U vreme kad je američki predsednik Ričard Nikson dolazio u posetu Kini 1972. godine, ova zemlja bila je izolovana od ostatka sveta usred haosa Kulturne revolucije.
Kineska vlada u ono vreme je morala da ubedi vlastiti narod da je neophodno da se Amerikancima ukaže dobrodošlica. BBC-jev bivša novinarka Juven Vu tada je bila mlada studentkinja, a danas se priseća kako se Kina pripremala za ono što je Nikson opisao kao „nedelju koja je promenila svet".
Petnaestog jula 1971. godine u 19:00 po lokalnom vremenu, predsednik Ričard Nikson ušetao je u NBC-jev studio u Kaliforniji i saopštio svetu da je prihvatio poziv premijera Džoua Enlaja da poseti Kinu, „radi normalizacije odnosa dve zemlje".
U potpuno istom trenutku, u 10:00 časova 16. jula u Pekingu, kineska državna televizija emitovala je isto saopštenje, nedvosmisleno istakavši da je predsednik Nikson bio taj koji je prvi izrazio želju da poseti Narodnu Republiku Kinu.
Ovo pažljivo usaglašeno televizijsko emitovanje bilo je savršen pokazatelj minuciozne pripreme obe zemlje za Niksonovu posetu Pekingu koja je probila led i čije su se posledice osetile širom sveta.
Odluka da se Amerikanci pozovu usledila je u trenutku kad su odnosi između Kine i Sovjetskog Saveza počeli da se hlade i kad je Kina shvatila da joj veću pretnju predstavlja saveznik sa severa nego „neprijatelj" sa druge strane Pacifika.
Obraćanje Amerikancima kako bi se iskoristile postojeće napetosti u korist Kine dobila je hitnu stratešku važnost.
Ovo saznanje dovelo je do niza događaja koji će kulminirati uspostavljanjem zvaničnih diplomatskih odnosa 1979. godine.
Prvo je Mao Cetung razgovarao sa američkim novinarom Edgarom Snouom 1970. godine o njegovoj spremnosti da popravi odnose sa Vašingtonom.
U aprilu 1971. godine, Kina je u posetu pozvala američki stonoteniserski tim.
Nekoliko meseci kasnije, Henri Kisindžer - Niksonov savetnik za bezbednost - u tajnosti je posetio Peking, kad je Kina uručila poziv predsedniku Niksonu.
Kao što je bio slučaj sa Kinom tada ali i sada, jednom kad su postavljeni ciljevi, razni mehanizmi državne moći počeli su da rade na osiguravanju da poseta bude uspešna, uključujući propagandnu mašinu, bezbednosni aparat i napore da se mobilizuju široke narodne mase.
U to vreme imala sam 15 godina i pohađala sam srednju školu u Pekingu.
Ne sećam se mnogo toga o samoj poseti, a svi prijatelji sa kojima sam razgovarala imaju vrlo bleda sećanja na njega.
Ali se zato svi dobro sećamo jedne stvari, a to je opšti stav prema američkim posetiocima koji je definisala vlada: „Ni skrušen, ni arogantan, ni hladan ni topao."
Tek sam mnogo godina kasnije saznala za brojne zanimljive i često urnebesne primere ovog opšteg načela na delu.
Vang Džengkvan, nekadašnji šef Centralne emiterske stanice, seća se opštih smernica za izveštavanje medija, a to je da „nema promena u stavu Kine prema SAD-u."
Što je značilo „i dalje smo protiv njih, ali predsednik Nikson je naš gost i zato ne smemo da im vičemo u lice 'Dole Nikson' i 'Dole američki imperijalisti'."
Kao posledica toga, termin „američki imperijalisti" promenjen je u „SAD" u radio i televizijskim vestima tokom trajanja Niksonove posete.
Neki antiamerički sadržaji i dalje su mogli da se emituju, ali nisu smeli da budu preterani.
Kina je takođe razumela kako se poseta doživljava u SAD i da će Nikson želeti da iskoristi prenose uživo da bi informisao američki narod o napretku u Pekingu.
Američki tehničari isprva su želeli da u Kini postave satelitsku stancu, ali im Peking to nije dozvolio.
Da bi se razrešila ova pat pozicija, uz dozvolu premijera Džoua, kineska strana je otkupila američku satelitsku opremu, a potom je iznajmila nazad američkom timu da bi ovaj mogao da emituje večernje vesti uživo iz Kine.
Bezbednost tokom posete bila je od izuzetne važnosti.
Domaćini su morali da osiguraju da poseta prođe glatko i bez ikakvih neočekivanih incidenata; takođe su morali da spreče da ljubopitljivi Amerikanci otkriju previše o ovoj misterioznoj zemlji.
Kako se poseta bližila, u glavnom gradu organizovana je ogromna bezbednosna operacija, a mnogi ljudi klasifikovani kao „klasni neprijatelji" stavljeni su u kućni pritvor ili pod prismotru.
Bilo je izveštaja i o produžavanju školskih i radnih sati u Pekingu da bi se osiguralo da neće biti previše ljudi na ulicama pre osam sati uveče.
U mojoj tadašnjoj školi, moja razredna starešina seća se da je čitavom nastavnom kadru rečeno da motre na odeljenja ili da ih kontrolišu da ne bi bilo izgreda na ulicama.
Ona se seća i da je jedan učenik iz susednog odeljenja uhapšen samo zato što je nosio nož.
Nekim učenicima je rečeno i kako da se ophode prema stranim novinarima koji bi mogli da im postavljaju nezgodna pitanja kao što su: „Gde je maršal Lin Bjao?".
Bivši lider Komunističke partije i Maov odabrani naslednik pobegao je iz Kine i poginuo u avionskoj nesreći u Mongoliji.
Učenicima je rečeno da je to „još uvek državna tajna i da ne sme da se priča o tome strancima."
Druga pitanja za koje su pripremani bila su: „Da li imate dovoljno hrane i odeće?" i „Da li volite Ameriku?".
Učenici su mogli da se prave da ne razumeju pitanje ili samo da pobegnu.
Pogledajte video: Sto godina Komunističke partije Kine
Da bi stvorili prijateljsku i uređenu atmosferu, kvartovi su bili temeljeno doterani, a neprikladni slogani i citati uklonjeni i zamenjeni novim, mnogo prikladniji za ovu priliku.
Prepuni kamioni opremili su prodavnice robom za popunjavanje rafova, sa mnogo širim izborom ponude od uobičajene.
Najveći deo interakcija između Niksonove svite i „običnog" kineskog naroda u Pekingu takođe je bio insceniran.
Američki novinar Maks Frankel iz Njujork tajmsa bio je deo novinarske pratnje i osvojio je Pulicerovu nagradu 1973. godine za izveštavanje o Niksonovoj poseti iz februara 1972. godine.
Tokom Niksonove posete Kineskom zidu 24. februara, on je primetio da je „strateški postavljena na njegovom putu na Kineskom zidu bila grupa 'tipičnih' turista koji su se tu zadesili za srdačan pozdrav pred kamerama i da bi elegantno obučena mlada žena mogla da mu ukaže posebnu dobrodošlicu."
Ispostavilo se da su ovi „turisti" bili posebno odabrani da izvrše taj politički zadatak.
Čovek koji piše za sajt Feniks Njuz je 2008. godine rekao da je radio u maloj fabrici kad je zamoljen da izabere 10 politički podobnih ljudi da učestvuju u jednom događaju.
Od njih je zatraženo da se lepo obuku - nisu bila dozvoljena radnička odela.
Trebalo je da pretvaraju da su turisti na Kineskom zidu i da se drže podalje od američkih zvaničnika, pretvarajući se da ništa ne razumeju ako ih ovi nešto pitaju.
Pale su velike količine snega veče pred posetu Kineskom zidu i hiljade stanovnika Pekinga i vojska radili su čitave noći na raščišćavanju ulica da bi Amerikanci mogli tuda da prođu kolima.
Posetioci su izuzetno cenili taj gest, ali je sam zid ostavio veći utisak na predsednika Niksona, koji ga je nazvao „simbolom onoga što je Kina bila u prošlosti i što bi mogla da postane u budućnosti".
Novinarima i kineskim gostima on je poručio: „Dok gledamo ovaj zid, ne želimo nikakve zidove između naroda."
Odnosi između Amerike i Kine imali su mnoge uspone i padove posle 1972. godine, ali možemo slobodno reći da je Niksonova istorijska poseta omogućila da se taj odnos uopšte izgradi i stavi na probu.
Možda će vas zanimati i ovaj video: Kako se menjala Kina u prethodnih 40 godina
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar