Jednog jutra poznog leta, pre dvadeset godina, svet se promenio. Bilo je to 11. septembra 2001. godine, kad su četiri oteta aviona udarila u dve znamenite američke građevine, simbol njene ekonomske, političke i vojne moći.
Napadi 11. septembra, u kojima je stradalo 2.996 ljudi, ostaje najveći napad svih vremena izvršen na američkom tlu, a njegove posledice se osećaju do današnjeg dana.
Posle ovih napada, SAD su objavile takozvani „rat teroru", izvršivši invaziju na dve zemlje, Avganistan i Irak.
Na ličnijem planu, čitava jedna generacija i dalje se jasno seća gde je bila toga dana kada je prvi put čula za napade.
Evo kako se tog jutra odvijalo 149 minuta terora i haosa.
Let Amerikan erlajnsa (AA11) uzleće sa bostonskog aerodroma Logan za Los Anđeles sa maksimalnim kapacitetom posade.
U avionu su pilot, kopilot i devet stjuardesa.
Među 81 putnikom sede i pet otmičara, koje predvodi Muhamed Ata iz Egipta.
Plan napada počinje da se sprovodi u delo.
Nastao je pet godina ranije, u bazi Al Kaide u Avganistanu.
Halid Šeik Muhamed, pakistanski ekstremista koji se smatra arhitektom ovih napada, došao je na ideju da se islamisti obuče kao piloti sa ciljem da otmu putničke avione i upotrebe ih kao oružje protiv SAD.
Plan je odobrio lider Al Kaide, saudijski milijarder koji se nalazio na meti američkih obaveštajnih službi i koji će postati najtraženiji čovek na svetu: Osama Bin Laden.
Sa drugog terminala na istom bostonskom aerodromu, let 175 Junajted erlajnsa (UA175) takođe poleće za Los Anđeles, sa devet članova posade i 56 putnika.
Petorica njih su otmičari.
Istovremeno, na letu AA11, otmičari uspevaju da upadnu u pilotsku kabinu i preuzmu kontrolu nad prvim avionom.
Prvo su dve stjuardese ubodene nožem, verovatno delo otmičara koji su putovali prvom klasom.
Potom, Ata, jedini od petorice otmičara obučen da upravlja avionom, stiže tamo iz biznis klase, u pratnji još jednog otmičara.
Peti otmičar ubada nožem jednog putnika.
Žrtva je Danijel Levin, koji je služio četiri godine u izraelskoj vojsci i sedeo direktno iza Ate.
Veruje se da je stradao dok je pokušavao da spreči otmicu.
Baš kao i u drugim otetim avionima, ostatak posade i putnika premešteni su u rep aviona.
Ekstremisti Al Kaide koriste nadražujući gas i prete putnicima bombom, za koju se smatra da nije ni postojala.
Stjuardesa Beti Ong poziva centar za rezervacije Ameriken erlajnsa upozorivši ih na mogućnost da je AA11 otet.
Let Amerikan erlajnsa broj 77 (AA77) poleće sa međunarodnog aerodroma Dals u Vašingtonu, sa šest članova posade i 58 putnika, uključujući petoricu otmičara.
Odredište je takođe Los Anđeles.
Ovo nije slučajnost: četiri oteta aviona trebalo je da putuju s jedne američke obale na drugu, što znači da su bila napunjena sa do 43.000 litara goriva.
U rukama otmičara, avioni postaju navođeni projektili.
Ata pokušava da uspostavi komunikaciju sa putnicima, ali pritiska pogrešno dugme i greškom saopštava vest o otmici kontroli leta u Bostonu.
On obelodanjuje da nije otet samo jedan avion, već nekoliko njih.
Zbunjen, kontrolor leta pokušava da shvati šta se dešava, ali druga poruka od Ate ne ostavlja mesta za sumnje: let AA11 je zaista otet.
U tom trenutku napadači su već isključili transponder aviona, uređaj koji pomaže kontroli leta da identifikuje svaku letelicu i odredi njen pravac kretanja, brzinu i visinu.
Ovo otežava pronalaženje aviona.
Vest o otmicama počinje da se penje komandnim lancem američke Uprave za federalnu avijaciju (FAA), vladine agencije za kontrolu vazdušnog saobraćaja.
Prolazi više od pola sata pre nego što zvaničnici FAA i avio kompanija konačno shvate pravo značenje Atinih reči:
„Imamo neke avione."
U međuvremenu, avioni neupozoreni nastavljaju da uzleću širom zemlje.
Među njima je i četvrti i poslednji avion koji je otet toga dana.
Let broj 93 Junajted erlajnsa (UA93) poleće sa međunarodnog aerodroma Njuark u Nju Džersiju, uputivši se za San Francisko.
Trebalo je da poleti u 8:00, ali je jutarnji saobraćaj na aerodromu odložio njegovo uzletanje.
Ovaj avion neće stići do svoje namenjene mete, a veruje se da je odloženi polazak odigrao važnu ulogu u tom ishodu.
Ali tu je još jedan ključni faktor.
Avion poleće sa sedam članova posade i 37 putnika, od kojih su četvorica otmičari - za razliku od druga tri aviona, gde ih ima petorica.
Dok uzleće UA93, drugi avion - UA175 - otet je u vazduhu.
Pola sata nakon što je otet, AA11 stiže na čisto nebo nad Njujorkom.
Na njemu ne samo da nema oblaka, već ni aviona: kontrolori leta veruju da se avion kreće ka međunarodnom aerodromu Džon F. Kenedi i traže od drugih letelica da mu se sklone s puta.
Uprkos velikom riziku, stjuardesa Medlin Svini izveštavala je nekih 15 minuta o svakom novom razvoju događaja svog šefa u Ameriken erlajnsu Majkla Vudvorda preko telefona iz repa aviona.
Let AA11 započinje poniranje, ali ne ide ka aerodromu Kenedi.
„Nešto nije u redu. Naglo se spuštamo", kaže Svini.
Vudvord traži od Svini da pogleda kroz prozor i pokuša da odredi gde se nalaze.
Svini kaže: „Letimo nisko. Letimo veoma, veoma nisko. Letimo suviše nisko."
Potom, nekoliko sekundi kasnije:
„Oh moj Bože, suviše smo nisko."
I tu se veza prekida.
AA11 udara u Severnu kulu, jednu od Kula bliznakinja Svetskog trgovinskog centra, koji je sa svojih 110 spratova tri decenije dominirao njujorškim nebom.
Vlada apsolutno zaprepašćenje.
Konstans Labeti je u to vreme radila na 99. spratu Južne kule kad je videla kako se približava prvi avion.
„Samo sam nepomično stajala. Nisam se pomerila. Nisam mogla da se pomerim", kaže ona.
Njen snimljeni glas jedan je od glasova preživelih i rodbine žrtava kojima se odaje pošta u Memorijalnom centru i muzeju 9/11.
„Mogla sam da ga vidim kako se sve više približava. Mogla sam da vidim AA ispisano na njegovom repu. Mogla sam da vidim zasenčene prozore kokpita. Toliko sam blizu bila."
Udarac u Severnu kulu zvučao je kao grmljavina, kaže Labeti.
„Na trenutak, samo na taj jedan trenutak, skoro da sam uzdahnula od olakšanja, sve dok nisam shvatila… da su svi ti ljudi u toj kuli stradali."
Avion udara u zgradu između 93. i 99. sprata, momentalno ubivši stotine ljudi.
Smatra se i da je učinio svo stepenište iznad 92. sprata neprohodnim - ostavivši još stotine ljudi zaglavljeno.
Tokom sudara, gorivo iz aviona eksplodira u vatrenu loptu koja uništava najmanje jedan set liftova i neke od nižih spratova, uključujući otvoreni centralni prostor na Vest stritu i nivo B4, četiri sprata ispod zemlje.
Na nekim mestima temperatura dostiže 1.000 stepeni Celzijusa i debeli, gusti dim obavija više spratove, ne samo Severne kule, već i Južne.
Preko internog sistema komunikacije emituje se uputstvo da se ljudi ne evakuišu, ali šef Konstans Labeti u korporaciji Aon, Ron Fazio, svima govori da momentalno napuste zgradu koristiće stepenice.
Ta odluka će spasti desetine ljudi.
Američki predsednik Džordž Buš sprema se da uđe u učionicu osnovne škole „Ema I. Buker" u Sarasoti, na Floridi, kad ga obaveštavaju da je „mali dvomotorni avion sa propelerom" udario u jednu od Kula bliznakinja.
Bušu je rečeno da trenutno nije dostupno više informacija i on nastavlja sa planom da čita deci.
Iako je FAA znala za otmicu prvog aviona već više od 20 minuta, ne postoji zabeleška da je bilo koja druga agencija u Vašingtonu o tome bila obaveštena.
Ni Bela kuća ne zna za to.
Potpredsednik Dik Čejni čuje vest na televiziji i njegova reakcija je slična reakciji verovatno miliona ljudi širom sveta.
„Kako, za im sveta, avion može da udari u Svetski trgovinski centar?"
Negde u to vreme, otmičari preuzimaju kontrolu nad trećim avionom, AA77.
Deset minuta posle prvog sudara, ostalo je malo mesta na višim spratovima Severne kule gde ljudi mogu da se sklone od vreline, vatre i dima.
Može da se vidi prizor ljudi koji padaju - ili skaču - u smrt sa 300 metara visine.
Tragedija poprima novu dimenziju užasa.
Toliki je haos u centru za kontrolu leta FAA u Njujorku da drugi avion, UA175, uspeva da preleti nebo nad gradom bez ikakvih problema, uprkos tome što nije isključio transponder i što se nalazi izvan svoje rute.
Kad informacija o mogućoj novoj otmici stigne do FAA, već je kasno da se reaguje.
UA175 udara u Južnu kulu Svetskog trgovinskog centra, između 77. i 85. sprata.
Prošlo je svega 17 minuta od prvog sudara sa Severnom kulom.
U toku je najveća akcija spasavanja u istoriji Njujorka.
Konstans Labeti je još uvek silazila niz stepenice kad je avion udario u njenu zgradu, Južnu kulu.
„Mislim da sam stigla negde do 72. sprata, možda 75. sprata, kad smo čuli - osetili i čuli - glasnu buku. A ljudi na stepeništu počeli su da padaju niz stepenice", kaže ona u snimljenom svedočanstvu koje se čuva u Memorijalnom centru i muzeju 9/11.
„Osećaj je bio kao da je neko uzeo zgradu, prodrmao je i vratio na njeno mesto. Čvrsto sam se držala za rukohvat stepeništa, pa nisam pala, ali mnogi na stepeništu su se skotrljali dole."
Labeti nastavlja da se spušta niz stepenice misleći da se srušila Severna kula i udarila u njihovu zgradu.
Međutim, milioni ljudi pred TV ekranima znaju da je drugi avion udario u drugu kulu u kojoj je Konstans Labeti.
Prvobitna sumnja da je to mogao da bude nesrećni slučaj sada nestaje.
Za razliku od prvog aviona, UA175 se naginje nadole pre sudara, sačuvavši delove spratova u koje je udario.
Jedno stepenište takođe ostaje prohodno, makar od 91. sprata naniže, ali silazak nije lak.
Vatra, dim, mrak i smrad goriva izuzetno otežavaju bekstvo.
A tu je još jedan problem: 911 - telefonski broj za hitne slučajeve.
Službe za hitne slučajeve zatrpane su pozivima i one ljude savetuju da ostanu tu gde su dok spasioci ne stignu, bez obzira na to da li se nalaze iznad ili ispod mesta udara ili da li mogu da se evakuišu sami.
Brojke variraju, ali čini se da nema više od par desetina preživelih iz Južne kule koji su uspeli da se spuste iz zone sudara ili iznad njega.
Buš još uvek sedi ispred sedmogodišnjaka kad mu šef protokola Bele kuće Endrju Kard šapuće na uvo vest o drugom napadu na Kule bliznakinje.
Predsednik ostaje da sedi, blago klimajući glavom i pućeći usne.
„Tokom krize jako je važno uspostaviti ton i ne paničiti. I tako sam čekao pravi trenutak da napustim učionicu", rekao je Buš za BBC u dokumentarcu 9/11: U predsednikovoj Ratnoj sobi.
„Nisam želeo da uradim ništa dramatično, nisam želeo da skočim sa stolice i preplašim učionicu punu dece, pa sam malo sačekao."
Ubrzo nakon drugog udara u Kule bliznakinje, Amerikan erlajns i Junajted erlajns donose odluku da ne dozvole više nijednom avionu u unutrašnjem saobraćaju da poleti.
Ed Bolindžer, kontrolor leta Junajted erljansa sa više od 40 godina radnog iskustva, odlučuje da ode korak dalje i upozori svaki let toga dana pod njegovim radarom.
UA93 je jedan od njih, koga minuti dele od toga da postane četvrti oteti avion.
„Čuvajte se bilo kakvog upada u kokpit — dva a. (aviona) udarila su u Svetski trgovinski centar", glasila je Bolindžerova kratka poruka.
Očigledno zbunjen, pilot Džejson Dakl odgovara:
„Ede, molim te potvrdi poslednju poruku, Džejson."
Ali odgovor nije stigao na vreme.
Godinama kasnije, Bolindžer žali što možda njegova poruka nije bila dovoljno jasna.
UA93 šalje poziv za pomoć na kom se čuju povici kapetana ili kopilota usred zvukova koškanja.
Poziv za pomoć primaju kontrolori leta u Klivlendu, u Ohaju, ali oni ništa ne mogu da učine.
Otmičari su već preuzeli kontrolu nad avionom.
Otmica leta UA93 počela je 46 minuta nakon poletanja, a ne pola sata kao u slučaju druga tri aviona.
Ovo dodatno vreme, kao i kašnjenje u polasku od 42 minuta, bili su ključni za sudbinu ovog leta.
Predvođeni Zijadom Džarom, libanskim državljaninom, napadači su ponovili taktiku pretnje putnicima i posadi navodnom bombom i tvrdnjom da vraćaju avion na aerodrom dok premeštaju sve prisutne u rep aviona.
Iz repa aviona, ljudi počinju da zovu najbliže sa mobilnih i avionskih telefona.
Neki od njih kažu da otmičarima ne smeta kad ih vide kako pričaju na telefonu.
Obavljeno je najmanje 37 poziva.
Tako oni saznaju za dvostruki napad u Njujorku i sudbinu koja ih čeka ako nešto ne preduzmu.
U Ministarstvu pravde u Vašingtonu, zvaničnici već znaju da je otet treći avion.
Zamenik državnog tužioca Teodor Olson čuo je za vest od svoje supruge Barbare, koja je bila na letu AA77.
Olson će se kasnije prisetiti da mu je ona rekla:
„Šta da kažem pilotu? Šta mogu da kažem pilotu da uradi?", pre nego što se veza prekinula.
FAA je poslednjih pola sata pokušavala da locira avion, ali je transponder u avionu bio isključen.
Zvaničnici odlučuju da alarmiraju vojsku.
„Izgubili smo i Ameriken 77", saopštava centar FAA u Vašingtonu Severnoameričkoj vazdušnoj komandi (NORAD), odgovornoj za zaštitu američkog vazdušnog prostora od napada.
Tajna služba dobija informaciju od zvaničnika sa aerodroma Ronald Regan u Vašingtonu da se neidentifikovana letelica kreće ka Beloj kući.
Potpredsednika premeštaju u bunker.
Ali avion tada pravi zaokret od 330 stepeni.
On ne ide više ka Beloj kući ili Kapitolu: kreće se ka Pentagonu, koji je udaljen svega osam kilometara, i to punom brzinom - 1.900 kilometara na sat.
AA77 udara u zapadni zid Pentagona, proizvevši vatrenu loptu koja se diže 60 metara iznad krova.
Stradaju svih 64 ljudi u avionu, kao i 125 ljudi u sedištu Ministarstva odbrane.
Još desetine njih teško je povređeno.
I dok su se novinari koji su izveštavali o napadima usredsređivali na dramatične događaje koji su se odigravali oko Kula bliznakinja, udar u Pentagon bio je donekle zapostavljen.
Ali predsednik Buš to nije tako doživeo.
On je za BBC-jev dokumentarac rekao da je tada shvatio da je zemlja u ratu.
„Prvi avion je mogao da bude nesrećan slučaj. Drugi je bio definitivno napad. Treći je bio objava rata", rekao je Buš.
Posle napada na Pentagon, FAA preduzima do tada neviđenu meru, izdaje naređenje da svi putnički avioni odmah slete na najbliži aerodrom.
Nekih 4.500 ljudi prizemljeno je širom SAD.
Strahuje se zbog jednog aviona koji je još u vazduhu: let UA93, otet, s isključenim transponderom.
Sada već i posada i putnici UA93 znaju da su osuđeni na smrt ako nešto ne preduzmu kako bi zaustavili napadače.
Alis Hoglend, bivša stjuardesa, ostavlja dve glasovne poruke sinu, Marku Bingamu, koji se nalazi u avionu.
„Mark, ovde tvoja mama. U vestima kažu da su ga oteli teroristi. Verovatno planiraju da iskoriste avion kao oružje da bi gađali neku lokaciju na zemlji.
Savetujem vas da uradite sve što možete da ih savladate, jer oni su čvrsto rešeni da naprave neko zlo", kaže ona u prvoj poruci.
Ona ponavlja taj savet u drugoj poruci, govoreći donekle uzbuđenijim tonom:
„Kažu da se jedan avion kreće ka San Francisku. Mogao bi da bude vaš. Zato, ovaj, ako možete, sakupite se i uradite sve što možete da preuzmete kontrolu na avionom. Volim te, dušo. Srećno. Zbogom."
Prema informaciji koja je preneta ljudima na zemlji, svi u avionu su glasali i odlučili da je najbolja strategija pružiti otpor napadačima.
I dok se užas širi, Južna kula pada.
Potrebno je svega 11 sekundi da se čitava zgrada sruši.
Svi u zgradi stradaju, zajedno sa drugima koji su bili na ulici i u hotelu Meriot unutar kompleksa Svetskog trgovinskog centra.
Konstans Labeti jedna je od onih koja uspeva da pobegne iz kule, dok se ogroman oblak dima i komadi ruševina nadvijaju nad čitav kraj.
Narednog jutra, ona saznaje da Fazio, njen šef i „heroj" koji je naložio svima iz kancelarije da se evakuišu, nije uspeo da pobegne pre rušenja zgrade.
Putnici aviona UA93 šest minuta pokušavaju da uđu u kokpit i preotmu kontrolu nad avionom od otmičara.
Na unutrašnjem snimku sa leta čuju se zvuci glasnih udaraca, lupnjave, vike i razbijanje čaša i tanjira, dok oni na silu pokušavaju da otvore vrata.
U jednom trenutku, Ziad Džara počinje da naginje avion ulevo i udesno, pokušavajući da izbaci putnike iz ravnoteže, dok drugi otmičar blokira vrata.
Džara kaže: „Je li to to? Završavamo?"
Drugi otmičar odgovara: „Ne. Još ne. Kad svi nahrupe, završićemo."
Još uvek su 20 minuta udaljeni od svoje mete, Vašingtona.
Džara još jednom pita drugog otmičara da li da obori avion.
Ovaj put dobija odgovor: „Da."
Dok Let UA93 kreće da se obrušava ka zemlji, jedan od otmičara viče: „Alah je velik. Alah je velik."
Dok putnici nastavljaju da napadaju, avion udara u praznu poljanu u Šenksvilu, u Pensilvaniji, pri brzini od više od 930 kilometara na sat.
Nema preživelih.
Bela kuća će provesti nekoliko minuta ne znajući da li je avion oborila vojska.
Vojska je imala naređenje da ga obori kako bi sprečila da stigne do svoje mete - za koju se veruje da je bila Bela kuća ili Kapitol.
Prošlo je nešto malo više od 100 minuta od udara leta AA11 u Severnu kulu.
Ona izdržava dvostruko duže od druge kule, ali je na kraju čeka ista sudbina, i ruši se do zemlje za devet sekundi.
Bil Spejd iz njujorške vatrogasne službe nalazi se svega nekoliko metara od Severne kule.
Eksplozija ga baca oko 12 metara dalje pod ruševine.
Treba mu sat vremena da pronađe put nazad do površine.
Kasnije saznaje da je jedini preživeli od 12 vatrogasaca iz svoje ekipe.
Njegov stric, na letu UA93, takođe strada.
Sa 2.977 poginulih - ne računajući 19 otmičara - 9/11 je najsmrtonosniji napad izveden na američkom tlu.
On nosi i najveće gubitke spasilačkog osoblja u američkoj istoriji. Samo u Njujorku, 343 smrtna ishoda bili su vatrogasci.
Uz to, oko 400.000 ljudi bilo je izloženo toksinima, povredama i emocionalnom bolu koji su doveli do hroničnih bolesti, pa čak i smrti, u narednim mesecima raščišćavanja i rekonstrukcije, prema podacima američkih Centara za kontrolu i prevenciju bolesti.
Posledice napada od 11. septembra osećaju se i dan-danas.
Američka potraga za Osamom Bin Ladenom dovela je 2001. godine do invazije na Avganistan, gde se krila Al Kaida.
Doktrina „rata teroru" predsednika Buša dovela je i do invazije na Irak 2003. godine.
Prošle su dve decenije od ovih napada.
Američko povlačenje iz Avganistana u nedeljama pred godišnjicu obeležilo je još nasilja i haosa.
Talibani su ponovo na vlasti.
Američka misija u Avganistanu zvanično je okončana, ali još krvavih poglavlja možda tek predstoji.
Pogledajte video o teorijama zavere o napadima 11. septembra
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar