„Pacijent 5" je bio u kasnim pedesetim kada mu je odlazak kod lekara promenio život.
Imao je dijabetes i prijavio se za studiju da vidi da li bi uzimanje „statina" - neke vrste leka za snižavanje holesterola - moglo pomoći. Do sada, sasvim normalno.
Ali ubrzo pošto je započeo lečenje, njegova žena je počela da primećuje zlokobnu transformaciju.
Ranije razuman čovek, postao je eksplozivno ljut i - niotkuda - razvio sklonost ka besu na putu.
Tokom jedne nezaboravne epizode, upozorio je vlastitu porodicu da se drži podalje, kako ih ne bi smestio u bolnicu.
Iz straha šta bi moglo da se desi, pacijent 5 je prestao da vozi.
Čak i kao putnik, njegovi ispadi su često primoravali suprugu da napusti putovanja i vrati se nazad.
Posle bi ga ostavila samog da gleda TV i smiri se. Sve više se plašila za sopstvenu bezbednost.
Onda je jednog dana pacijent 5 imao bogojavljenje.
„On je rekao: 'Vau, izgleda da su ovi problemi počeli kada sam pristupio ovom istraživanju'," kaže Beatris Golomb, koja vodi istraživačku grupu na Univerzitetu Kalifornije u San Dijegu.
Uznemiren, par se obratio organizatorima studije.
„Bili su veoma neprijateljski raspoloženi. Rekli su da njih dvoje ne mogu biti u srodstvu, da treba da nastavi da uzima lekove i da treba da ostane deo istraživanja", kaže Golomb.
Ironično, do tog trenutka pacijent je bio toliko mrzovoljan da je potpuno ignorisao savete lekara.
„Okrutno je opsovao, izjurio iz kancelarije i odmah prestao da uzima lekove", kaže ona. Dve nedelje kasnije vratila mu se ličnost.
Drugi nisu imali te sreće.
Tokom godina, Golomb je prikupljala izveštaje pacijenata širom Sjedinjenih Država - priče o raspadnutim brakovima, uništenim karijerama i iznenađujućem broju muškaraca koji su se uznemirujuće približili ubistvu svojih žena.
U skoro svakom slučaju, simptomi su počeli kada su počeli da uzimaju statine, a zatim su se brzo vratili u normalu kada su prestali.
Jedan čovek je ponovio ovaj ciklus pet puta pre nego što je shvatio šta se dešava.
Prema Golomb, ovo je tipično - prema njenom iskustvu, većina pacijenata teško prepoznaje vlastite promene u ponašanju, a još manje povezuje sa lekovima.
U nekim slučajevima, spoznaja dolazi prekasno: istraživačicu su kontaktirale porodice više ljudi, uključujući međunarodno poznatog naučnika i bivšeg urednika jedne pravne publikacije, koji su sebi oduzeli život.
Svi smo upoznati sa zadivljujućim svojstvima psihodeličnih lekova - ali ispostavilo se da obični lekovi mogu biti jednako moćni.
Od paracetamola (poznatog kao acetaminofen u SAD-u) do antihistamina, statina, lekova za astmu i antidepresiva, pojavljuju se dokazi da nas mogu učiniti impulsivnim, ljutim ili nemirnim, umanjiti empatiju prema strancima, pa čak i manipulisati osnovnim aspektima naše ličnosti, kao na primer koliko smo neurotični.
Kod većine ljudi, ove promene su izuzetno suptilne.
Ali u nekima mogu biti i dramatične.
Još 2011, otac dvoje dece iz Francuske tužio je farmaceutsku kompaniju GlaxoSmithKline, tvrdeći da ga je lek koji je uzimao za Parkinsonovu bolest pretvorio u kockara i zavisnika od gej seksa i da je odgovoran za rizična ponašanja koja su dovela do toga da je silovan.
Zatim je 2015. mukarac koji je ciljao mlade devojke na internetu upotrebio argument da ga je lek protiv gojaznosti Duromin naterao na to - rekao je da mu to smanjuje sposobnost da kontroliše vlastite impulse.
S vremena na vreme, ubice pokušavaju da okrive sedative ili antidepresive za njegova dela.
Ako su te tvrdnje tačne, implikacije su duboke.
Lista potencijalnih krivaca uključuje neke od lekova koje se najčešće konzumiraju na planeti, što znači da čak i ako su efekti mali na individualnom nivou, oni mogu oblikovati ličnosti miliona ljudi.
Istraživanje ovih efekata nije moglo doći u bolje vreme.
Svet je usred krize prekomerne upotrebe lekova, a samo SAD kupuju 49.000 tona paracetamola svake godine - što je ekvivalentno oko 298 tableta paracetamola po osobi - a prosečni Amerikanac konzumira lekove na recept u vrednosti od 1.200 dolara u istom periodu.
Kako globalna populacija stari, naša požuda za lekom će još više izmicati kontroli.
U Velikoj Britaniji jedna od 10 osoba starijih od 65 godina već uzima osam lekova svake nedelje.
Kako svi ovi lekovi utiču na naš mozak? I da li treba da postoje upozorenja na pakovanjima?
Naravno, niko ne sugeriše da ljudi treba da prestanu da uzimaju lekove, što može biti spasonosno - ako imate bilo kakve nedoumice, najbolji način delovanja je da razgovarate sa lekarom.
Ipak, raste svest o značaju istraživanja u ovoj oblasti, što može dovesti do boljih farmaceutskih lekova ili nijansiranije analize njihovih rizika i koristi.
Golomb je prvi put posumnjala na vezu između statina i promena ličnosti pre skoro dve decenije, posle niza misterioznih otkrića, kao što je da ljudi sa nižim nivoom holesterola imaju veće šanse da umru nasilnom smrću.
Onda je jednog dana razgovarala sa stručnjakom za holesterol o potencijalnoj vezi u hodniku na poslu, kada je on to odbacio kao očiglednu besmislicu.
„A ja sam rekla 'kako to znamo?'", kaže ona.
Ispunjena novom odlučnošću, Golomb je pretraživala naučnu i medicinsku literaturu u potrazi za tragovima.
„Bilo je šokantno više dokaza nego što sam zamišljala", kaže ona.
Kao prvo, otkrila je otkriće da ako primate stavite na dijetu sa niskim sadržajem holesterola, oni postaju agresivniji.
Postojao je čak i potencijalni mehanizam: činilo se da snižavanje holesterola kod životinja utiče na njihov nivo serotonina, važne hemikalije u mozgu za koje se smatralo da su uključene u regulisanje raspoloženja i društvenog ponašanja kod životinja.
Čak i vinske mušice počinju da se svađaju ako im poremetite nivo serotonina, ali to takođe ima neke neprijatne efekte na ljude - studije su to povezale sa nasiljem, impulsivnošću, samoubistvom i ubistvom.
Ako statini utiču na mozak ljudi, to je verovatno bila direktna posledica sposobnosti da snize holesterol.
Od tada su se pojavili direktniji dokazi.
Nekoliko studija je podržalo potencijalnu vezu između razdražljivosti i statina, uključujući nasumično kontrolisano ispitivanje - zlatni standard naučnih istraživanja - koje je vodila Golomb, a koje je uključivalo više od 1.000 ljudi.
Utvrđeno je da je lek povećao agresiju kod žena u postmenopauzi, mada, čudno, ne i kod muškaraca.
U 2018. studija je otkrila isti efekat kod riba.
Davanje statina nilskoj tilapiji učinilo ih je spremnijim na sukobe i - što je najvažnije - promenilo nivo serotonina u njihovom mozgu.
Ovo sugeriše da je mehanizam koji povezuje holesterol i nasilje možda postojao milionima godina.
Golomb je i dalje ubeđena da niži holesterol, a time i statini, mogu izazvati promene u ponašanju i kod muškaraca i kod žena, iako jačina efekta drastično varira od osobe do osobe.
„Postoje nizovi dokaza koji se slažu", kaže ona, citirajući studiju koju je sprovela u Švedskoj, a koja je obuhvatala upoređivanje baze podataka nivoa holesterola kod 250.000 ljudi sa lokalnim kriminalnim dosijeima.
„Čak i ako se prilagodi zbunjujućim faktorima, i dalje je bio slučaj da su ljudi sa nižim holesterolom na početku imali znatno veću verovatnoću da budu uhapšeni zbog nasilnih zločina."
Ali najuznemirujuće otkriće Golombove nije toliko uticaj koji obični lekovi mogu da imaju na to ko smo, već nedostatak interesovanja da se to otkrije.
„Mnogo je veći naglasak na stvarima koje lekari mogu lako da izmere", kaže ona, objašnjavajući da su dugo vremena istraživanja nuspojava statina bila fokusirana na mišiće i jetru, jer bilo kakvi problemi u ovim organima mogu se otkriti korišćenjem standardnih testova krvi.
To je nešto što je primetio i Dominik Miškovski, istraživač bola sa Univerziteta u Ohaju.
„Postoji izuzetan jaz u istraživanju kada je reč o efektima lekova na ličnost i ponašanje", kaže on.
„Znamo mnogo o fiziološkim efektima ovih lekova - da li imaju fizičke nuspojave ili ne, znate. Ali ne razumemo kako oni utiču na ljudsko ponašanje."
Sopstveno istraživanje Miškovskog otkrilo je zlokobni neželjeni efekat paracetamola.
Naučnici već duže vreme znaju da lek otupljuje fizički bol smanjujući aktivnost u određenim delovima mozga, kao što je ostrvski korteks, koji igra važnu ulogu u našim emocijama.
Ove oblasti su takođe uključene u naše iskustvo socijalnog bola - a intrigantno, paracetamol može učiniti da se osećamo bolje posle odbijanja.
Nedavna istraživanja su otkrila da je ovaj deo cerebralne nekretnine gušći nego što je iko ranije mislio, jer se ispostavilo da centri za bol u mozgu takođe dele dom sa empatijom.
Na primer, skeniranje fMRI (funkcionalna magnetna rezonanca) pokazalo je da ista područja našeg mozga postaju aktivna kada doživljavamo „pozitivnu empatiju" - zadovoljstvo u ime drugih ljudi - kao i kada doživljavamo bol.
S obzirom na ove činjenice, Miškovski se zapitao da li lekovi protiv bolova možda otežavaju doživljavanje empatije.
Ranije ove godine, zajedno sa kolegama sa Univerziteta Ohajo i Državnog univerziteta Ohajo, regrutovao je neke studente i podelio ih u dve grupe.
Jedna je primila standardnu dozu od 1.000 mg paracetamola, dok je druga dobila placebo.
Zatim ih je zamolio da pročitaju scenarije o uzbudljivim iskustvima koja su se desila drugim ljudima, kao što je sreća „Aleksa", koji je konačno smogao hrabrost da pozove devojku na sastanak (ona je rekla da).
Rezultati su otkrili da paracetamol značajno smanjuje našu sposobnost da osećamo pozitivnu empatiju - rezultat sa implikacijama na to kako lek svakodnevno oblikuje društvene odnose miliona ljudi.
Iako eksperiment nije razmatrao negativnu empatiju - gde doživljavamo bol drugih ljudi i povezujemo se sa njim - Miškovski sumnja da bi to takođe bilo teže prizvati nakon uzimanja leka.
„Nisam više sasvim mlad kao istraživač, i da budem iskren, ova linija istraživanja je zaista najzabrinjavajuća koju sam ikada sproveo", kaže on.
„Pogotovo zato što sam dobro svestan broja (ljudi) koji su uključeni. Kada nekome date lek, ne dajete je samo osobi - dajete je društvenom sistemu.
„I mi zaista ne razumemo efekte ovih lekova u širem kontekstu."
Empatija ne određuje samo da li ste „fina" osoba ili da li plačete dok gledate tužne filmove.
Emocija dolazi sa mnogim praktičnim prednostima, uključujući stabilnije romantične veze, bolje prilagođenu decu i uspešnije karijere - neki naučnici su čak sugerisali da je odgovorna za trijumf naše vrste.
U stvari, brz pogled na brojne prednosti otkriva da opušteno smanjivanje sposobnosti osobe da saoseća nije trivijalna stvar.
Tehnički, paracetamol ne menja našu ličnost, jer efekti traju samo nekoliko sati i malo nas ga uzima neprekidno.
Ali Miškovski naglašava da moramo da budemo informisani o načinima na koji to utiče na nas, kako bismo mogli da koristimo svoj zdrav razum.
„Kao što bi trebalo da budemo svesni da ne treba da stanete pred volan ako ste pod dejstvom alkohola, ne želite da uzmete paracetamol i da se onda dovedete u situaciju koja zahteva da budete emocionalno osetljivi - poput ozbiljnog razgovora sa partnerom ili kolegom."
Jedan od razloga zašto lekovi mogu da imaju takav psihološki uticaj je taj što telo nije samo kesa odvojenih organa, preplavljena hemikalijama sa dobro definisanim ulogama - umesto toga, to je mreža u kojoj su povezani mnogi različiti procesi.
Na primer, naučnici već neko vreme znaju da su lekovi koji se koriste za lečenje astme ponekad povezani sa promenama u ponašanju, kao što je povećanje hiperaktivnosti i razvoj simptoma ADHD-a.
Zatim, nedavno, istraživanje je otkrilo misterioznu vezu između ta dva poremećaja.
Posedovanje jednog povećava rizik od drugog za 45-53 odsto.
Niko ne zna zašto, ali jedna ideja je da lekovi za astmu izazivaju simptome ADHD-a menjanjem nivoa ili serotonina ili inflamatornih hemikalija, za koje se smatra da su uključene u razvoj oba stanja.
Ponekad su ove veze očiglednije.
Još 2009. godine tim psihologa sa Univerziteta Nortvestern, Ilinoj, odlučio je da proveri da li antidepresivi utiču na našu ličnost.
Posebno, tim je bio zainteresovan za neurotizam.
Ova osobina ličnosti „velike petorke" oličena je anksioznim osećanjima, kao što su strah, ljubomora, zavist i krivica.
Za istraživanje, tim je regrutovao odrasle koji su imali umerenu do tešku depresiju.
Oni su jednoj trećini učesnika studije dali antidepresiv paroksetin (neku vrstu selektivnog inhibitora ponovnog preuzimanja serotonina (SSRI)), jednoj trećini placebo i jednoj trećini terapiju za razgovor.
Zatim su proverili kako se njihovo raspoloženje i ličnosti menjaju od početka do kraja šesnaestonedeljnog tretmana.
„Otkrili smo da su masivne promene u neuroticizmu izazvane lekovima, a ne baš mnogo placebom (ili terapijom)", kaže Robert Derubis, koji je učestvovao u istraživanju.
„Bilo je prilično upečatljivo."
Veliko iznenađenje je bilo da, iako su antidepresivi učinili da se učesnici osećaju manje depresivno, smanjenje neuroticizma je bilo mnogo snažnije - a njihov uticaj na neuroticizam je bio nezavisan od njihovog uticaja na depresiju.
Pacijenti na antidepresivima takođe su počeli da dobijaju više rezultata za ekstrovertnost.
Važno je napomenuti da je to bila relativno mala studija i da niko još nije pokušao da ponovi rezultate, tako da možda nisu potpuno pouzdani.
Ali ideja da antidepresivi direktno utiču na neuroticizam je intrigantna.
Jedna ideja je da je ta osobina povezana sa nivoom serotonina u mozgu, koji se menja od strane SSRI.
Iako bi manja neurotičnost mogla zvučati kao privlačna nuspojava, to nisu nužno dobre vesti.
To je zato što je ovaj aspekt naše ličnosti nešto kao mač sa dve oštrice.
Da, to je povezano sa svim vrstama neprijatnih ishoda, kao što je ranija smrt, ali se takođe smatra da bi uznemireno preterano razmišljanje moglo biti od pomoći.
Na primer, neurotični pojedinci su skloniji riziku, a u određenim situacijama zabrinutost može poboljšati performanse osobe.
„Ono na šta nas je američki psihijatar Piter Kramer upozorio jeste da kada su neki ljudi na antidepresivima, ono što se može desiti jeste da počnu da ne brinu o stvarima do kojih je ljudima stalo", kaže Derubis.
Ako se rezultati izdrže, da li pacijente treba upozoriti na to kako bi njihovo lečenje moglo da ih promeni?
„Ako bih savetovao prijatelje, sigurno bih želeo da pripaze na te vrste neželjenih efekata, baš kao što bi prirodno pazili na druge nuspojave, na primer da li dobijaju na težini, itd", kaže Derubis.
U ovom trenutku vredi istaći da niko ne tvrdi da ljudi treba da prestanu da uzimaju lekove.
Uprkos suptilnim efektima na mozak, pokazalo se da antidepresivi pomažu u sprečavanju samoubistava, lekovi za snižavanje holesterola spasavaju desetine hiljada života svake godine, a paracetamol je na listi esencijalnih lekova Svetske zdravstvene organizacije zbog sposobnosti da ublaži bol.
Ali važno je da ljudi budu informisani o svim potencijalnim psihološkim nuspojavama.
Stvar poprima potpuno novu hitnost, kada uzmete u obzir da neke promene ličnosti mogu biti dramatične.
Postoje čvrsti dokazi da lek L-dopa, koji se koristi za lečenje Parkinsonove bolesti, povećava rizik od poremećaja kontrole impulsa (ICD) - grupe problema koji otežavaju odupiranje iskušenjima i nagonima.
Shodno tome, lek može imati posledice koje uništavaju život, jer neki pacijenti odjednom počinju da preuzimaju više rizika, postajući patološki kockari, preterani kupci i seksualne štetočine.
Godine 2009, lek sa sličnim svojstvima dospeo je na naslovne strane, nakon što je čovek sa Parkinsonovom bolešću počinio prevaru od 55.000 evra.
Za to je okrivio lekove, tvrdeći da je to potpuno promenilo njegovu ličnost.
Povezivanje sa impulsivnim ponašanjem ima smisla, jer L-dopa u suštini obezbeđuje mozgu dozu dodatnog dopamina - kod Parkinsonove bolesti deo mozga koji ga proizvodi se progresivno uništava - a hormon je uključen u pružanje osećaja zadovoljstvo i nagrada.
Stručnjaci se slažu da je L-dopa najefikasniji tretman za mnoge simptome Parkinsonove bolesti i da se propisuje hiljadama ljudi u SAD-u svake godine.
Ovo je uprkos dugačkoj listi mogućih nuspojava koja prati lek, u kojoj se eksplicitno pominje rizik od neobično jakih nagona, kao što su kockanje ili seks.
U stvari, Derubis, Golomb i Miškovski su svi mišljenja da će lekovi koje proučavaju nastaviti da se koriste, bez obzira na njihove potencijalne psihološke nuspojave.
„Mi smo ljudska bića, znate", kaže Miškovski.
„Uzimamo mnogo stvari koje nisu nužno uvek dobre u svim okolnostima. Uvek koristim primer alkohola, jer je i lek protiv bolova, poput paracetamola.
„Uzimamo ga jer osećamo da ima koristi za nas, a to je OK sve dok ga uzimate u pravim okolnostima i ne konzumirate previše."
Ali da bismo sveli neželjene efekte na minimum i izvukli maksimum iz zapanjujućih količina lekova koje svi uzimamo svaki dan, Miškovski ponavlja da moramo znati više.
Jer trenutno je, kaže, kako oni utiču na ponašanje pojedinaca - pa čak i čitavih društava - u velikoj meri misterija.
Pogledajte video
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 1
Cica NS
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar