Kada ste dete i odrastate u predgrađu, upijate pop muziku kao da je ona magični eliksir: nešto što će vam život učiniti neobičnijim.
Živela sam u različitim predgrađima u Engleskoj, Škotskoj i Velsu, uglavnom sam se slagala sa svima, a da nikad nisam postala deo neke grupe u potpunosti.
Uvek bih bila „ona nova devojka" koja nije dovoljno ženstvena, deluje pomalo kao strankinja, neobična, previše ćudljiva, previše razmetljiva.
Pop muzika bi me izmestila iz malih gradova i predgrađa, a ovu grupu i dalje volim da slušam - britanski duo Juritmiks (Eurythimcs), koji su činili Eni Lenoks i Dejv Stjuart.
Uzbuđenje koje sam doživela kada sam ih prvi put čula može se opisati kao šok za sistem.
Pružali su mi neku vrstu veličanstvenog utočišta.
Imala sam sedam godina, gledala sam muzičku emisiju Top of the Pops u dnevnoj sobi naše vikendice u Kerkoldiju, kada su me opčinili rifovi sintisajzera i ledeni soul vokal Lenoksove u njihovom prvom velikom hitu Sweet Dreams (Are Made of This) iz 1983.
Moja porodica je malo pre toga nabavila televizor u boji i to je samo pojačalo magnetsku privlačnost grupe; u spotu za ovu pesmu šik pojava Eni Lenoks s kratkom narandžastom kosom i prodornim pogledom dominira pored enigmatičnog bradatog partnera Stjuarta.
Nikada pre toga nisam čula nešto što je istovremeno zlokobno i privlačno; decenije su prošle, a mene ta pesma i dalje oduševljava, ona je neka vrsta dobro čuvanog disko čistilišta.
U intervjuu za dnevni list Gardijan 2017, Lenoks je opisala Sweet Dreams… kao nihilističku pesmu, dodavši: „Njena tema je kako preživeti u svetu."
Živela sam u mom malom svetu, a sve što bi mi se desilo u životu pratila bi muzika grupe Juritmiks.
Pop muzika osamdesetih godina mogla se pohvaliti velikim brojem androginih super zvezda poput Prinsa, Boja Džordža i Dejvida Bouvija - ali su mediji glavnog toka ostali konzervativni, a fluidna vizija u domenu roda i žanrova grupe Juritmiks danas deluje neverovatno hrabro.
Oni su bili izražajni, odvažni (potpuno posvećeni estetici „uradi sam" dok im komercijalni uspeh nije omogućio veće budžete), sami su bili zaslužni za uglađeno glamurozni izgled.
Fasciniralo me je kako se Lenoks transformisala u različite persone: igrala je i ultraženstvenu zavodnicu i muški alter-ego u spotovima za pesme Stranger (1982/3) i Who's That Girl? (1983), u kom igra i muški i ženski lik koji se u poslednjoj sceni poljube; s druge strane, Stjuarta u spotu pratimo dok izlazi sa devojkama iz grupe Bananarama (među njima je i Šivon Fejhi, njegova buduća supruga) i sa Merilin, dečkom iz ekipe koja je izlazila u londonski klub Blic.
Posebna hemija između Lenonksove i Stjuarta (koji su bili u romantičnoj vezi) opstala je zahvaljujući preplitanju sukoba i nežnosti, bez želje za dominacijom, a u skladu s tim nazvali su pretposlednji album We Too Are One (1989).
Mladoj povodljivoj obožavateljki pop muzike iz bezličnih predgrađa, Juritmiks su bili otelotvorenje drugačijeg poimanja lepote; oni su kod ljudi koji nisu nigde pripadali pobuđivali osećanje trijumfa.
Već u desetoj godini trošila sam najveći deo džeparca na vinilna izdanja pop muzike.
U diskont prodavnici, gde su se ploče prodavale za 50 centi, kupila sam singlove grupe Juritmiks, između ostalog It's Alright (Baby's Coming Back) iz 1985, serenadu kojom dominiraju trube i sintisajzeri, sa zadivljujućom vizuelnom pratnjom (na kraju spota, tela Lenoksove i Stjuarta se rastapaju u apstraktnu geometrijsku grafiku).
Kad sam napunila 11 godina, kupila sam na pijaci u Ormskirku prvi „ozbiljan" album - Sweet Dreams na kaseti, koju sam slušala konstantno narednih godinu dana.
Svet odraslih je izbijao iz elektronskog zvuka ove ploče: sumoran, ali istovremeno neodoljiv, poput podzemnog ritma poslednje pesme na albumu This City Never Sleeps.
Moji roditelji su Iračani i doktori.
Zbog posla kojim su se bavili preselili smo se u južni Londona, a zatim, u neverovatnom obrtu za moju majku, mlađu sestru i mene, tada trinaestogodišnjakinju, u Al Kobar u Saudijskoj Arabiji.
Kao žensko nisam mogla više slobodno da se krećem, a pošto sam obožavala pop muziku mogla sam da se privremeno izmestim iz te situacije slušajući omiljene pesme.
Iako je zvanični stav saudijskih vlasti bio da je muzika „haram" (zabranjena u skladu s islamskim zakonom), krajem osamdesetih Al Kobar je bio pun prodavnica presnimljenih kaseta.
Prva stvar koju sam kupila tamo je album Juritmiks 1984 (For the Love of Big Brother) za 10 rijala, njihov potcenjeni saundtrek za filmsku adaptaciju Orvelovog romana (što je, takođe, moja omiljena knjiga).
Zadivila me je čudnovatost njihove muzike (a navodno i reditelja filma), ali ispostavilo se da je to bio savršeno uvrnut pop odgovor na zaglušujuće okruženje u kome sam živela - isticale su se zarazno prkosna Sexcrime; kao i Room 101, kojom se spuštate u tamu.
I dalje volim ovaj album, kao i druga izdanja Juritmiksa koje sam kupila u Al Kobaru: njihov poletan i eksperimentalni debi In the Garden (na čijem snimanju su učestvovali članovi grupa Ken (Can), Di Ej Ef (DAF) i Blondi (Blondie), kao i rokerske himne s albuma Revenge iz 1986, iako je na mom primerku saudijski cenzor nacrtao rukom haljinu kako bi prekrio gola ramena Eni Lenoks.
Kako sam rasla, određeni aspekti muzike grupe Juritmiks postajali su sve snažniji - elegancija i elokvencija izvođenja, subverzivni humor, feministička silovitost, izražena ranjivost.
Svi ovi elementi su zablistali na njihovom izdanju iz 1987. Savage, a u pratećem video albumu (koji je režirala mlada vizionarska rediteljka Sofi Miler) Lenoks igra dijametaralno različite uloge - ona je hipernervozna domaćica i platinasta vamp ženska koja reži I Need a Man.
Juritmiks su zacementirali komercijalnu prepoznatljivost i uticaj postignut mešanjem žanrova, osvojili su brojne nagrade, ali su istovremeno bili bundžije, nepredvidivi, odlučni da ne teže ka kul statusu - oni su suštinski važni za tu dekadu, ali i bezvremeni.
U arhivskom tekstu o grupi (objavljenom u američkom magazinu Spin u avgustu 1985), Lenoks je iskazala neočekivanu otvorenost, razgovarajući o mentalnom zdravlju u trenutku kada je ta tema tabu u šou biznisu.
„To je poput adolescentske depresije koja vas snađe kad napunite 15 godina i nikad vas ne napusti", objasnila je.
„Taj užasni strah i sivilo koje izaziva postojanje uvek su prisutni i delimično pokreću moju kreativnost.
„Jedan od razloga zašto pišem pesme jeste suočavanje s tim."
Kao muzička novinarka, imala sam sreće da intervjušem oba člana grupe Juritmiks.
Stjuart je harizmatičan, opušten, namirisan fensi parfemom, sklon da se priključuje ad-hok projektima (mjuziklima, ali i supergrupi u kojoj su učestvovali Mik Džeger, Ej Ar Rahman, Džos Stoun i Demijan Marli).
Lenoks je ozbiljna kada priča o sebi.
„Većinu vremena deluje kao da se branim, da sam hladna", rekla mi je 2013.
„Bila sam provokativna i želela sam da ljudi razmišljaju o rodnim ulogama."
„Ali nije bilo lako kad vas smatraju osobom koja ruši rodne konvencije, jer je štampa često koristila taj termin kao neku vrstu uvrede."
„Česta tema u medijima je bila moja seksualna orijentacija."
„A ja sam želela da govorim o nepostojanju ženske moći. Bila sam jednaka s mojim partnerom u grupi Juritmiks.
„Dejv i ja smo dopunjavali jedno drugo - osećali smo da smo dva dela slagalice."
Nikada nisam uspela da vidim Lenoks i Stjuarta zajedno na sceni, ali njihova muzika i dalje snažno deluje na slušaoce.
Nikada neću zaboraviti njeno izvođenje pesme Here Comes the Rain Again (na solo koncertu sa orkestrom BBC 2007), tokom koje mi je srce podrhtavalo.
Pisala sam 2019. godine o koncertu održanom u okviru festivala Meltdaun na kome su zvezde izvodile pesme ovog dua (umetnički selektor festivala je bio gitarista Najl Rodžers).
Lenoks nije učestvovala na tom koncertu, ali Stjuart je uživao, bocnuvši publiku žaokom: „Eni i ja smo prevarili ljude da pomisle da nas je dvoje u bendu."
Možda je pop muzika dobro osmišljena iluzija, ali ja i dalje čujem odjeke svog života u ritmovima grupe Juritmiks.
To je uzbudljivo bekstvo, neočekivani povratak kući, na mesto na kome ćeš ove večeri biti ono što jesi.
Pogledajte video o „Kraljici soula" Areta Frenklin
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 1
.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar