Mnogim ljudima kovid-19 dao je prvi uvid u to kako izgleda izgubiti čulo mirisa.
Poznat kao „anosmija", gubitak čula mirisa može da izvrši ogroman uticaj na naše celokupno zdravlje i kvalitet života.
Ali dok iznenadna respiratorna infekcija može da dovede do privremenog gubitka ovog važnog čula, vaše čulo mirisa možda postepeno nestaje godinama zbog nečeg sasvim drugog - zagađenog vazduha.
Izloženost česticama PM2.5 - sitnim česticama zagađenja u vazduhu, koje nastaju uglavnom od sagorevanja goriva u vozilima, elektranama i kućnim ložištima - prethodno je povezivana sa „disfunkcijom čula mirisa", ali se obično dešavalo samo u okvirima određenih zanimanja ili industrija.
Ali novo istraživanje sada je počelo da pokazuje prave razmere, i potencijalne štete koju izaziva zagađenja koje udišemo svaki dan.
A njeni nalazi su važni za sve nas.
Na donjoj strani ljudskog mozga, odmah iznad nosne šupljine, nalazi se olfaktorna sijalica.
Ovo osetljivo parče tkiva prekriveno je nervnim završecima i ključno je za izuzetno raznovrsnu sliku sveta koju dobijamo od čula mirisa.
To je i naša prva linija odbrane protiv virusa i zagađivača koji ulaze u naš mozak.
Ali, uz stalnu izloženost, ta odbrana polako oslabljuje - ili se narušava.
„Naši podaci pokazuju da postoji uvećani rizik 1,6 do 1,7 puta da dobijete anosmiju od stalnog zagađenja česticama", kaže Murugapan Ramanatan Mlađi, rinolog iz Škole medicine Džons Hopkins iz Baltimora.
On je postao jedan od nekolicine eksperata na ovom polju nakon što je počeo da se pita da li postoji veza između velikog broja pacijenata sa anosmijom koje sreće i uslova životne sredine u kojoj žive.
Prosto pitanje na koje je želeo da da odgovor je sledeće: da li neproporcionalan broj pacijenata sa anosmijom živi u oblastima sa većom zagađenošću česticama PM2.5?
Sve donedavno, među malobrojnim naučnim istraživanjima na ovu temu bila je meksička studiju iz 2006, koja je koristila jake mirise kafe i narandže da pokaže da stanovnici Meksiko Sitija - koji često imaju problema sa zagađenjem vazduha - u proseku imaju slabije čulo mirisa od ljudi koji žive u ruralnim oblastima zemlje.
Uz pomoć kolega, među kojima je i epidemiolog životne sredine Ženju Žang koji je iscrtao mapu istorijskih podataka o zagađenju vazduha u baltimorskoj oblasti, Ramanatan je sproveo kontrolnu studiju slučajeva na osnovu podataka od 2.690 pacijenata koji su dolazili u bolnici Džons Hopkins u periodu od četiri godine.
Oko 20 odsto njih imalo je anosmiju, a većina nije pušila.
Pušenje je navika za koju se zna da utiče na čulo mirisa.
I zaista, pronađeni nivo čestica PM2.5 bio je „značajno viši" u četvrtima u kojima su živeli pacijenti sa anosmijom u poređenju sa kontrolnom grupom zdravih pacijenata.
Čak i kad se uvaži starost, pol, rasa/etnicitet, indeks telesne mase, uzimanje alkohola ili duvana, nalazi su i dalje uvek bili isti: „Čak i malo uvećanje izloženosti česticama PM2.5 iz okruženja može se dovesti u vezu sa anosmijom".
Nalazi su potvrđeni i u drugim delovima sveta u studijama objavljenim ove godine.
Jedna skorašnja studija sprovedena u Breši, u severnoj Italiji, na primer, pokazala je da su nosevi tinejdžera i mlađih odraslih osoba postali manje osetljivi na mirise što su više bili izloženi azot-dioksidu, još jednom zagađivaču koji nastane od sagorevanja fosilnih goriva.
Druga godinu dana duga studija sprovedena u Sao Paulu, u Brazilu, takođe je ukazala da ljudi koji žive u oblastima sa većim zagađenjem od sitnih čestica imaju oštećeno čulo mirisa.
Ali, kako tačno zagađenje narušava našu sposobnost da mirišemo?
Prema Ramanatanu postoje dva potencijalna puta.
Jedan je da neke od čestica zagađenja prolaze kroz olfaktornu sijalicu i stižu direktno u mozak, izazivajući zapaljenje.
„Nervi čula mirisa su u mozgu, ali imaju rupice u dnu lobanje, gde sićušna vlakna ulaze u nos koja izgledaju maltene kao komadići najtanjih špageta", kaže Ramanatan.
„Oni su izloženi."
Pogledajte i ovaj video:
Tim britanskih istraživača je 2016. godine otkrio sitne čestice metala u tkivu ljudskog mozga koji su izgledali kao da su prošli kroz olfaktornu sijalicu.
Barbara Mar, profesorka nauke životne sredine sa Univerziteta Lankaster u Velikoj Britaniji koja je predvodila studiju, rekla je ranije da su čestice bile „neobično slične" onima pronađenim u zagađenom vazduhu kraj prometnih saobraćajnica (kućni kamini i peći na drva bili su drugi mogući izvor).
Studija Barbare Mar sugeriše da ove metalne nanočestice mogu, jednom kad se nađu u mozgu, da postanu toksične, doprinevši oksidativnom oštećenju mozga koje narušava nervne puteve, mada to i dalje ostaje tek na nivou teorije.
Drugi potencijalni mehanizam, kaže Ramanatan, možda ni ne zahteva da čestice zagađenja stignu do mozga.
Udarajući u olfaktornu sijalicu maltene svakodnevno, one izazivaju zapaljenje i oštećenje nerva direktno, sporo ih habajući.
Zamislite to maltene kao eroziju obale, gde peščani slani talasi nagrizaju obalu; zamenite talase sa zagađenim vazduhom, a obalu sa našim nazalnim nervima.
Svetska zdravstvena organizacija je 2021. godine promenila zdravstvene smernice za maksimalnu godišnju prosečnu izloženost česticama PM2.5, smanjivši je sa 10 na pet mikrograma po kubnom metru (µg/m3).
Stokholm, prestonica Švedske, jedan je od nekoliko metropola na svetu koja uspeva da ostane ispod ovog nivoa, sa godišnjim prosekom od 4,2 µg/m3.
Poređenja radi, Islamabad, u Pakistanu, ima godišnji prosek nivoa čestica PM2.5 od 41.1 µg/m3, dok je on 42,3µg/m3 u Blumfontejnu, u Južnoj Africi.
Ovo verovatno čini nalaze iz Stokholma još relevantnijim, ako je čak i stanovnicima Stokholma čulo mirisa narušeno niskim nivoom zagađenja, koliko će onda biti gore u regionima sa višim nivoom?
Pogledajte i ovaj video:
To je takođe podsetnik koliko izuzetno lokalizovano zagađenje može da bude, i spolja i iznutra.
Metodi kuvanja i izbori grejanja ljudi možda ih izlažu većem stepenu zagađenja nego njihove komšije.
U međuvremenu, savremeni metodi sagorevanja od motora vozila do najnovijih „eko" peći na drva mogu da stvore toliko sitne nanočestice da se jedva registruju na očitavanjima za PM2.5, ali mogu direktno da uđu u naš krvotok i moždano tkivo.
Poznato je da zagađenje vazduha izaziva četvrtinu svih smrti od srčanih bolesti i moždanog udara, i skoro polovinu svih smrti od plućnih bolesti.
Kad se uporedi s tim, možda je naše čulo mirisa mnogo niže na listi prioriteta za zabrinutost.
Ali i Ramanatan i Ekstrom upozoravaju da potcenjujemo važnost našeg čula mirisa na vlastitu odgovornost.
Specijalnost Ekstromovog istraživanja je demencija.
A anosmija bi mogao da bude rani znak upozorenja.
„Kod demencije, a naročito kod Alchajmerove bolesti, mi pretpostavljamo da bolest počinje da napreduje nekoliko decenija pre nego što primetimo prve simptome", kaže Ekstrom.
Anosmija je jedan od prvih simptoma.
U vreme kad se postavi dijagnoza Alchajmerove bolesti, „skoro 90 odsto pacijenata već ima anosmiju", kaže Ekstrom.
Šta je tačna veza ostaje nepoznanica, ali jedna teorija je da „toksini iz životne sredine uđu u centralni nervni sistem preko olfaktorne sijalice i naprave oštećenje, pokrenuvši kaskadni efekat koji na kraju može da dovede do neuralne degeneracije".
Studija Barbare Mar iz Lankastera, na primer, pokazala je da su metalne nanočestice bile direktno povezane sa nastankom „plaka senilnosti" - lezija na mozgu koje su jedno od neuropatoloških obeležja Alchajmerove bolesti i demencije.
Uprkos tako jakim vezama, Ekstrom tvrdi da su tek nedavno naučnici „otvorili oči na čulo mirisa" i njegovu ulogu u bolesti.
Gubitak čula mirisa se povezuje sa povećanom verovatnoćom od depresije i anksioznosti u različitim studijama, i zna se da igra ulogu u gojaznosti, mršavljenju, neuhranjenosti i slučajevima trovanja hranom.
Razlozi su možda očigledni - naši nosevi igraju ključnu ulogu u doživljavanju sveta oko nas, utiču na našu sposobnost da okusimo hranu i pomažu nam da izbegnemo hranu koja se pokvarila.
Loše čulo mirisa može da znači da će oni koji pate od njega potražiti hranu snažnijeg ukusa, koja je veoma često slana i masna.
Za razliku od toga, potpuni gubitak čula mirisa može da odvrati ljude od hrane i natera da više ne uživaju u njoj, zbog čega će na kraju postati pothranjeni - što je poseban problem među starijima.
Ramanatan je sreo mnoge pacijente koji „ne mogu da okuse hranu, ne mogu da osete miris vina, stvari koje su im pružale zadovoljstvo u životu".
On se priseća jednog pacijenta koji je bio profesionalni somelijer, za koga je dobijanje anosmije bila i lična i profesionalna katastrofa.
Miris i ukus su takođe povezani sa sećanjem.
„Ljudi se ne sećaju kako je izgledalo pecivo koje su pojeli u Francuskoj, ali se sećaju kako je mirisala pekara u kojoj su ga kupili", kaže Ramanatan.
Kad ponovo osetimo neki miris, to može da nas prebaci pravo u taj trenutak u toj pekari.
To, opet, postavlja pitanje koje, doduše, tek treba temeljno da se prouči, da li važi, i obrnuta situacija i da li to što više ne možemo da osetimo miris kvari našu sposobnost da stvaramo nove uspomene na isti način.
Anosmija može da bude pokazatelj i drugih, širih zdravstvenih problema.
Brojne studije, obično rađene na pušačima kod kojih oštećeno čulo mirisa istrajava čak i 15 godina posle odvikavanja, pokazale su da je mirisna disfunkcija u značajnoj meri povezana sa povećanom smrtnošću među starijima.
Jedna konkretna studija čak je iznela hipotezu da anosmija može da se koristi kao predskazatelj veće verovatnoće smrti od bilo kog uzroka među starijima tokom petogodišnjeg perioda.
U studiji sprovedenoj na 3.005 odraslih Amerikanaca starosti od 57 do 85 godina, oni sa anosmijom bili su četiri puta skloniji da umru pet godina kasnije nego njihovi vršnjaci.
Naučnici su zaključili da bi pogoršanje čula mirisa moglo da bude „vesnik" akumulacije toksina iz životne sredine ili usporene regeneracije ćelija.
Dakle, da li treba da nam je stalo što zagađenje vazduha kom smo svi izloženi narušava naše čulo mirisa i izaziva anomsiju?
Odgovor se očigledno krije negde između „da" i „nego šta".
Ramanatan, za koga su zagađenje od saobraćaja i spalionice otpada u samom vrhu lokalnih zagađivača u Baltimoru, kaže da je „kvalitet vazduha važan".
„Mislim da su nam potrebni stroga regulativa i kontrola", kaže on.
Mnogi ljudi možda nisu ni svesni zagađenja kom su izloženi, tako da se oslanjaju na političare da ga regulišu kako bi zaštitili stanovništvo u okolnim oblastima.
„To je jedno od mnogih stanja vezanih za zagađenje", dodaje Ramanatan.
„Ali ovo je specijalno pitanje, zar ne? Ako imate COPD [hroničnu opstruktivnu plućnu bolest] verovatno i dalje možete da uživate u čaši vina. Ali ne i sa ovim."
Ekstrom kaže da borba protiv zagađenog vazduha nije jednostavna.
Svetski događaji takođe mogu da izazovu neočekivane promene u ponašanju.
Ekstrom navodi anegdotski primer da je zimsko paljenje ogreva u Stokholmu u porastu dok se zabrinuti stanovnici odvikavaju od ruskog gasa.
Ali čak i svakodnevno zagađenje vazduha niskog stepena kom smo izloženi „mora da se shvati ozbiljnije", kaže ona.
Štaviše, „i narušeno čulo mirisa bi takođe moralo da se shvati ozbiljnije".
*Tim Smedli je autor knjige Raščišćavanje vazduha: Početak i kraj zagađenja, u izdanju Blumsberija.om.
Pogledajte i ovaj video:
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar