Od detoksikacije od pesticida do produženog životnog veka, korist od ove slatke tečnosti po pčele odlazi mnogo dalje od prostog prehranjivanja vrednih insekata u košnici.
Ne treba previše da vas iznenadi da pčele znaju mnogo o medu.
One nisu samo proizvođači meda; one su i njegovi korisnici, i to prilično sofisticirani pride.
Ponudite bolesnoj pčeli različite vrste meda, na primer, i ona će odabrati onu koja se najbolje bori sa njenom infekcijom.
Ljudi, sa druge strane, moraju još mnogo toga da nauče da bi se sustigli kad su u pitanju hranljiva svojstva meda.
Pre samo nekoliko decenija, većina lista „funkcionalne hrane" - one koje ima veliku korist po zdravlje mimo osnovnih namirnica - nisu ga ni pominjale, kaže entomološkinja Mej Berenbaum sa Urbejn-Čempejna na Univerzitetu u Ilionisu.
„Čak su i pčelari - a svakako naučnici za pčele - smatrali da on nije ništa više od obične šećerne vodice."
U međuvremenu, ogromni korpus istraživanja otkrio je da je med pun biljnih hemikalija koje utiču na zdravlje pčela.
Komponente meda mogu da pomognu pčelama da žive duže, pojačaju njihovu otpornost na surove klimatske uslove kao što su velika hladnoća i povećaju njihovu sposobnost da se izbore sa infekcijama i zaleče svoje rane.
Nalazi istraživanja ukazuju na način na koji može da se pomogne pčelama, koje su poslednjih godina pretrpele težak udarac od parazita, izloženosti pesticidima i gubitka staništa.
„To je naprosto jedna potpuno neverovatna supstanca, a mislim da ljudi to još ne umeju dovoljno da cene", kaže Berenbaum.
Ukusan je na tostu ili kad se umeša u čaj, ali med je mnogo više od običnog zaslađivača.
Ova viskozna tečnost jeste uglavnom šećer, koji stanari košnice koriste kao hranljivu materiju, ali on sadrži i enzime, vitamine, minerale i organske molekule koji svakom medu daruju njegovu jedinstvenost i donose čitav niz pogodnosti po zdravlje pčela.
Razni insekti mogu da proizvode med - bumbari, pčele bez žaoke, medonosne ose - ali samo medonosne pčele (apis species) proizvode dovoljnu količinu meda da se napune police samoposluga.
Ova sposobnost nije se desila preko noći; nastajala je milionima godina.
Pčele su se razdvojile od osa pre oko 120 miliona godina, tokom evolutivnog skoka i naglog širenja biljaka koje cvetaju.
Ta cvetna raznovrsnost - zajedno sa promenom u ponašanju pčela u vidu davanja polena kao hrane, umesto insekata, larvama pčela - pokrenula je evoluciju otprilike 20.000 danas poznatih vrsta pčela.
Da bi postale eksperti za proizvodnju meda trebalo je još nekoliko bihevioralnih i hemijskih trikova.
Pčele su počele da dodaju malo nektara polenu, što ih je pretvorilo u malko lakše prenosive pakete.
One su razvile i žlezde sa lučenje voska, koje omogućuju odvojeno skladištenje tečnog nektara i čvrstog polena.
„Vosak čini veoma fleksibilan gradivni materijal", kaže Kristina Grocinger, entomološkinja sa Državnog univerziteta Pen, koja proučava mehanizme iza društvenog ponašanja i zdravlja pčela.
Kad formiraju saće, pčele oblikuju vosak u heksagone, za koji se ispostavlja da je najefikasniji oblik za pohranjivanje bilo čega, budući da heksagoni tesno naležu jedan uz drugog.
„To je inženjerski podvig", kaže Grocinger.
Pravljenje mnogo malih, uniformnih ćelija ima još jednu prednost: njihova veća površina znači da voda isparava brže, a manje vode znači manje širenja mikroba.
Proces pravljenja meda koji će ispuniti te ćelije saća počinje čim pčela u potrazi za hranom usisa nektar.
Iako bi moglo da izgleda kao da ga ona jede, ova šećerna poslastica ne završi u njenom stomaku, makar ne u tradicionalnom smislu.
Ona ga pohrani u guši, iliti želucu za med, gde se on meša sa različitim enzimima.
Jedan od prvih enzima koji počne da radi je invertaza, koja preseca nektarove molekule saharoze na pola, stvarajući proste šećere glukozu i fruktozu (neobično, ali istraživanje pokazuje da pčele nemaju gene za pravljenje ovog enzima koji prepolovljava saharozu - verovatno ga pravi mikrob koji živi u crevima pčele).
Po povratku u košnicu, pčela potom uradi regurgitaciju tereta za prvu pokretnu traku pčela.
Prenošenje od usta do usta koje sledi smanjuje sadržaj vode i unosi još enzima, što su procesi koji nastavljaju razlaganja nektara i zaustavljaju širenje mikroba.
Pčele potom ostavljaju tu mešavinu u ćeliji košnice, a zatim ispare još vode mahanjem krila.
Počinju da rade drugi enzimi - glukoza oksidaza - koja pretvara deo glukoze u glukonsku kiselinu koja će pomoći da se sačuva med.
Hemijska reakcija takođe smanjuje ph-vrednost - povećavši kiselost - i proizvodi vodonik-peroksid, koji sprečava širenje mikroba, ali u velikim količinama može da postane toksičan.
Još enzima, najverovatnije doneti zajedno sa polenom i kvascem, razgrađuju deo peroksida, kontrolišući njegov nivo.
Konačno, ćelija je spremna da bude zapečaćena voskom.
Pčele dojilje nahrane ostale stanare košnice prerađenim medom, a ostatak će biti ostavljen za hladne i kišne dane.
Nektar je bio ono što je dovelo Berenbaum do meda, što je bilo njeno interesovanje koje je prvi put procvetalo sredinom devedesetih.
Ona je znala da je nektar pomešan sa biljnim hemikalijama zvanim fitohemikalije: jedinjenja koja odbijaju štetočine i pomažu pri rastu biljaka i metabolizma.
Imala je slutnju da se te fitohemikalije pokupe negde usput, kad pčele krenu da pretvaraju nektar u med.
A ako je tako, želela je da zna šta one tačno rade za pčele.
I tako je Berenbaum počela da istražuje raznovrsnost hemikalija u medu.
Njen tim je 1998. godine otkrio da različiti medovi sadrže različite nivoe antioksidansa u zavisnosti od cvetnog porekla meda.
„To je stvarno probudilo moju znatiželju". kaže ona.
Njena grupa je kasnije otkrila da pčele nahranjene šećernom vodicom pomešanom sa dve medne fitohemikalije - p-kumarnom kiselinom i snažnim antioksidansom kvercetinom - tolerišu pesticide bolje od onih koje su dobile samo šećernu vodu.
Uz sve to, pčele koje su dobile vodu pomešanu sa fitohemikalijama živele su duže od pčela koje nisu, izvestili su ona i njene kolege 2017. godine u časopisu Insekti.
Druga istraživanja demonstrirala su efekte nekih drugih fitohemikalija u medu.
Apscisinska kiselina pojačava imunu reakciju pčela, skraćuje vreme zaceljenja rana i pojačava otpornost na hladne temperature, pokazuju studije.
Druge fitohemikalije smanjuju uticaj parazita, jednog od najvećih razloga za opadanje broja pčela: na primer, ako se pčelama zaraženim gljivama da sirup koji sadrži timol, fitohemikaliju iz timijana, to smanjuje broj gljivičnih spora za više od pola.
Pokazalo se čak da fitohemikalije zaustavljaju bakterije koje izazivaju evropsku i američku trulež pčelinjeg legla, od kojih je ova potonja toliko razorna i zarazna da se preporučuje spaljivanje čitavih košnica pre nego što se raširi.
Čini se da neke fitohemikalije rade svoj posao pojačavanjem aktivnosti gena povezanih sa detoksifikacijom i imunitetom.
Kad pčele dobiju da jedu nektarsku fitohemikaliju kao što je, na primer, anabazin, gen zadužen za pravljene antimikropskih proteina, to pojačava proizvodnju, izvestio je tim 2017. godine u Časopisu za ekonomsku entomologiju.
A fitohemikalije bi mogle povoljno da utiču na zdravlje zadovoljavanjem mikropskih zajednica koje žive u i na pčelama: njihovim mikrobiomima.
Kofein, galna kiselina, p-kumarska kiselina i kempferol poboljšavaju raznolikost i kvantitet crevnih mikroba kod pčela, javili su prošle godine istraživači u Časopisu za primenjenu mikrobiologiju.
Zdravi crevni mikrobiomi kod pčela povezani su sa niskim intenzitetom višestrukih parazitskih infekcija.
Kad se razbole, pčele čak umeju da izaberu raznovrsne medove koji poboljšaju njihovo zdravlje.
Entomolog Silvio Erler i njegov tim dali su pčelama zaraženim parazitima četiri tipa meda.
„Prosto smo im dali da biraju", kaže Erler, sada na Institutu Julius Kin u Nemačkoj.
Bolesne pčele su najviše volele med od suncokreta, koji je bio najbolji lek za infekciju i imao je najveću antibiotsku aktivnost, izvestio je tim u časopisu Bihevioralna ekologija i sociobiologija.
Uprkos jačanju imuniteta i drugim zdravstvenim prednostima meda, pčele su i dalje u nevolji.
Američki pčelari izgubili su 45 odsto svojih kolonija između aprila 2020. i aprila 2021. godine, što je druga najgora godina otkako je počelo vođenje evidencije neprofitne organizacije Bi informd partneršip 2006. godine.
Iako pčelari često ostave malo meda u košnici, čini se da je raznovrsnost meda veoma važna: istraživanje pokazuje da različiti medovi, potekli od pčela koje sakupljaju cvetove bagrema, suncokreta ili mešavine raznog cveća, odbijaju različite tipove bakterija.
Erler poredi ovu raznolikost sa apotekom.
„Mi odlazimo u apoteku i kažemo da nam treba to i to za glavobolju, ili to i to za stomak. A u apoteci imamo sve to na gomili."
Uprkos jačanju imuniteta i drugim zdravstvenim prednostima meda, pčele su i dalje u nevolji.
Ali pčele mogu da naprave vlastitu mednu apoteku samo ako im je dostupno odgovarajuće cveće - ne samo po broju i raznolikosti, već i tokom čitave sezone rasta, kaže Berenbaum, koja je i koautorka pregleda uticaja meda na zdravlje pčela u Godišnjem pregledu entomologije za 2021. godinu.
Ovaj biodiverzitet nedostaje na velikim poljima useva na koja se pčele šalju svake godine da opraše osnovne namirnice kao što su bademi, jabuke, bundeve i kruške.
Poboljšanje cvetnog diverziteta dovodi do zdravijih pčela, kaže Arati Sešadri, entomolog iz Laboratorije za zdravlje pčela u Dejvisu, u Kaliforniji, pri američkom Ministarstvu za poljoprivredu.
A USDA daje podsticaje zemljoposednicima da pretvore delove obradivog zemljišta u oblasti netaknute prirode preko Programa rezervata za konzervaciju.
„Poljoprivreda mora da živi", kaže Sešadri. „Ali ona mora i da sačuva oprašivače."
Bolja ishrane pčela neće rešiti sve probleme sa kojima se suočavaju pčele.
Ali staranje da pčele imaju pristup vlastitim lekovima može da pomogne, kaže Erler.
Pčelari bi, sugeriše on, mogli u košnici da ostave deo meda napravljenog od različitih cvetova kako bi pčele imale bolje opremljenu mednu apoteku tokom čitave godine.
A Berenbaum, koja je počela istrage pre godinu dana zato što je smatrala da med ne dobija ni približno dovoljno poštovanja istraživača, kaže da je akumuliranje znanja korak u pravom pravcu.
„Drago mi je", kaže ona, „što vidim da med konačno privlači više pažnje."
*Berli Mekoj je slobodna novinarka za nauku i producentkinja iz Nortvesta, u Montani, u SAD. Pronađite je na Tviteru na @travlinscientst.
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 2
Radoje
Bosanac
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar