Jugoslovenski avioni posle Drugog svetskog rata bili su na meti otmičara u nekoliko navrata - o tome se malo pisalo u tadašnjoj štampi, većina otmica je pala u zaborav, ali jedna od njih će ipak ostati upamćena po tome što su putnici nadmudrili kidnapere.
Ova, gotovo filmska otmica dogodila se u noći između 26. i 27. septembra 1981, kada su vazduhoplov, u vlasništvu nekadašnje aviokompanije JAT (Jugoslovenski aerotransport), otela trojica mladića iz Hrvatske, naoružana jednim pištoljem i nožem.
Na avion su se ukrcali u crnogorskom glavnom gradu Titogradu, današnjoj Podgorici, prošavši traljavu kontrolu na aerodromu sa ostalim putnicima, među kojima je bilo nekoliko poznatih ličnosti i ceo sastav lokalnog prvoligaša fudbalskog kluba Budućnosti.
Umesto u prestonici Jugoslavije, JAT-ov avion tipa Boing 727, završio je nedaleko od azijske obale, na mediteranskom ostrvu Kipru, u gradu Larnaki, gde je ova drama okončana zahvaljujući dovitljivosti putnika i posade.
„Danas kada se sretnemo i pričamo o tome, malo nam je smešno jer je ta otmica za sadašnje prilike amaterska, a možda se ne bi tako ni završila da je bila bolje organizovana", govori Žarko Vukčević, putnik aviona i bivši fudbaler Budućnosti, za BBC na srpskom.
Iako je zvanično posredi bio avanturizam, do danas je ostalo nejasno šta je bio istinski motiv ove grupe da otme avion.
U sudskom procesu koji je usledio naredne godine otmičari i njihovi pomagači, osim jedne osobe, osuđeni su na različite zatvorske kazne za krivično delo „otmice vazduhoplova".
Tokom 1960-ih, 1970-ih i 1980-ih zabeležen je veliki broj otmica aviona u svetu koje su uglavnom služile kao sredstvo ostvarivanja različitih, mahom politički ciljeva terorističkih grupa, ali i nezadovoljnih pojedinaca.
Takav trend nije zaobišao ni nebo nad Jugoslavijom.
Jugoslovenski mediji su o prethodnim otmicama aviona u zemlji šturo izveštavali, a od poslednje, krajem pedesetih, prošlo je više od dve decenije, pa je svima to delovalo kao neka daleka prošlost koja se neće ponoviti.
Međutim, realnost je demantovala jugoslovensko društvo već početkom jeseni 1981.
Tog 26. septembra, JAT-ov avion Boing 727 sa registracijom YU-AKF, poleteo je u smiraj dana sa aerodroma Golubovci u Titogradu, ka Beogradu.
Među putnicima su bili i istaknuti jugoslovenski glumci Mihajlo Miša Janketić, Marko Nikolić i Žarko Laušević, kao i narodni heroj Milan Šijan, otac reditelja Slobodana Šijana, koji će kasnije navodno odirati ključnu ulogu u spasavanju putnika.
U avionu su se, između ostalih, našli i članovi i igrači FK Budućnosti koji su pošli na gostovanje novosadskoj Vojvodini u utakmici desetog kola Prve jugoslovenske savezne lige.
„Kontrola je bila standardna, ljudi koji su tamo radili nas znaju i praktično nisu ni gledali nikog od nas, što su otmičari verovatno snimili, videli da se može ući lagano i iskoristili", kaže jedan od tadašnjih fudbalera koji se našao u avionu Žarko Vukčević.
Tako je i bilo.
Trojica otmičara iz Hrvatske - Borivoje Jelić, Marko Križić i Milan Prpić - bez problema su prošli kontrolu i seli na mesta u avionu.
Sa njima je kao ispomoć pošla i Ksenija Dokmanović, koja se tokom leta pretvarala da nije deo grupe.
Istoričar Ilija Kukobat kaže da su, pre nego što su se odlučili za podgorički, otmičari prethodno obilazili aerodrome širom Jugoslavije, opipavajući teren.
„Generalno su mere bezbednosti, ne samo u Jugoslaviji, već i u svetu, tada bile na nižem stepenu nego sada i bilo je mnogo lakše prikriti nešto poput pištolja i noža, i uneti ih u avion.
„A u Titogradu je bila najblaža kontrola prtljaga i putnika", govori Kukobat za BBC na srpskom.
Avion nije išao direktno za Beograd, već je najpre sleteo do Dubrovnika po još dvadesetak putnika, pa je broj ljudi u avionu, računajući i osoblje, naposletku bio više od 100.
Neposredno po uzletanju iz Dubrovnika, putnici su shvatili da će ovaj let trajati duže od uobičajenog.
„Sedeo sam sa trojicom saigrača iz kluba u prvom redu kad je došao jedan od njih, uperio pištolj ka meni i rekao: 'Idemo pozadi, ovo je otmica'", priseća se Vukčević.
Odveli su ih u zadnji deo vazduhoplova, dok su prvu polovinu, bliže kabini u kojoj su sedeli kapetan Ljubomir Zekavica i kopilot Mirko Pintar, ispraznili.
Vukčević kaže da u prvi mah nije znao šta ga je snašlo, te mu je „cev pištolja izgledala poput topovske".
„Toliko sam bio iznenađen i verovatno uplašen da nisam odmah ustao, nego mi je drug rekao 'diži se, vidiš da nas teraju'", dodaje bivši napadač podgoričke Budućnosti.
Otmičari su imali i nož, „skakavac", kojim su isprva pretili putnicima i osoblju, dok drugi pištolj, prema navodima glavnog otmičara, nisu ni uneli u avion već je završio u korpi za otpatke u toaletu na aerodromu.
Pilotima su navodno prvo naredili da lete na jug, ka Italiji, ali su ubrzo promenili kurs ka glavnom gradu Grčke - Atini gde su planirali da natoče gorivo koje im je ponestajalo.
U trenucima nepažnje otmičara, koji je konstantno bio sa njima u kabini, iskusni kapetan Zekavica je tajno alarmirao kontrolu letenja na surčinskom aerodromu u Beogradu.
Dozvola za sletanje na atinski aerodrom je prvobitno odbijena, ali se jugoslovenski vazduhoplov ipak tamo prizemljio nešto iza ponoći, 27. septembra.
Putnicima je nakratko laknulo, a pojedini su čak počeli da kuju plan za bekstvo.
Vukčević kaže da je njegov prezimenjak i saigrač Vojislav došao na ideju da iskoče kroz pomoćna vrata, nedaleko od njihovog sedišta, ali je brzo odustao.
„Svuda je bio mrak, a nismo ni znali na šta je spremna ta grupa koja je otela avion, dokle će ići, da li je to ozbiljna organizacija ili igrarija", objašnjava Vukčević zašto su digli ruke od bega.
Većina putnika, dodaje, nije verovala šta ih je snašlo i bili su uplašeni, ali je taj strah vremenom jenjavao jer su i sami otmičari bili „korektni" prema njima.
A bilo je i onih koji su veći deo puta prespavali ili proveli uz knjigu, poput golmana Budućnosti Radovana Bujića.
„Kada sam mu rekao da je avion otet, počeo je da se smeje, ali kad je video da je pročitao više nego inače, onda je pitao 'jesu li nas stvarno oteli'", osmehujući se priča Vukčević, njegov saigrač.
Pošto su napunili rezervoar, nastavili su višesatni put ka Izraelu, preko Egejskog i Sredozemnog mora.
Prema tvrdnji glavnog otmičara Borivoja Jelića, tamo su se uputili jer „Jugoslavija nije imala zvanične diplomatske kontakte sa tom zemljom", te nije postojala bojazan od izručenja.
Do prekida diplomatskih odnosa došlo je posle Šestodnevnog rata između Izraela i tri arapske zemlje - Egipta, Jordana i Sirije, juna 1967, jer je Jugoslavija pratila proarapsku politiku.
Odnosi Savezne Republike Jugoslavije - državne zajednice Srbije i Crne Gore - i Izraela, obnovljeni su 1992.
Do planirane destinacije - aerodroma Ben Gurion u Tel Avivu, JAT-ov avion ipak nije stigao.
„Izraelci nisu dozvolili sletanje, čak su podigli par borbenih lovaca (avion F-16) da bi pokazali da ako se ogluše o njihovu naredbu, postoji mogućnost obaranja, što je inače standardna procedura u ovakvim slučajevima", ističe istoričar Kukobat.
Kada je i ovaj plan propao, avion je ponovo promenio kurs i zaputio se ka Kipru.
Po sletanju aviona na aerodrom u Larnaki, konačno se ukazala izgledna prilika za bekstvo.
U zadnjem delu aviona bila je bolesna žena iz Nikšića, koja je iz Titograda upućena na lečenje od raka u Beograd.
Otmičari su zamoljeni da joj se ukaže hitna pomoć dok borave na Kipru, što je vođa grupe Borivoje Jelić prihvatio.
Bolesnicu su iz aviona izneli na zadnja vrata, kod repa aviona, koja su tom prilikom ostala otvorena.
Odjednom je kroz unutrašnjost aviona počeo da se širi dim, na šta je neko počeo da viče „požar, požar".
Ispostavilo se da je neko od putnika, navodno Milan Šijan - nekadašnji partizan i oficir u penziji, zapalio nekoliko novinskih listova u toaletu.
Deo putnika je iskoristio priliku i nagrnuo na poslednja vrata, dok je Žarko Vukčević pohitao ka pomoćnom izlazu za slučaj opasnosti, koji vodi na krilo aviona, i otvorio ga, doduše, nepravilno.
„Pročitali smo 10 puta u prospektu kako se to radi, ali na kraju umesto da vrata izbacim napolje, stavio sam ih unutra, pa su smetala drugima dok su izlazili jer su morali da ih preskaču", priseća se nekadašnji fudbaler.
Nekako su ipak uspeli da skoče na krilo aviona, a potom na pistu odakle su potrčali ka policijskim kolima koje su videli u daljini.
U avionu je ostalo osoblje i fudbaler Petar Ljumović, rođak stjuardese Radice Đurđević.
Prema navodima u diplomskom radu „Otmica JAT-ovog aviona '81. Prilog proučavanju terorističke delatnosti protiv Jugoslavije" Marka Kojića, trojica otmičara su zatim otišla u zadnji deo aviona kako bi pregovarali sa „nadzornikom aerodroma" o predaji kiparskoj policiji.
Taoci su to iskoristili i aktivirali vazdušne tobogane na ostalim vratima, ne sačekavši da se naduju do kraja, i tako pobegli od naoružanih otmičara, ostavivši ih same u avionu.
Uvidevši da su nasamareni, te da im je otmica propala, predali su se policiji.
Na aerodromu u Larnaki je počelo slavlje, a ubrzo je po putnike došao drugi JAT-ov avion koji ih je odvezao do Beograda, gde su sleteli kasno popodne.
Otetim Boingom 727 u prestonicu Jugoslavije istog dana stigli su i trojica otmičara, zajedno sa posadom, kao i Ksenijom Dokmanović i Predragom Vidakovićem, saučesnici koji su naknadno na aerodromu otkriveni, pošto je evakuacija uspela.
Otmičarima je suđeno u Beogradu, a pred lice pravde izvedeni su 27-godišnji Borivoje Jelić i 26-godišnji Marko Križić iz Bjelovara, kao i Milan Prpić, 28-godišnji Riječanin.
Pored njih na optuženičkoj klupi su se našli i putnici aviona Predrag Vidaković (21) iz Rijeke i Ksenija Dokmanović (28) iz Bjelovara, a naknadno i njen sugrađanin Josip Valentić, saučesnik na čije se izručenje čekalo iz tadašnje Savezne Republike Nemačke, neformalno Zapadna Nemačka.
U diplomskom radu „Otmica JAT-ovog aviona '81. Prilog proučavanju terorističke delatnosti protiv Jugoslavije" Marka Kojića piše da je otmičarima suđeno za krivično delo otmica vazduhoplova, dok se Valentić teretio za otmicu vazduhoplova pomaganjem.
Glavni pretres je održan februara 1982, dok je presuda Okružnog suda u Beogradu (danas Viši sud), doneta u prvoj polovini aprila, navodi se.
Pozivajući se na presudu Okružnog suda u Beogradu, Kojić u radu navodi da je pojedinim otmičarima kao olakšavajuća okolnost uzeto „priznanje činjenica relevantnih za utvrđivanje postojanja krivičnog dela, porodičnost i neosuđivanost".
Međutim, većina njih je već bila osuđivana, što je takođe uzeto u obzir.
Jelić je dobio osmogodišnju zatvorsku kaznu, Križić je osuđen na pet, Prpić na tri godine i šest meseci, Vidaković na dve, a Josip Valentić, kao finansijer otmice, na osamnaest meseci.
Ksenija Dokmanović je oslobođena optužbe, usled nedostatka dokaza.
Zvanični motiv otmice bio je avanturizam, iako se godinama kasnije spekulisalo i o političkim razlozima.
Sumnjalo se na srpski nacionalizam, ali je utvrđeno da Borivoje Jelić nije imao nikakvih kontakata sa političkom emigracijom van zemlje, pritom su ostali učesnici bili Hrvati, a govorilo se i o traganju za političkim azilom, kao u ranijim slučajevima otmica aviona u Jugoslaviji.
„Nema nacionalizma kao motiva, već ukazivanje na loš položaj političkih zatvorenika i protivljenje režimu koji ih je slao u zatvor", smatra istoričar Ilija Kukobat sa Instituta za savremenu istoriju.
Dovođeni su u vezu i sa Frakcijom crvene armije, levičarskom terorističkom organizacijom iz Nemačke poznatijom kao Bader-Majnhof grupa, čije je članove, prema vlastitom priznanju, Jelić upoznao dok je robijao u ovoj zemlji 1970-ih.
U televizijskoj emisiji „Dosije" izjavio je da su ga članovi grupe „inficirali njihovom hrabrošću i žrtvovanjem".
„Tu sam se ja malo zatrovao i možda se tu začeo taj crv da bi ja nekada trebalo nešto uradim za moju zemlju, da me taj kriminal ne odnese u nekom drugom pravcu", rekao je Jelić u programu emitovanom na TV Prva.
Međutim, Jelić tu priznaje da je ipak „samo želeo osvetu" jer mu država „nije dala pasoš" i smatrala ga je „anti-elementom jer je sniman u lokalima po Nemačkoj koje je trebalo da zaobilazi".
U emisiji je, na kraju, ispričao i navodni konačni cilj otmice.
„Plan je bio da se sleti u neku zemlju u Južnoj Africi da se izda proglas i pročita da je Jugoslavija zemlja u kojoj robija mnogo političkih robijaša", izjavio je Jelić.
Pojedini putnici posle ovog incidenta dugo nisu smeli da se ukrcaju na avion.
„Ja nisam imao nikakav osećaj straha, a bilo je saigrača kojima se baš nije putovalo avionom posle toga, pa su te prve godine često išli vozom ili autobusom", kaže Žarko Vukčević.
Utakmica sa Vojvodinom na koju se sa ostatkom ekipe uputio, odložena je za sredinu oktobra.
Novosadski tim je bio bolji, nadvisivši Podgoričane rezultatom 2:0.
Iako su ovaj meč izgubili, ta generacija fudbalera Budućnosti ipak je ušla u istoriju kao deo ekipe koja je goloruka pobedila u nesvakidašnjem duelu sa otmičarima aviona.
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 3
Ajme Nama
duško
Hrvate bi
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar