj i sa ovom vrstom, upravo su žene", kaže Rejčel Kondri.
„Iako se dešava i očevima, nasilje sinova prema majkama predstavlja najčešći oblik."
Sada nijedna lokalna škola neće da primi Ejdana - sve specijalizovane škole su ga odbile ili je iz njih izbačen.
Najbliža škola koja ga je primila je na pola sata vožnje, ali ni u njoj nisu u stanju da ispune njegove kompleksne potrebe.
„Uspevaju da ga obuzdaju, ali ništa se ne rešava", kaže Hejzel.
„Dete se još muči."
U obrazovnom pogledu već zaostaje tri ili četiri godine za drugom decom svog uzrasta, iako ima divan rukopis.
Hejzel je platila časove obuke, kako bi naučila tehnike koje može da primeni kada se Ejdan nasilno ponaša, da spreči dalje intenziviranje tog ponašanja i da tako izbegne da je on povredi.
Jedna od taktika podrazumeva da ispred sebe drži veliki jastuk sa kauča, da bi sprečila da je Ejdan povredi.
„Prvog puta mi ga je oduzeo i udario me njim", kaže Hejzel.
„Onda sam shvatila da moram čvršće da ga uhvatim.
„Sledećeg puta je funkcionisalo dosta dobro, uspela sam da namestim jastuk između nas, a on ga je udarao i šutirao i pokušavao da ga zaobiđe, ali bezuspešno."
Hejzel naglašava da njen sin nije zao, već je takav zbog trauma koje su mu se dogodile u prošlosti, za šta nije on kriv.
„Iako se čini kao zlostavljač, zapravo nije, jer ne ume drugačije", kaže ona.
„On je zapravo blage prirode, jedan divan i drag i duhovit dečak i mi zaista volimo jedno drugo."
„Uticaj te situacije na porodicu u celini je za mene bio veoma uznemirujući, pa sam odlučila da povedem Ejdana sa sobom i odem."
Međutim, cela nategnuta situacija i sav napor naterali su je da da otkaz na poslu.
Zdravlje joj je propalo - više puta je imala herpes zoster, a upalu pluća više od jednom u poslednjih godinu dana, a sada uzima i antidepresive.
Hejzelin odnos sa mužem je takođe stradao.
„Kada smo tek shvatili da postoje problemi i da je sve toliko teško, u suštini smo oboje osećali da smo pogrešili i da ne možemo da se izborimo sa problemima", kaže Hejzel.
„Ali reći to naglas bi značilo da nešto moramo i da preduzmemo, tako da nijedno od nas nije to izgovorilo.
„Šest meseci praktično nismo ni govorili jedno sa drugim."
U programu Ko ima kontrolu? ističe se da detetovo ponašanje koje postaje kontrolišuće, preteće, zastrašujuće ili nebezbedno, prestaje da bude normalno.
Navode se znaci na koje treba obratiti pažnju:
Kliknite ovde da pogledate duži spisak.
Pre nekoliko godina, posle mnogo introspekcije, Hejzel je bila na ivici da preduzme drastične mere.
„Uticaj te situacije na porodicu u celini je za mene bio veoma uznemirujući, pa sam odlučila da povedem Ejdana sa sobom i odem", kaže.
Kada se vrati, Ejdan možda odluči da sve pobaca po kući, da je gađa voćem iz posude za voće ili da skače sa rukohvata na stepenicama.
S druge strane, mirnim večerima Ejdan sluša audio knjige (iste priče iznova i iznova) i prati tekst na stranici.
A kada dođe vreme za spavanje, vrata donjeg dela kuće se zaključavaju da Ejdan ne bi mogao da maltretira psa, ako bi ustajao po noći.
U ovoj priči se koriste lažna imena radi zaštite Ejdanove privatnosti
Ilustrovao Oven Gent
Pratite Saru Mekdermot na Tviteru
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 1
Silver
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar