Kiša rominja i polako natapa zelenu ledinu pokraj železničke pruge, na prvi pogled dovoljno prostranu, a zapravo premalu za sav čemer i jad koji se kriju ispod travnate površine.
Tu je i po koje drvo, oko jednog čak ukrug šeta i vezani beli konj, ali ono od čega podilazi jeza i bol u grudima jača jesu panjevi, gomile presečenih stabala u betonu koji su tu da sačuvaju uspomenu, da se ne zaboravi taj krvavi oktobar iz 1941. godine.
„Ovde su mi dedu streljali", iz daleka dobacuje jedan čovek srednjih godina dok užurbano odlazi niz ulicu.
Njegov deda bio je jedan od oko 2.200 Kraljevčana, uglavnom civila, koje su u periodu od 15. do 20. oktobra 1941. streljali pripadnici Vermahta - zvanične vojske Trećeg Rajha, kako je nazivana Nemačka u vreme nacističkog vođe Adolfa Hitlera.
Neposredni povod za jedan od najmonstruoznijih zločina koji su nacisti pričinili tokom Drugog svetskog rata na teritoriji Srbije bila je odmazda za ubijene i ranjene nemačke vojnika tokom opsade Kraljeva, u kojoj su zajednički učestvovali partizani i četnici.
„Masakr u Kraljevu potpada pod zločine protiv čovečnosti jer je demografski grad bio uništen i unazađen.
„Razmere zločina su ogromne - mnogo udovica, siročadi, nemaština, glad", govori za BBC na srpskom Mirjana Savić, istoričarka i muzejska savetnica Narodnog muzeja ovog grada na reci Ibar.
Nemačka je odmah posle invazije 1941, i kapitulacije jugoslovenske vojske, u Srbiji uspostavila jedan od najbrutalnijih okupacionih sistema.
„Bilo je jasno da će obračun sa neprijateljima i aktivnim borcima protiv režima biti veoma surov i da će koristiti neke mere koje su se koristile samo još na Istočnom frontu", govori za BBC na srpskom Olga Manojlović Pintar, viša naučna savetnica Instituta za noviju istoriju Srbije.
Iako je i ranije bilo pokušaja da se organizuju antiokupacione jedinice, ustaničke varnice u Srbiji ozbiljnije sevaju tek posle napada Nemačke na Sovjetski Savez 22. juna 1941. čime su i zvanično započete borbe na Istočnom frontu.
Ubrzo dolazi do formiranja prvih partizanskih odreda koji uspostavljaju blisku saradnju sa Jugoslovenskom vojskom u otadžbini, odnosno četnicima pod komandom Dragoljuba Draže Mihailovića.
„Prve zajedničke aktivnosti dva pokreta otpora u borbi protiv okupatora obavljaju se u skladu sa idejom narodnog fronta koje su postojale sredinom tridesetih - da se sve snage koje su suprotstavljene okupaciji zemlje ujedine u oružanoj borbi protiv okupatora", ističe istoričarka.
Kaže da do formiranja zajedničkog pokreta otpora, uprave i komande naposletku nije došlo, jer se Draža Mihailović tome protivio želeći da „bude nadležan u potpunosti" i da „preuzme rukovođenje".
Nemci su, uvidevši da su ustaničke aktivnosti uzele maha i da trenutno ujedinjeni pokreti ne žele da odstupe u borbi za oslobođenje, počeli i na teritoriji Srbije da primenjuju sistem odmazde kakav je postojao na Istočnom frontu.
Ovaj svirepi mehanizam čiji je idejni tvorac Vilhelm Kajtel, vrhovni komandant oružanih snaga Trećeg rajha, podrazumevao je da se za jednog ubijenog nemačkog vojnika strelja 100, a za ranjenog 50 komunista.
Takva odluka na Balkanu je primenjivana u izmenjenoj formi.
Uglavnom su ubijani komunisti, članovi njihovih porodica i saradnici, zatim Jevreji i „nacionalno osvešteni delatnici", a neretko i nasumično birani taoci, odnosno civili, kao u slučaju masakra u Kraljevu.
Vojni zapovednik Jugoistoka, Vilhelm List je već početkom septembra prvi put razradio plan „sprovođenja bezobzirnih i neodložnih mera protiv ustanika i njihovih pomagača".
Naredbu je dobio i lično od Adolfa Hitlera 16. septembra 1941. gde je od njega traženo da se na „duže vreme najoštrijim merama uspostavi poredak", navodi istoričarka Mirjana Savić.
Dodaje da je četiri dana kasnije, na Listov predlog, dužnost opunomoćenog glavnokomandujućeg generala u Srbiji prima Franc Beme, inače Austrijanac, čime mu je pala šaka celokupna izvršna i vojna vlast.
„Vaš je zadatak da prokrstarite zemljom u kojoj se 1914. u potocima lila nemačka krv usled podmuklosti Srba, muškaraca i žena. Vi ste osvetnici tih mrtvih.
„Za celu Srbiju ima se stvoriti zastrašujući primer koji mora pogoditi celokupno stanovništvo", govorio je ovaj ratni zločinac.
Njegove kaznene ekspedicije su obuhvatale čitav prostor Srbije gde su vršile mnogobrojne zločine u cilju zastrašivanja naroda i gašenja ustaničkih aktivnosti.
Beme je 10. oktobra izdao naredbu za sprovođenje masovnih odmazdi.
Tokom leta i početkom jeseni 1941. godine narod se dizao na ustanak širom Srbije, što se nimalo nije dopadalo nacističkom okupatoru.
U tom periodu, a posebno krajem septembra, partizani i četnici, kako zajedno, tako i pojedinačno, brojnim akcijama oslobodili su značajan broj gradova i sela u Šumadiji i zapadnoj Srbiji.
Formirana je i Užička republika - prva slobodna teritorija u okupiranoj Evropi, u čijem sastavu se nalazio i Čačak.
Zbog toga se težište sukoba izmešta ka Kraljevu, usled čega dolazi do zajedničke opsade grada partizana i četnika.
„Okupatori postaju svesti strateškog, saobraćajnog i industrijskog značaja Kraljeva i ni po koju cenu nije smeo da potpadne pod uticaj i vlast ustanika, pa je zato i veliki broj vojnika i naoružanja ovde bio skoncentrisan", naglašava Savić.
Akcije su koordinisane iz zajedničkog operativnog štaba u susednom selu Drakčići, koji je formiran 4. oktobra 1941.
Četničke jedinice je predvodio major Radoslav Đurić, koji će se tokom rata priključiti partizanima, a Čačanski partizanski odred „Dragiša Mišović", koji je delovao oko Kraljeva, Momčilo Radosavljević, dok je politički komesar bio Ratko Mitrović.
Uništavanje puteva, železničkih pruga, razni vidovi sabotaža, pa i oružani sukobi poput artiljeriske paljbe partizanskih topova sa obližnjeg Ružića brda, bili su samo neke aktivnosti koje su sprovodili partizani i četnici u okolini.
Međutim, najozbiljnije napad odigrao se u noći između 10. i 11 oktobra, a onda i između 14. i 15. oktobra kada je ubijeno 14 nemačkih vojnika (dva oficira), dok je 10 ranjeno.
Ovaj napad je i zvanično poslužio Nemcima kao opravdanje za odmazdu i surovi odgovor koji će uslediti.
Vanredno stanje sa prekim sudom u Kraljevu je uvedeno 15. oktobra i istog dana su otpočela streljanja.
Naredbu o izvršenju streljanja talaca izdao je Oto Deš, komandant 749. puka 717. divizije Vermahta.
Većinu pripadnika ove divizije koja je vršila egzekucije činili su Austrijanci.
„Ono što je najbitnije istaći - zločin je počinila zvanična vojska Vermarhta, ne SS trupe ili Gestapo, već zvanične jedinice, bez ikakvog kriterijuma, osim ispunjavanja te proste kvote", naglašava Mirjana Savić.
Iako je zvaničan povod za masakr bilo ubistvo i ranjavanje nemačkih vojnika, pripreme za odmazdu Nemci su počeli već početkom oktobra kada su privedeni radnici fabrike aviona, a nešto kasnije i njihove kolege iz fabrike vagona i železničari.
Do 14. oktobra takozvani lager - hala u krugu železničke radionice koja je poslužila kao sabirni logor - bio je ispunjen.
Inače, hala je, navodi Savić, izgrađena od sredstava dobijenih ratnom odštetom od Nemačke posle Prvog svetskog rata.
„Lager od 19.000 kvadrata, gde su zatvarani taoci - 1942. godine je razmontirana i sad se nalazi kod mesta Parndorf u Austriji i poznata je kao srpska hala", tvrdi istoričarka.
Osim radnika železnice, železničke radionice, fabrike aviona i vagona, među taocima su bili i zaposleni u sudu, tužilaštvu, pošti, poljoprivrednoj školi i gimnaziji.
„Čak su, da bi ispunili kvotu iz bolnice izvodili bolesnike", ističe Savić.
Nacisti su iz lagera na obližnju livadu 15. oktobra prvo izveli 300 talaca, koje su, kao i ostale, naterali da sami sebi iskopaju rake u kojima će naknadno završiti.
„To su bili rovovi četvrtastog oblika, bacali su zemlju u sredinu i onda su popunjavali te rovove - bilo ih je četiri.
„Posle toga su došla zaprežna kola sa volovima, pa su poravnali", dodaje Savić.
Najveći broj talaca streljan je 16. oktobra - više od 1.700 ljudi, od čega je 19 bilo žena, komunistkinja.
Gradski zvaničnici i crkvena lica su u nekoliko navrata pokušavali da zaustave streljanje.
Prema pojedinim tvrdnjama, i Nikolaj Velimirović, tada episkom Žički, klečao je pred pred nemačkim komandantom Kraljeva - Alfonsom Maciovičem, moleći ga da obustave odmazdu.
Krvavi pir u Kraljevu je završen 20. oktobra.
Sa zločinima se ovde nije stalo - već sutradan su nacisti u Kragujevcu streljali oko 2.200 ljudi, među kojima su bili đaci i profesori.
Svedočanstvo preživelog Marka Slomovića
Vrata od hale se zatvoriše i mi ostasmo napolju.
Bilo nas je oko 100.
Pokazaše nam gomilu alata i narediše da svako uzme ašov, pijuk ili lopatu.
Tada nas postrojiše po trojicu i pod stražom povedoše uz prugu prema Ložionici.
Zaustavili su nas na velikoj ledini, obrasloj žbunjem, u krugu Železničke radionice...
Nemci su nam rekli da ne kopamo rovove prema sredini već samo okolo, tako da je sada ono što smo kopali predstavljalo veliki kvadrat na čiju smo sredinu bacali iskopanu zemlju.
Primetio sam ispred nas nekoliko mitraljeskih gnezda...
Sve nade u život odjednom su pale u vodu...
Izvor: knjiga „Identiteti žrtava streljanih u Kraljevu oktobra 1941", autorke Silvije Krejaković, nekadašnje muzejska savetnica Narodnog muzeja u Kraljevu
Kiša je stala.
Prostorom se širi miris sveže pokošene trave.
Večnu tišinu povremeno prekida reski zvuk kosilice kojom radnici gradskog zelenila uređuju delove oko spomenika na Groblju streljanih, vršeći tako poslednje pripreme za komemoraciju koja se svake godine održava 14. oktobra.
Radnici su skupa, deluju složno, a i atmosfera je nekako vesela, ne toliko svojstvena jednom stratištu.
Prilazim jednoj grupi koja tek što je odložila alat i razgovor prekidam pitanjem - da li među njima ima potomaka streljanih.
„Moj deda je tu streljan, Nikola Babić", javlja se prodornim glasom iz mase njegov unuk Dragan.
„Samo je rekao mojoj babi - mene vode na streljanje, pazi sinove. To je sve što znam", ističe Kraljevčanin.
Dok trese ostatke pokošene trave sa nogavica zelenog kombinezona, dodaje da baba nikada o ovom stravičnom događaju nije volela da priča i da je sve što zna saznao od majke.
Posmrtne ostatke dede nikada nisu pronašli, ostali su zauvek zakopani nekoliko metara pod zemljom, u nekoj od masovnih grobnica koje danas okružuju spomenici u vidu posečenih stabala koji simbolizuju nagli prekid života streljanih.
Kako se smena polako bliži kraju, došlo je vreme da se razgovor o ovom temi okonča.
Pozdravljam radnike i lagano se upućujem ka kapiji ovog mesta punog sete i očaja, trudeći se da zaobiđem barice na putu ka izlazu, sada prozirne, a pre 80 godine crvene, krvave, kao i čitav oktobar 1941.
Ukupan broj streljanih je 2.255, dok je po imenu i prezimenu popisano 2.198 ljudi.
Prema podacima iz literature, Kraljevo je 1941. sa okolinom imalo 13.000 stanovnika.
Većinu stradalih činili su Srbi, ali je bilo i Rusa, Slovenaca, Roma i drugih.
Više od 1.400 ljudi, odnosno 63 odsto bilo je pravoslavne veroispovesti, a popisano je i 73 katolika.
Mirjana Savić kaže da je najveći broj stradalih bio „u najplodotvornijem životnom dobu" od 18. do 45 godina, dok je prema zvaničnoj statistici streljano 106 ljudi mlađih od 18 godina.
Pošto je Kraljevo neposredno pre Drugog svetskog rata bilo privredni i industrijski centar, veliki broj ljudi širom Jugoslavije dolazio je da radi u fabrikama, pa je među streljanima bilo mnogo onih koji nisu rođeni u ovom gradu.
Takođe, početkom rata u grad je došao veliki broj izbeglica iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine i sa Kosova.
Među stradalima je bilo i 29 žena, a ubijane su i čitave porodice.
Savić ističe da je veliki doprinos sistematizovanju identiteta streljanih i njihovog broja, dala njena koleginica Silvija Krejaković, nekadašnja muzejska savetnica Narodnog muzeja u Kraljevu.
U njenoj knjizi „Identiteti žrtava streljanih u Kraljevu oktobra 1941" nalazi se popisi svih do sada utvrđenih žrtava uz zanimanje, mesto rođenja i zaposlenje.
Masakr u Kraljevu je preživelo 27 osoba, uspevajući da se sakriju ispod gomile leševa, da bi se usred noći iskrali i pobegli.
Stratište je bilo u lokvama krvi tih oktobarskih dana, pa su okupatori morali da pospu zemljište krečom.
Svuda unaokolo su bili lični predmeti, delovi tela, dok su one koji su davali znake života nacisti ubijali iz neposredne blizine pucnjevima u glavu.
Tih krvavih oktobarskih dana, život u Kraljevu je bio zastrašujući i gotovo da nije bilo kuće u gradu bez crnog barjaka.
Grad je u potpunosti zamreo i u takvom stanju je dočekao slobodu 29. novembra 1944. godine.
„Bili su to gradovi crnih marama, ogroman broj ubijenih talaca malim gradićima za to vreme, ostavio je snažan utisak", kaže istoričarka Olga Manojlović Pintar.
Ustanici su se povukli ka Užičkoj republici, a krajem oktobra i početkom novembra došlo je i do prekida saradnje između Dražinih četnika i partizana Josipa Broza Tita.
Usledili su međusobni sukobi i oružane borbe.
Najveći deo četničkog pokreta je, kaže Manojlović Pintar, počeo aktivno da sarađuje sa okupatorom već od kasne jeseni 1941. zbog toga što je „kao ključnu odrednicu video antikomunizam, a ne antifašizam", što je pak dovelo do daljih okršaja.
Pojedini istorijski izvori govore da je upravo masakr u Kraljevu doveo do razlaza dva pokreta otpora.
Međutim, Manojlović Pintar tvrdi da je „takva formulacija od prvih dana korišćena u štampi, u javnim objavama i proglasima Nedićevog režima".
Milan Nedić je bio predsednik kvislinške „Vlade nacionalnog spasa" u okupiranoj Srbiji tokom Drugog svetskog rata koju je postavila nemačka vojna uprava.
Učestvovao je u Balkanskim i Prvom svetskom ratu, bio je načelnik generalštaba i ministar vojske i mornarice Kraljevine Jugoslavije.
Kao premijer vlade u okupiranoj Srbiji sprovodio je politiku nacističke Nemačke, blisko sarađivao sa vođom profašističke stranke Zbor - Dimitrijem Ljotićem i zagovarao borbu protiv komunizma.
Takođe, tokom njegove vlasti proterivani su, zatvarani i ubijani Jevreji i Romi, a dolazilo je i do masovnog streljanja civilnog stanovništva, između ostalog i u Šapcu, Kraljevu i Kragujevcu 1941.
Poslednjih dana rata, u pratnji Nemaca prebačen je u Austriju gde su su ga uhapsile američke snage i potom predale Srbiji, početkom 1946.
Državna komisija za utvrđenje zločina okupatora i njihovih pomagača ga je proglasila ratnim zločincem.
Preminuo je februara 1946. godine izvršivši samoubistvo, u šta njegovi potomci sumnjaju.
U novijoj istoriji Srbije, bilo je pokušaja da se Nedićeva uloga u Drugom svetskom ratu predstavi pozitivnije i da se rehabilituje.
Srpski sudovi su do sada odbili sve zahteve za njegovom rehabilitacijom.
Istoričarka smatra da su upravo „deklarisani saradnici i kolaboracionisti", iskoristili taj događaj kako bi stvorili „odijum stanovništva prema ustanicima" i kako bi njihovu kolaboraciju „na izvestan način legitimisali".
„To je bio način kako su nemački okupatori i kvislinška uprava zapravo pokušali da naprave monstruoznu zamenu teza u kojoj su za ubijanje talaca optužili one koji su se borili protiv okupatora, a ne surovi okupacioni sistem koji je uspostavljen na prostoru Srbije od prvih dana", zaključuje.
Za zločine u Kraljevu, Šapcu, Kragujevcu i drugim mestima masovnih streljanja u Srbiji, niko nije odgovarao, tvrdi Mirjana Savić.
Jedino se, kaže, sudilo Francu Bemeu tokom Nirnberškog procesa, koji nije ni dočekao presudu, jer se ubio skočivši sa četvrtog sprata zatvorske zgrade.
Na mestu najvećeg stratišta u istoriji Kraljeva danas se nalaze spomenici, kapela i veliko gledalište nalik amfiteatru.
Tu se decenijama unazad održavaju komemorativne manifestacije koje su zamenile prvobitni pomen žrtvama.
„Obeležavanje stradanja je kasnije bilo dosta zloupotrebljavano u dnevnopolitičke svrhe, dolazili su vozovi Bratstva i jedinstva, od prvobitnog parastosa došlo se do Oktobarskih svečanosti i manifestacije koje nisu baš bile primerene samom događaju", ističe Savić.
I danas se najtragičniji događaj Kraljeva obeležava programom koji za razliku od nekih ranijih perioda obuhvata samo komemorativnu sednicu Skupštine grada, polaganje venaca i opelo žrtvama, kao i poetsko-scenski nastup.
Sećanje na stradale čuva i Narodni muzej u okviru čije postavke se može videti zbirka „memorijalnih predmeta talaca streljanih u Lageru oktobra 1941".
Postavka obuhvata razne predmete stradalih - tabakere, češljeve i druge lične stvari, zatim knjige stradalih, fotografije, legitimacije i drugo.
„Trudimo se da uspostavimo kontakte sa porodicama stradalih, to je najznačajniji deo naše postavke jer je ovo zbirka koja živi i stalno se upotpunjuje - ili predmetima i dokumentima, ili sećanjima", zaključuje Savić.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 3
Axa
L
ad
necemo zaboraviti
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar