Ukrajina i Rusija: „Roditelj ne treba da sahranjuje decu" - svedočenja o užasima iz opkoljenog Marijupolja

U bolničkom krevetu, mali Artem odsutno zuri u prazno. On čvrsto stiska igračku, mali žuti traktor, ali ne ništa ne govori dok specijalistička medicinska sestra prati njegovo stanje.

Ruska granata čiji se šrapnel zabio u njegov stomak takođe je teško ranila njegove roditelje i dedu i baku dok su pokušavali da pobegnu iz Marijupolja.

On je žrtva rata u Ukrajini, a nema još ni tri godine.

U krevetu do Artema leži petnaestogodišnja Maša, takođe iz okoline Marijupolja.

Njena desna noga je amputirana nakon što je raskomadana u eksploziji ruske granate prošlog utorka.

Najgore od rata Vladimira Putina u Ukrajini i onoga što je nemilosrdno rusko bombardovanje uradilo ljudima zatočenim u opkoljenom gradu Marijupolju može da se vidi u regionalnoj dečjoj bolnici u obližnjem Zaporožju.

• Kako izgleda život u gradu pod opsadom
• „Pobegla sam iz Kabula, a sada sam usred rata u Kijevu“
• Od Groznog i Alepa do Ukrajine - ruska vojna doktrina je sve jača sila

Stotine ljudi evakuisano je ovde.

Njihove fizičke rane su lako vidljive i, do određene mere, možda će se zaceliti.

Sa psihološkim traumama će živeti zauvek.

Ovdašnji lekari i preživela rodbina dece zamolili su nas da ispričamo njihove priče, među njima doktor Juri Borzenko, upravnik dečje bolnice.

On ne može da sakrije prezir prema onome što su Rusi uradili.

„Mrzim Rusiju", kaže doktor Borzenko, bez tračka emocije na licu.

„Devojčica koja je izgubila nogu (Maša) bila je toliko istraumirana da danima nije ništa jela niti pila. Nije mogla mentalno da se izbori sa onim što se desilo. Morali smo da je hranimo intravenozno."

„Jedan drugi dečak", priča lekar, „šestogodišnjak sa šrapnelom u lobanji opisao je - bez ikakvih suza ili emocija - kako je gledao dok njegova majka gori u njihovim kolima nakon što su pogođena.

Dva dana kasnije je rekao: 'Tata će mi kupiti novu mamu, treba mi neko da me vodi u školu'."

Ono što se dešava u Marijupolju je humanitarna katastrofa, a čak - možda - i ratni zločin.

Procenjuje se da je oštećeno ili uništeno 90 odsto zgrada u gradu.

Posle prošlonedeljnog rušenja pozorišta u kom se krilo više od 1.000 ljudi, pristižu izveštaji o tome da je napadnuta i umetnička škola sa 400 ljudi u njoj.

Oni koji su uspeli da pobegnu iz Marijupolja pričaju o nezamislivim užasima.

Svedočanstva govore o telima koja leže po ulicama, o uništenim domovima.

Noseći sa sobom uspomene, oni su se fizički udaljili od onoga što su preživeli koliko god su mogli.

U kafiću u centralnom gradu Dnjepru, koji se i sam našao na udaru ruske vatre, sreli smo se sa Oksanom Gusak.

Sa mužem Andrijem i roditeljima, Oksana je pobegla iz Marijupolja prošle nedelje, preko miniranih puteva i desetine neprijateljskih kontrolnih punktova ruske vojske.

Samo to što pije običnu čašu vode deluje kao luksuz za Oksanu, jer im je ponestalo svega u Marijupolju.

Oni svi ljubazno odbijaju kafu koju im nudimo, rekavši da bi to bila uvreda za članove porodice koje su ostavili za sobom u delovima Marijupolja iz kojih je bilo nemoguće pobeći.

Njen muž Andrij rekao mi je da u gradu nije bilo snabdevanja vodom, nije bilo struje, nije bilo grejanja i nikakvog načina za komunikaciju, tako da nisu imali drugog izbora nego da odu.

„Apsolutno smo rizikovali, ali u tom trenutku mi je bilo svejedno da li ću umreti u Marijupolju ili ću umreti pokušavajući da izađem iz njega", kaže Oksana.

„Znali smo da postoji šansa da ćemo se naći pod udarom vatre i da moramo da rizikujemo. Da smo stali, šanse za opstanak bile bi ravne nuli."

Andrij i Oksana su imali sreće da pobegnu neozleđeni i što su sačuvali jedni drugo.

Oni su toga savršeno svesni.

• „Teška tema, ali ne treba je izbegavati": Kako rat u Ukrajini objasniti vašoj deci
• Gde je pogrešila ruska vojska u Ukrajini
• Šta je ratni zločin

U dečkoj bolnici u Zaporožju naišao sam na jednog ožalošćenog, neutešnog oca čija je porodica potpuno rasturena.

Njegova ćerka Nataša, koja je imala 26 godina, i njegova četvorogodišnja unuka Dominika, stradale su kad je ruska granata pala blizu skloništa u kom se čitava njegova porodica sklonila od bombardovanja u Marijupolju.

„Bacio sam pogled na zemlju i video kako tamo leži moja mala unuka sa razvaljenom glavom", kaže Vladimir.

„Ležala je tamo ne dišući, a odmah do nje bila je moja ćerka sa izlomljenim nogama, sa otvorenim prelomima."

Dominika - čije slike njen deda maltene miluje na telefonu - umrla je na licu mesta.

Njena majka podlegla je ranama narednog dana.

Iako potpuno slomljen, Vladimir se trudi da ostane jak zbog druge ćerke Dijane.

I ona je bila teško ranjena u eksploziji, ali je uspela da bude podvrgnuta hitnoj operaciji.

On, međutim, ne može da sakrije bol.

„Bože, zašto si mi sve to učinio? Nije trebalo da sahranim decu, moje divne devojčice, nisam uspeo da vas zaštitim."

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk