U životu svakog čoveka postoje istorijski trenuci, za koje pamte gde su tačno bili i šta su radili.
Tako se neki i danas živo sećaju kod koga su gledali prenos prvog koraka Nila Armstronga na Mesecu 1969, ili šta su radili kada je 1989. pao Berlinski zid.
Za veliki broj navijača beogradskog Partizana pitanje bi glasilo - gde ste bili 1992, kada je Aleksandar Đorđević dao trojku u poslednjoj sekundi za pobedu nad Huventudom i titulu prvaka Evrope.
To je bila završnica filmske sezone, a možda bi se mogla i opisati legendarnim hitu Fila Kolinsa - „Against all Ods".
Željko Obradović, koji će postati najtrofejniji evropski strateg svih vremena, dobio je prvi trenerski posao, praktično iz patika, pošto je u leto 1991. završio igračku karijeru.
Milenko Savović, koji je preminuo prošle godine, istog leta je dres zamenio sakoom i kravatom, pošto je preuzeo funkciju sportskiog direktora.
Građanski rat je već uveliko buktao u tadašnjoj Jugoslaviji, zbog čega je Partizan utakmice kao domaćin igrao u Fuenlabradi, predgrađu Madrida, a prve zvezde time, Aleksandar Đorđević i Predrag Danilović međusobno nisu razgovarali.
Svi elementi za pravi holivudski blokbaster su bili tu.
U leto 1991, Željko Obradović je trebalo da bude kapiten reprezentacije Jugoslavije na Evropskom prvenstvu u Rimu, a trenersku karijeru još nije planirao.
Ali sve se promenilo jedne junske noći u Beogradu.
Milenko Savović, bivši igrač crno-belih, Obradovićev kum, a te 1992. funkcioner kluba ispričao je za Nedeljnik kako se to dogodilo:
Željko je trebalo da bude kapiten reprezentacije na Evropskom prvenstvu u Rimu (1991. godine), a sve se dešava u noći pre odlaska na taj turnir.
Sedimo u Klubu književnika sa ženama na večeri i dogovaramo se da nađemo klub u kojem ćemo zajedno igrati sledeće sezone.
Mi smo dugogodišnji prijatelji i kumovi.
Tada nije bilo mobilnih telefona i izlazi kelner iz kuhinje i kaže mi: „Savo, telefon".
Na vezi je Kićanović i kaže: „Gde ste? Tražimo vas po celom gradu. Dođite kod mene kući".
Godinama unazad je Kića pričao da će Željko biti trener, a ja da dođem na njegovo mesto, ali nismo se nadali da će to biti brzo.
I odemo i dogovorimo se s Kićom, ali postoji problem jer Željko treba da ode na aerodrom i kaže Dudi Ivkoviću da postaje trener.
Prilazimo aerodromu, unosi se oprema, mi bez torbi i Duda pita: „Gde ste vi?"
Kaže mu Željko: „Postao sam trener Partizana".
Na to će Duda: „Ma, 'ajde bre".
Ali onda ugleda Kiću i shvati da je ozbiljno.
Duda je mnogo voleo Željka i čestitao mu je.
Ako je titula u Istanbulu za mladog i relativno nepoznatog trenera bila iznenađenje za košarkašku javnost u Evropi, Obradović je veoma brzo dokazao kvalitet i u inostranim klubovima.
Posle Partizana, osvojio je još osam titula prvaka Evrope - pet sa grčkim Panatinaikosom, a po jednu sa turskim Fenerbahčeom i španskim klubovima Realom i Huventudom.
Veliku zaslugu za uspeh crno-belih te sezone, a i ranije, imao je i Aleksandar Nikolić, bivši trener crno-belih i jedan od očeva osnivača srpske košarke.
On je bio Obradovićev stručni savetnik.
„Tako nešto može samo da se sanja. Bio sam najsrećniji čovek na svetu kada je profesor prihvatio moj poziv i došao na prvi trening", rekao je Obradović za magazin Koš.
Partizan je te godine, posle odlaska Divca i Paspalja, koji su otišli u NBA ligu, stvarao novi mladi tim.
I to poprilično mlad - prosek godina bio je tek 21,7.
Prve zvezde bili su Đorđević i Danilović, a pored njih tu su bili i Nikola Lončar, Igor Mihajlovski, Zoran Stevanović, Igor Perović, Dragiša Šarić, Željko Rebrača, Mlađan Šilobad, Slaviša Koprivica, Vladimir Dragutinović i Ivo Nakić.
Nakić je u trenutku raspada zemlje i rata bio jedini hrvatski košarkaš u tom sastavu.
Aleksandar Đorđević i Predrag Danilović, tadašnji reprezentativci Jugoslavije, bili su prve zvezde tima, ali zbog određenih nesuglasica nisu međusobno govorili van terena.
Šira javnost to nije znala, niti mogla da primeti jer je ovaj tandem na terenu delovao gotovo besprekorno i dominirao je od prve do poslednje utakmice u Evropi te sezone.
„Često kažem igračima: 'Svako od vas najlakše može da nađe druga za kafanu, ali ne može da nađe druga koji će mu pomoći na terenu. Tamo ste prijatelji kad viknete jedan na drugoga, a onda se zagrlite'.
Razumeli su se, čitali jedan drugog fenomenalno, bili su dva nesporna lidera i iz toga je ekipa profitirala", rekao je Obradović u intervju za portal Telegraf.
Trideset godina i desetine osvojenih trofeja kasnije, Danilović, danas predsednik Košarkaškog saveza Srbije (KSS), nema dilemu.
„Trojka Đorđevića nam je svima promenila život i to je nešto na čemu ću večno biti zahvalan", rekao je Danilović.
Upravo je on prvi potrčao Đorđeviću u zagrljaj posle pobedonosne trojke, priseća se nekadašnji centar crno-belih Mlađan Šilobad.
Nikada, kaže, „neće zaboraviti tu sceni, niti izraze lica" dvojice najboljih igrača Partizana.
U jesen 1991, građanski rat u Jugoslaviji je već uvelio buktao.
Slovenija i Hrvatska su već proglasile nezavisnost, a zbog oružanih sukoba, svi predstavnici Jugoslavije u evropskim kupovima bili su primorani da igraju kao domaćini u inostranstvu.
Za Partizan je domaći teren postala Fuenlabrada, predgrađe Madrida.
„Savović mi je rekao da je pronašla mali grad blizu Madrida i pitao me šta mislim o tome. Rekao sam im da je to izvanredna opcija i da idemo tamo", kazao je Željko Obradović u dokumentarnom filmu španskog Kanala plus iz 2011.
Samo jedna utakmica, protiv belgijskog Mas Pilsa, bila je dovoljna da domaća publika zavoli momke u crno-belim dresovima - koje su prozvali Partizan de Fuenlabrada.
„Fuenlabrada je bila nešto što je vezano za naše osvajanje titule, ta ljubav i ta energija, to se retko viđa, a bio sam po svetu", rekao je Predrag Danilović na obeležavanju 30. godišnjice uspeha.
Naklonost lokalne publike ka Partizanu bila je tolika da je čak navijala za Partizan na utakmicama sa španskim klubovima Estudijantesom i Huventudom.
Daleko od toga da je sve bilo med i mleko, kako kaže bivši centar crno-belih Zoran Stevanović i navodi da su dobro upoznali svaki kutak pojedinih zapadnoevropskih aerodroma.
„Išli smo preko Ciriha uglavnom, eventualno Minhena, pa se dešavalo da veza bude tako „dobra" da provedemo po šest sati na aerodromu.
Kada bi duže čekali, klub je iznajmljivao sobe za odmor. Ta titula nije pala sa neba, iako smo bili totalni autsajderi", prisetio se Stevanović za Sport klub.
Godinama kasnije, Partizan i košarkaški klub Fuenlabrada, neguju dobre odnose, a španski tim je početkom aprila na prvenstvenom meču sa Obradoirom igrao u posebno dizajniranim dresovima u čast crno-belih.
„Ta priča o Partizanima iz Fuenalbrade je nešto fantastično, što će se teško ponoviti u istoriji sporta i košarke. To su ljudi koji su učinili da se mi osećamo tamo kao da igramo u Beogradu", opisao je Obradović.
Prva prepreka bio je mađarski Solnok u drugoj rundi kvalifikacija, što za crno-bele nije bio veći problem.
U sledećoj fazi, Partizan je bio u grupi B i to sa Estudijantesom, Huventudom, Filipsom iz Milana (današnji Armanijem), Bajerom iz Leverkuzena, Mehelenom, Arisom i holandskim Den Helderom.
U četvrtfinale išle su četiri ekipe, a beogradski tim je posle devet pobeda i pet poraza (od čega u obe utakmice od Estudijantesa) bio četvrti.
Zbog rata na području bivše Jugoslavije, Partizan je sve mečeve grupne faze igrao u španskoj Fuenlabradi, madridskom predgrađu.
Lokalni meštani brzo su zavoleli crno-bele, tako da povezanost Partizana i Fuenlabrade postoji i dalje.
Jedini evropski meč u Beogradu od čak 17, odigrali su u četvrtfinalu protiv Knora iz Bolonje, koji je savladan ukupnim skorom 2:1 u mečevima.
U polufinalu je rezultatom 82:75 savladan milanski Filips, da bi u finalu usledio meč protiv Huventuda, koji je bio bolji od Estudijantesa.
Tog 16. aprila 1992. godine u istanbulskoj hali Abdi Ipekči bilo je prilično napeto.
„Još 25, 24 sekunde", odbrojavao je Dragan Nikitović, komentator Radio-televizije Beograd, do kraja meča.
Semafor pokazuje 68:68, a lopta je u rukama igrača Huventuda.
Na desetak sekundi do kraja igrač u zelenom dresu, sa brojem šest na leđima, zaleće se ka košu i nekako u gužvi uspeva da šutne.
Posle nekoliko kontakata sa obručom, lopta se ušunjala u koš - španski tim ima pobedu u rukama.
„Još samo osam sekundi", kaže Nikitović, u trenutku kada lopta stiže u ruke Đorđevića, koji se stuštio ka protivničkom košu.
„Dva poena prednosti za Špance... Đorđević", najavio ga je čuveni komentator, a čuveni Sale u tom trenutku već lebdi iznad linije za tri poena.
U vazduhu se okreće ka košu, namešta nišanske sprave i - koš.
„Tri poena, tri poena, vreme je istaklo, vreme je istaklo", viče Nikitović, urezujući te reči u pamćenja navijača crno-belih.
Trenutak lebdenja Saleta Đorđevića u vazduhu, dok se okreće ka košu i sprema se da šutne, zapisan je u istoriji, ali nije Đorđević tu bio jedini, iako je postigao 23 poena.
Veliki doprinos u finalu pre svega je dao Predrag Danilović, postigavši 25 poena, kaže statistika.
„Moj cilj je bio da dođem do prave pozicije. Moja opsesija je bila do dođem do mesta sa kog ruka automatski reaguje.
Nisam morao da gledam na koš, znao sam sve gledajući linije na terenu", rekao je Đorđević pre dve godine o toj trojci.
Tabla sa potpisom Obradovića najskuplje prodat predmet na aukciji
U Beogradu je 14. aprila održano humanitarno veče povodom 30. godišnjice osvajanja evropske titule KK Partizan.
Na aukciji su, u dobrotvorne svrhe, prodavani sportski predmeti trenera i članova nekadašnje zlatne generacije crno-belih.
„7.100 evra! Prvi put, drugi put, treći put... Prodato!", oglasio je zvanični spiker ishod aukcije za trenersku tablu Željka Obradovića iz finalnog turnira u Istanbulu.
Na toj tabli je Obradović, uz pomoć oskusnog Aleksandra Nikolića, crtao pobedničke taktike tima koji je iz kože autsajdera došao do evropskog trona.
Iako je evropski trijumf crno-belih donekle bio i logičan sled klupskog rasta, pa i kvaliteta jugoslovenske košarke tog vremena, ništa nije došlo preko noći.
Uspon crno-belih počeo je dve decenije ranije, početkom sedamdesetih.
Trener Partizana tada postaje čuveni Ranko Žeravica, čije ime danas nosi novobeogradska Hala sportova.
Žeravica je dugo bio pomoćnik Aleksandra Nikolića u reprezentaciji Jugoslavije, kasnije i selektor, kada „plavi" 1970. u Ljubljani osvajaju prvo Svetsko prvenstvo.
Poznat je i po tome da je spajao najbolje iz dva tada dominantna stila košarke - američkog i sovjetskog, što je doprinelo i nastanku čuvene jugoslovenske škole košarke.
Početkom sedamdesetih u Partizan stiže čuveni duo Kića i Praja - Dragan Kićanović i Dražen Dalipagić, kada počinju i prvi uspesi crno-belih.
Prvu titulu, trideset godina posle osnivanja, Partizan osvaja u sezoni 1975/1976.
Potom su usledila i dva osvojena Kupa Radivoja Koraća (1978. i 1979), tada trećeg evropskog takmičenja.
Kićanović tokom osamdesetih postaje direktor kluba, kada počinje novi crno-beli talas.
Generacija u kojoj su igrali Obradović i Savović, uz mlade nade poput Divca, Paspalja i Miroslava Pecarskog, obezbedila je 1988. prvi evropski Fajnal for u istoriji.
Crno-bele je tada sa klube predvodio Duško Vujošević, koji je će tokom godina postati najtrofejniji trener u istoriji kluba.
Beogradski tim je u polufinalu poražen od izraelskog Makabija (87:82), da bi u meču sa grčkim Arisom (105:93), osvojili treće mesto u Evropi.
Godinu dana kasnije crno-beli osvajaju i treći Kup Radivoja Koraća, a potom sledi i ta čuvena 1992. godina.
Međutim, umesto daljeg rasta i boravka među najboljima, usledile su teške godine.
Zbog sankcija i rata na području bivše Jugoslavije, srpskim klubovima do 1995. godine nije bilo dozvoljeno učešće u evropskim takmičenjima.
A čim je sport živnuo, živnuli su i crno-beli.
Partizan se 1998. treći put plasira meču četiri najbolja tima Evrope, gde osvaja četvrto mesto, što se dogodilo i 2010. godine, takođe pod Vujoševićem.
Po ulasku u 21. vek počinje apsolutna dominacija crno-belih, koji osvajaju 13 nacionalnih (od ukupno 21) i šest regionalnih titula.
Vujošević klub napušta 2015, kada su uveliko krenuli finansijski problemi.
Partizan je od tada nije učestvovao u Evroligi.
Ipak, na klupu crno-belih prošle godine vratio se Željko Obradović, devetostruki šampion Evrope, tako da su ambicije ponovo velike.
Obradović je odmah po dolasku u klub rekao da je cilj igrati Evroligu, kao i da je svestan komentara mnogih kako „nije Željko lud da se vrati".
„Rekao sam da ludosti nisu loše i stvarno mislim tako", naveo je Obradović kratko.
„Ko je taj koji je donosio sve pametne odluke i koje su za njega bile na kraju dobre."
VRATIO SE!
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar