Otrežnjujuće i ispunjavajuće - tako Danijel, Filip i Srđan opisuju iskustvo koje su stekli tokom humanitarnog rada u zemljama poput Nepala, Tanzanije, Ugande i Kenije, hiljadama kilometara daleko od rodnog Balkana.
U daleke zemlje su ih odveli različiti povodi, ali iste pobude, da pomognu ljudima kojima njihovo malo, znači mnogo.
„Činjenica da živimo u miru, imamo tri obroka dnevno, da smo zdravi i da možemo da odemo kod lekara kada god nam nešto zafali, zapravo je privilegija u odnosu na veliku većinu ljudi na svetu", kaže Danijel Domić, oralni hirurg koji već godinama besplatno pruža usluge u afričkoj državi Tanzaniji.
Isti utisak stekli su i Filip Kalinić iz Zadra, koji je učestvovao u izgradnji škole na zapadu afričke države Ugande, kao i Srđan Popović iz Beograda koji je pomagao siromašnima u predgrađu kenijske prestonice, Najrobija.
Osnovni podsticaj za humanitarni rad je spasavanje života i ublažavanje patnje, navodi se u priručniku Ujedinjenih nacija za delovanje u kriznim situacijama.
„Humanost je glavni pokretač za odgovor na krizu, bilo da je izazvana sukobom, nasiljem ili katastrofom koju je prouzrokovala priroda ili čovek", navode iz Ujedinjenih nacija.
Dodaje se da je humanitarna pomoć i zaštita potrebna za blizu 274 miliona ljudi u 2022. godini.
Svake godine, od 2009, 19. avgusta, Ujedinjene nacije podsećaju na važnost podrške ljudima koji su u kriznim situacijama, kao i na potrebnu bezbednost humanitarnih radnika.
Dok je bio student, u januaru 2016. godine, Danijel Domić iz Pančeva prijavio se za volonterski projekat u Nepalu, južnoazijskoj državi koja se proteže Himalajima.
„To je bila prilika da otputujem van Evrope i da u okviru tog avanturističkog poduhvata volontiram kao stomatolog", kaže on za BBC na srpskom.
Iako je Nepal poslednjih godina ostvario napredak po pitanju indeksa siromaštva, gotovo pet miliona Nepalaca nema redovan pristup osnovnim sredstvima za život, kao što su kuće, hrana, čista sredstva za kuvanje i školovanje, navodi se u izveštaju Unicefa za 2021. godinu.
Prvobitni kulturološki šok, i gorak utisak koji ostavljaju prizori nemaštine i loših uslova u kojima ljudi žive, ubrzo je zamenio izazovan rad, kaže Danijel.
Po dolasku u Nepal se pridružio lokalnim stomatolozima, pa su školske sale pretvorene u improvizovane zubarske ordinacije.
„Postavili bismo obične plastične stolice u nekoliko redova, odnosno stanica. U paru su radili volonter iz organizacije i lokalni stomatolog", navodi.
Sistem je funkcionisao - tamošnji zubari su pregledali pacijente, a potom ih upućivali dalje na stanice određene za uklanjanje kamenca i mekih naslaga i vađenje ili popravku zuba, na kojima su radili volonteri.
„Nosiš čeonu lampu kao što rudari imaju, a ne postoji sisaljka za pljuvačku.
„Svako malo kažeš pacijentu da ispljune u kanticu koja je bila pored stolice. Sve je bila velika improvizacija", priseća se 32-godišnji Danijel.
Zahvaljujući tome je naučio da složene zahvate za koje su potrebni instrumenti široko dostupni u Evropi, ali ne i u Nepalu, uradi što lakše i jednostavnije.
Iako mu je motiv za daleki put isprva bio da proširi znanje i upozna daleku zemlju, ovo iskustvo bila je prekretnica za Danijela da uplovi u volonterske vode.
„Počeo sam da istražujem, uglavnom na internetu i bilo mi je čudno što neke volonterske organizacije od zainteresovanih traže izuzetno velike svote novca za dve-tri nedelje volontiranja u Africi", kaže.
To ga je motivisalo da sa kolegom jednostavno otputuje u Afriku i sa sobom ponese paste i četkice za zube.
„Odlučio sam da ako na licu mesta ne nađem školu, stomatološku ordinaciju ili bolnicu u kojoj mogu da volontiram, podelim deci sve što sam doneo", kaže on.
Ali nije bilo potrebno mnogo vremena da po dolasku u istočnoafričku zemlju Tanzaniju, ostvari kontakte i otvori novo poglavlje u karijeru i životu.
„Od tog trenutka sam počeo da razmišljam o osnivanju svoje volonterske organizacije", kaže.
Bio je, kaže, uveren da volontiranje zainteresovane ne mora da košta mnogo, pa se vratio u Beč, gde je završavao studije, i ostvario zamisao.
Osnovao je nevladinu organizaciju Dentist the World (Zubari sveta) 2016. godine.
To je otvorilo put volonterima da se prijave, a donatorima, poput stomatoloških firmi, univerziteta i fondacija, da podrže projekte koje je, bar jednom godišnje, organizovao u Tanzaniji.
Skoro 90 odsto dece u Tanzaniji živi u lošim stambenim i sanitarnim uslovima, prema izveštaju Unicefa iz 2019. godine.
Dolazak volonterskog tima stomatologa često je vest koja se najavljuje na radiju i u lokalnim medijima.
„Kad sletimo, uglavnom nas primi ministar zdravlja, a poslednji put smo bili kod predsednika Zanzibara (poluautonomne oblasti u okviru Tanzanije)", kaže Danijel.
On i tim od 16 volontera prvo nekoliko dana rade sa pacijentima kojima daju terapiju.
„Popravljamo zube, uklanjamo kamenac ili ako primenimo neku promenu koju mi ne možemo da saniramo ili je možda malo opasnija, šaljemo ih u lokalnu bolnicu", objašnjava.
Svi tretmani su besplatni, dodaje.
U Zanzibaru takođe uče decu da peru zube i dele četkice i paste.
„Dešava se da detetu daš četkicu za zube, a ono je ponese kući i onda cela porodica pere zube tom istom četkicom.
„Zato je važna edukacija u školama", kaže.
Projekat je stopiran kada je pandemija korona virusa potresla svet 2020. godine.
„Nadamo se da sledeće godine u martu nastavljamo", kaže Danijel.
U zemljama gde volontiraju, ljudi uglavnom nemaju pristup stomatolozima, jer odlazak lekaru poistovećuju sa plaćanjem, kaže Danijel.
„Oni zato ne idu kod lekara, godinama trpe bolove ili to pokušavaju da reše na neki drugi način tako što će otići kod šamana ili samoukih zubnih terapeuta", kaže.
Oni kojima su pomogli u Africi i Nepalu su veoma zahvalni, dodaje.
„Shvatio sam da ljudi u nekim drugim krajevima sveta moraju da pate i ispaštaju kako bismo mi ovde živeli tako lagodno i dobro", ističe Danijel.
Preleteo je hiljade kilometara da pomogne drugima, ali to iskustvo ga je „spustilo na zemlju", kaže.
„Shvatio sam da treba da cenim i poštujem sve ono što sam uvek imao i što imam", navodi.
Danijel sada radi na Stomatološkoj klinici Medicinskog univerziteta u Beču kao oralni hirurg, a uporedo je na doktorskim studijama.
Upoznajte Martinu iz Hrvatske koja pomaže siročićima sa albinizmom u Tanzaniji:
Tek svršeni diplomirani inženjer građevine Filip Kalinić iz Zadra, odvažio se na jedinstvenu avanturu u februaru 2017. godine.
Odlučio se da novostečeno slobodno vreme i ušteđeni novac iskoristi da učini dobro delo.
Preko prijatelja je saznao da dvojica dobrotvora iz Španije grade školu na zapadu Ugande, države na istoku Afrike.
„Prvobitno je trebalo da odem da gradim školu, a to je blisko mojoj struci i smatrao sam da mogu mnogo da dam", kaže 29-godišnji Filip za BBC na srpskom.
Otišao je sam, dodaje, a prethodno je razmenio samo nekoliko mejlova sa direktorom škole.
„Imao sam samo dve fotografije tih ljudi koji će me dočekati.
„Tek kad sam sleteo na sekundu sam pomislio da sam se možda zaleteo, da je trebalo da dođem sa bar jednim prijateljem, ali sve je krenulo na lep način i nisam imao baš nijedan problem", kaže Filip.
Oko 56 odsto dece u Ugandi uskraćeno je osnovnih uslova za život, dok osmoro od desetoro dece pohađa osnovnu, a jedno od četvoro srednju školu, prema izveštaju Unicefa iz 2021.
To jeste napredak u odnosu na pre deset godina, ali maloletnički brakovi, tinejdžerske trudnoće, zlostavljanja i školarine i dalje mnoge odvraćaju od školovanja, dodaje se.
Takođe, velike su razlike u broju dece koja imaju pristup školama u bogatijim i siromašnim, ruralnim sredinama.
Filip je došao u selo Nkuringa koje opisuje kao „mesto u Srbiji gde je bog rekao zbogom ili kao kad se u Hrvatskoj ode na planinu Velebit".
„Nema nikakvog puta, kuće su sklepane i izgleda kao neko selo na našem prostoru pre 100 godina.
„Nemaš toalet, nego jednu građevinu na koju se popneš i imaš samo rupu", navodi.
Meso je jeo dva puta za mesec dana, ali iako su ga te „banalnosti" najviše zatekle, navikao se posle dve nedelje, kaže.
Međutim, odmah na početku je izgradnja škole morala da se odloži, zbog nepredviđenih okolnosti.
„Predviđeno je da škola bude na brdu, a da se u podnožju iskopa bunar kako bi deca imala tekuću vodu.
„Za to je bila potrebna pumpa i trebalo je da pomažem oko tog segmenta", objašnjava.
Ali kiša je poremetila te planove, kada je zbog padavina bager skliznuo niz brdo, odakle ga je bilo teško pomeriti neko vreme.
Zbog toga je počeo da volontira u obližnjoj osnovnoj školi, prvobitno sirotištu, i predaje matematiku, engleski i informatiku.
„Uporedo smo izgradili košarkaški teren i išli po okolnim školama i delili filtere za vodu.
„Ali prvo planinariš osam sati da dođeš do škole, napravljene od trske i blata", kaže.
Različita osećanja su ga preplavila kada je video higijenske uslove u kojima deca žive, bez struje u vode.
„Taj deo priče je težak, ali vidiš da su ta deca mali borci. Čudo je koliko su dobri i veseli", kaže on.
Jednom dečaku je poklonio dres košarkaškog kluba iz Zadra.
„On sad tamo hoda sa dresom.
„Možda će se setiti toga kad poraste i jednog dana posetiti Hrvatsku", kaže Filip.
Video: Šta spaja Bujanovac i Togo
Filipov put u Ugandu daleko se čuo - čak u rodnoj Hrvatskoj.
Sve je počelo od dočeka koji mu je priređen u selu po dolasku.
„Zamisli doček u tamo nekom selu gde nema svetla, nema ničega, sa gitarom koju su dobili od nekoga i bubnjevima i udaraljkama koje su sami napravili", priseća se.
Ples je trajao dva sata, a posebno pamti osećaj za ritam koji su deca pokazala.
„Onda ti kreneš plesati, a oni umiru od smeha, jer ja ni blizu nisam mogao da pogodim ritam", navodi.
Malo po malo, kroz rad i druženje, Filip se sprijateljio sa domaćinima.
„Posle tri nedelje sam predložio profesoru muzičkog da probamo da naučimo klince neku pesmu iz Hrvatske.
„Napisali smo im reči pesme Ti si mi u mislima Dina Dvornika na tablu, a deca su to za dva sata naučila", kaže.
On je snimio njihovu izvedbu pesme i prateći ples i podelio na društvenim mrežama, a video je obišao Hrvatsku i dospeo u medije.
„Nisam mogao da verujem kada su mi deca dve nedelje kasnije na rastanku otpevala tu pesmu, zapamtili su sve reči.
„Sad sam se naježio kad pričam o tome", priseća se Filip, pokazujući trnke na rukama.
Pred odlazak, Filip je hteo da im napravi palačinke kakve se jedu u Hrvatskoj, ali to nije bio jednostavan poduhvat.
„Dva dana smo skupljali sastojke i pešačili po okolnim selima", navodi.
Trud se isplatio, dodaje, kada je video njihove reakcije, ali rastanak mu je teško pao.
„Pozdravljaš se s ljudima i imaš osećaj kao da ih ostavljaš", priseća se.
To iskustvo ga je promenilo - izgubio je strah od nepoznatog i imao osećaj da je nešto postigao.
„Imam osećaj kao da sam životno sigurno duplo bogatiji", kaže.
Shvatio je, dodaje, da problemi koje je imao u Hrvatskoj ne mogu da se porede sa tamošnjim.
„Svako ko ima priliku bi trebalo da ode i proba da volontira, zato što je 50 puta bolje potrošiti novac na ovaj način nego na neki svoj gušt.
„Dobiješ duplo više nego što si dao", smatra Filip.
Škola mira u kojoj đaci iz nekada zaraćenih plemena Ugande i Kenije uče zajedno:
Sticajem okolnosti, otac Srđana Popovića iz Beograda je dobio posao u Africi početkom 2000-ih.
Srđan je tada kao student Pravnog fakulteta odlazio u posete ocu u prestonicu Kenije, Najrobi.
„Nekad sam boravio tamo i duže od šest meseci.
„Bilo mi je dosadno da samo sedim u stanu i šetam po restoranima, što je uglavnom vid zabave za bele ljude u Africi", priča 44-godišnji Srđan za BBC na srpskom.
Jednog dana je ugledao pravoslavnu crkvu i odlučio da je poseti.
„Tu sam upoznao ljude koji su mi rekli da žive u sirotinjskom naselju, takozvanom Kibera slemu.
„Otišao sam tamo sa njima i nije mi bilo svejedno kada sam video taj nivo siromaštva i život u uslovima bez tekuće vode, struje i kanalizacije", kaže Srđan.
Prema izveštaju Unicefa iz 2021. godine, 16 miliona Kenijaca živi od manje od dva dolara dnevno, što je slučaj i za 42 odsto dece.
Jedno od četvoro dece je neuhranjeno, dok je 26 odsto zakržljalo. Oko 59 odsto ljudi ima pristup pijaćoj vodi, ali osnovnim sanitarijama samo 29 odsto.
Kada je Srđan prvi put posetio jedno od siromašnih naselja, neka deca su plakala i vrištala, kaže.
„Pitao sam ih zašto, a rekli su mi da belci kod njih dolaze samo kada treba da ih vakcinišu", priseća se.
Srđanu je jedna poseta bila dovoljna da to postane redovna aktivnost.
Išao je sam, a u početku je svakodnevno nosio slatkiše, mleko ili pelene.
Provodio je mnogo vremena sa mladima koji tamo žive, kaže.
Pošto je prethodno ostvario kontakte u Najrobiju, glavnom gradu Kenije, uspeo je da zaposli oko desetoro ljudi, uglavnom u kuhinji ili kao konobare, kaže.
„Uprkos svemu, svi roditelji imaju nadu da će im deca živeti bolje nego oni", navodi.
Na ovu vrstu „nezavisnog volontiranja", kako kaže, kada ode na teren i pita ljude šta im treba, navelo ga je zanimanje za to kako ljudi žive.
„Kada dođete u Afriku krećete se ili po hotelima ili restoranima, u nekoj zajedici koja je turistička ili relativno bogatija.
„Ubrzo shvatite da to nije pravi život u Africi, a mene je zanimalo kako živi prosečan čovek", navodi Srđan.
Rad sa siromašnima, mnogobrojnim izbeglicama iz Somalije u predgrađu Najrobija i dešavanja u bivšoj Jugoslaviji, podstakla su ga, kaže, da se dalje usavršava u polju migracija.
Trenutno završava master migracionih studija.
Po povratku u Srbiju je završio fakultet i počeo da radi u advokatskim kancelarijama.
„Ali u jednom trenutku vidite da ne uživate stopostotno u poslu.
„Čak i u tom periodu sam dok sam radio u advokatskim kancelarijama, koristio bih svaki odmor da odem kao volonter na neke programe", priseća se.
Tako se 2008. godine spakovao put Danske.
Volontirao je u organizaciji koja se bavi inkluzijom stranaca i onih kojima je odobren azil u državi.
„Radio sam najviše sa ljudima iz Pakistana, Iraka i sa Kurdima", navodi.
Naredno iskustvo je stekao u grčkom izbegličkom centru pre nego što je Evropu potresla velika izbeglička kriza 2015. godine.
„Već tad su dolazili ljudi iz Avganisana, Iraka i Sirije.
„Tu sam upotpunio znanje o procedurama za sticanje azila, ostvario kontakte i dobar odnos sa korisnicima", navodi.
Tada je poželeo da to postane njegovo zanimanje.
„Kad je krenuo prvi talas migranata u Srbiji, odmah sam se prijavio za volontiranje", navodi.
U početku je nosio higijenske pakete, hranu i vodio migrante kod lekara.
Ubrzo je, kaže, prešao u Prihvatni centar Adaševci, kod Šida.
„Tu počinje moja karijera gde sam radio sa ljudima na sistemu upućivanja, objašnjavanja sistema azila u Srbiji, azilne procedure, mogućnosti ostanka i upoznavanje sa svim pravima koje oni kao migranti imaju u Srbiji.
„Posle sam jedno vreme zastupao klijente pred Kancelarijom za azil u Srbiji", kaže Srđan.
Posao ga je naveo u Prihvatni centar u Preševu, sigurnu kuću za maloletne migrante, da bi se sada ustalio u Info parku, centru za zaštitu, edukaciju i osnaživanje izbeglica.
Srđan želi da jednog dana ponovo poseti Afriku.
„Ali ovog puta bih otišao kao profesionalac.
„Mislim da bih sada sa ovim znanjem i iskustvom mogao mnogo više da doprinesem u oblasti humanitarnog rada", navodi.
A njemu lično, kaže, to donosi emotivno i profesionalno zadovoljstvo.
„Koliko god da vam je teško i da ste umorni, kada saznate da ste nekom bar malo pomogli, to poništava svu patnju koju ste videli", ističe.
Upoznajte najstariju volontersku Crvenog krsta Srbije
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar