Kad je petnaestogodišnji Saša Krajnjuk proučavao fotografiju koju mu je dao ukrajinski istražitelj, odmah je prepoznao dečaka obučenog u uniformu ruske vojske.
Tinejdžer u školskoj klupi imao je oznaku Z, simbol ruskog rata, ušivenu na desnom rukavu, u crveno-belo-plavoj boji ruske zastave.
Dečakovo ime je Artjem i on je Ukrajinac.
Saša i Artjem su među trinaestoro dece koju su naoružani ruski vojnici u fantomkama u septembru prošle godine odveli iz njihove škole u Kupjansku, u severoistočnoj Ukrajini.
Deca su bila nagurana u autobus uz povike: „Brže!", a potom nedeljama nestala bez traga i glasa.
Kada je deci, koja su sva bila sa posebnim potrebama, konačno dozvoljeno da pozovu kući, nalazila su se mnogo dublje na teritoriji pod ruskom okupacijom.
Da bi ih povratili, njihovi roditelji su bili prisiljeni da odlaze na mučna putovanja hiljadama kilometara duboko u zemlju koja im je objavila rat.
Do sada je samo osmoro njih vraćeno iz Perevalska, a Artjem je bio među poslednjima, kog je njegova majka pokupila ovog proleća.
Kad sam na telefonskoj vezi dobila direktorku škole, ona nije videla nikakav problem u oblačenju ukrajinske dece u uniforme okupatorske vojske.
„Pa šta?
„Šta ja tu mogu? Kakve to veze ima sa mnom?", odvratila je Tatjana Semjonova.
Objasnila sam da „Z" simboliše rat protiv rodne zemlje te dece.
„Pa šta?
„Kakvo je to pitanje? Niko ih na to ne prisiljava", pitala je direktorka ponovo.
Istražujući po internet stranici Specijalne škole u Perevalsku, pronašla sam Artjemovu fotografiju javno objavljenu.
Nastala je u februaru 2023, godinu dana posle pokretanja ruske invazije na Ukrajinu, na času proslavljanja Dana branitelja otadžbine.
Čas je bio posvećen učenju o „zahvalnosti i poštovanju" za ruske vojnike.
Pokušala sam direktorki da postavim još neka pitanja, ali veza se naglo prekinula.
Za Ukrajinu je priča o Specijalnoj školi iz Kupjanska samo deo sve većeg korpusa dokaza protiv Vladimira Putina kao osumnjičenog za ratne zločine.
Međunarodni krivični sud je u martu ove godine izdao poternicu za ruskim predsednikom, optuživši njega i njegovu komesarku za prava deteta Mariju Lvovu-Belovu za nezakonitu deportaciju ukrajinske dece.
Rusija insistira da su njeni motivi bili isključivo humanitarne prirode, evakuišući decu kako bi ih zaštitila od opasnosti.
Viši zvaničnici odbacuju optužnicu Međunarodnog krivičnog suda, čak preteći hapšenjem njegovih predstavnika iz odmazde.
Međunarodni krivični sud nije javno objavio detalje ovog slučaja, baš kao ni Ukrajina, ali zvanični Kijev insistira da je od početka invazije sa okupiranih teritorija odvedeno više od 19.000 dece.
Utvrdili smo da su mnoga iz domova i internatskih škola.
Istražili smo nekoliko slučajeva, među kojima još jednu Specijalnu školu u Oleški, u južnoj Ukrajini.
Otkrili smo da su svaki put ruski zvaničnici uložili minimalan napor da pronađu bilo kakvu rodbinu te dece.
Ukrajinskoj deci se često govorilo da nemaju gde da se vrate u sopstvenu zemlju, a i bila su izložena, u različitoj meri, „patriotskom" ruskom obrazovanju.
Detalji i nijanse variraju, pošto haos vlada ratom baš kao i zlim namerama.
Ali je takođe očigledno, na osnovu šire primenjene ideologije: Rusija, predvođena Vladimirom Putinom, otvoreno proglašava sve na okupiranim ukrajinskim teritorijama sopstvenim vlasništvom, čak i decu.
Kupjansk, severoistočna Ukrajina
Saša je visok, stidljivi dečak sa dugim šiškama koje voli da popravlja rukom kao i svaki tinejdžer.
Prisilno odvajanje od porodice bilo bi uznemirujuće za bilo koje dete.
Za nekoga ko je toliko osetljiv kao što je Saša, bilo je to izuzetno traumatično iskustvo.
Njegova majka Tatjana Krajnjuk kaže da je on i dalje povučen u sebe, mesecima pošto su ponovo zajedno.
Petnaestogodišnjak čak ima sede u kosi od stresa koji je proživeo.
Oni sada žive kao izbeglice u gradu Dinklageu u zapadnoj Nemačkoj, gde, posle škole, Saša uglavnom leži na krevetu igrajući igre na telefonu.
Ali, on se vrlo živo seća trenutka kad su ga odveli ruski vojnici.
„Da budem iskren, bilo je strašno", priznaje Saša tihim glasom, trljajući ruke po butinama.
„Nisam znao kuda će nas odvesti."
Kad ga pitam da li mu je nedostajala mama, on dugo ništa ne odgovara, pa kaže da mu je suviše teško da se seti svega toga i pita me da li možemo da promenimo temu.
Pre rata, Saša je išao u Specijalnu školu u Kupjansku na severoistoku Ukrajine.
On bi tamo boravio tokom nedelje, a vraćao se kući vikendom.
Kad je Rusija izvršila invaziju u februaru 2022. godine, veći deo Harkovske oblasti bio je momentalno zauzet i Tatjana je držala sina kod kuće iz bezbednosnih razloga.
Kako se bližio septembar, okupatorska administracija počela je da insistira da se sva deca vrate u školu, sada prema ruskom planu i programu.
Ista inicijativa postojala je u svim okupiranim oblastima, često uz pomoć nastavnika iz Rusije koji bi zamenili lokalne koji su odbijali saradnju.
Tatjana nije bila voljna da pošalje Sašu nazad, ali je tinejdžeru bilo izuzetno dosadno posle sedam meseci provedenih u njihovom selu, tako da ga je 3. septembra odbacila u Kupjansk.
Nekoliko dana kasnije, ukrajinske snage pokrenule su brzu akciju ponovnog zauzimanja regiona.
„Čuli smo buku sa kilometarskih udaljenosti. Eksplozije. Potom helikoptere i pucnjavu.
„Bila je to strašna galama. Potom sam videla tenkove i ukrajinsku zastavu", priseća se Tatjana govoreći o kontraofanzivi.
U nemogućnosti da kontaktira sina, obuzela ju je potpuna panika.
„Kad smo uspeli da stignemo do škole, tamo je ostao samo domar. On je rekao da su deca odvedena i da niko ne zna kuda", kaže ona.
Jedan nastavnik je video šta se toga dana desilo, kad je čak deset teško naoružanih ruskih vojnika „upalo" u školu.
„Nije ih zanimalo da uzmu bilo kakva dokumenta ili da kontaktiraju roditelje", rekao mi je Mikola Sezonov kad smo se sreli u Kijevu.
„Samo su nagurali decu u autobus sa nekim izbeglicama i otišli."
Prenela sam mu kako se brane Rusi u takvim slučajevima: da su samo sklanjali decu od opasnosti.
„Živeo sam dugo pod ruskom okupacijom i znam razliku između onoga što sam tada video i onoga što inače viđam kroz prozor", odgovorio je nastavnik.
Šest nedelja deci nije bilo ni traga ni glasa.
„Plakala sam svaki dan, zvala službu telefonske pomoći govoreći im da sam izgubila sina i pisala sam policiji. Pokušali smo da ga pronađemo preko volontera", kaže Tatjana.
Prošlo je još mesec dana pre nego što je prijatelj video snimak na društvenim mrežama, datiran početkom septembra 2022. godine.
U njemu se govorilo da je 13 dece iz Specijalne škole u Kupjansku premešteno na istok u sličnu ustanovu u Svatove, i dalje pod ruskom kontrolom.
Pogledajte i ovu priču
Dve nedelje kasnije, na Tatjanin telefon stigla je poruka.
Saša je u Specijalnoj školi u Perevalsku, pročitala je ona.
Njegova mama može da razgovara sa njim, glasio je ostatak poruke.
„Bio je srećan što me čuje, naravno. Ali je i mnogo plakao", priseća se ona trenutka kada su razgovarali.
„Rekli su mu da mu je kuća uništena, a uplašio se da ni nas više nema."
Komunikacija sa oblastima u kojima se vode žestoke borbe nije laka, ali deca iz Kupjanska su prošla kroz tri ustanove pre nego što je bilo ko pokušao da stupi u vezu sa njihovom rodbinom.
„Nije bilo nikakvih vesti. Samo iz Perevalska, a i tad ne odmah. Mislim da su to uradili namerno", veruje Tatjana.
Njenim mukama tu nije došao kraj.
Moraće da vrati Sašu kući lično, ali direktna ruta do njega prelazila je preko fronta.
Umesto toga, Tatjana je otputovala iz Ukrajine preko Poljske i Baltika pre nego što je peške prešla u Rusiju, gde su je potom pripadnici FSB-a saslušavali o kretanjima ukrajinskih trupa.
Nije imala šta da im kaže.
„Bio je mrkli mrak, svuda su bili kontrolni punktovi, muškarci u fantomkama sa oružjem.
„Bila sam toliko uplašena da sam popila tabletu za smirenje", priseća se Tatjana ostatka putovanja u okupiranu istočnu Ukrajinu.
Imala je još jedan razlog da bude uplašena.
U tom trenutku, Rusija je već počela otvoreno da uzima decu iz domova za nezbrinutu decu na okupiranoj teritoriji i dodeljuje ih ruskim porodicama.
Kanal na Telegramu komesarke za prava deteta prepun je snimaka na kojima se vidi kako ona prati čitave grupe ukrajinske dece preko granice, gde ih izbezumljene dočekuju ruske hraniteljske porodice poklonima i zagrljajima dok ih kamera sve vreme snima.
Poslali smo dva zahteva za intervju sa Marijom Lvovom-Belovom, ali nismo dobili nikakav odgovor.
Ali poruka u svim njenima objavama je nedvosmislena: Rusija je pozitivac u onome što i dalje odbija da nazove ratom.
Moskva tvrdi da spasava ukrajinsku decu.
U vreme kad je Saša nestao iz Kupjanska, Vladimir Putin već je izmenio zakon kako bi olakšao ukrajinskoj deci da dobiju rusko državljanstvo i da budu usvojena.
Krajem septembra, najavio je aneksiju četiri ukrajinske oblasti, među njima je i Lugansk gde se Saša u tom trenutku nalazio.
U javnosti i na internetu, Marija Lvova-Belova iznova je nazivala decu u tim regionima „našom".
I ona sama je usvojila jednog tinejdžera iz Marijupolja, objavivši fotografije njegovog novog ruskog pasoša.
„Plašila sam se da ako budu odveli Sašu u Rusiju, nikad ga neću pronaći. Plašila sam se da će ga tek tako dati u neku hraniteljsku porodicu", kaže mi Tatjana.
„Kakve veze imaju naša deca sa svim tim? Zašto su nam to uradili? Možda samo da bi nam naneli bol, baš kao i u svemu ostalom."
I zato, kad je konačno stigla do Perevalska, posle pet dana iscrpljujućih puta, Tatjana je čvrsto zagrlila sina.
Saša nije rekao ni reč.
Samo je plakao od sreće.
Herson, južna Ukrajina
Šest meseci se Ala osećala kao da joj nedostaje deo tela.
Kad je spakovala trinaestogodišnjeg sina za putovanje u letnji kamp na Krimu, mislila je da Danilo ide na dve nedelje ekskurzije kraj mora.
To je trebalo da umanji njihov stres od rata: druga deca iz Hersona već su bila u kampu i vratila se, tako da se Ala nije brinula.
Osim toga, njihov grad bio je okupiran od samog početka invazije i u oktobru 2022. godine, ona je već počela da misli da će Rusi držati pod kontrolom Herson zauvek, iako to nije želela.
Ali, nekoliko dana pošto se Ala oprostila od Danila, zvaničnici odgovorni za njega saopštili su da se deca neće vratiti.
Rusi su počeli da se povlače iz Hersona.
Ako roditelji žele da im se deca vrate, rečeno im je da sami moraju da dođu po njih.
Ala je molila regionalnu administraciju da joj pomogne, ali joj je rečeno da će decu vratiti samo „kad Herson ponovo bude ruski".
Pozvala je tužilaštvo na Krimu, ali su tamo insistirali da ona mora lično da dođe po Danila.
I tako je nedeljama Ala uveravala sina da će doći po njega iako je tek morala da smisli način kako će to da učini.
Udaljenost od Hersona do Jevpatorije nije velika, ali je direktnu putanju zatvorila ruska vojska, a mnogo duža ruta preko Zaporožja bila je suviše opasna.
„Bilo je manje od pet odsto šanse da se bezbedno stigne tamo i nazad", rečeno je Ali.
Biće joj potrebno i oko 1.500 dolara za šofera, kao i za njen prvi pasoš i svu dokumentaciju koju su Rusi tražili da bi dokazala da je to njen sin.
Ala je već počela da očajava kad joj je Danilo rekao da zvaničnici u njegovom kampu prete da će poslati decu u dom za nezbrinutu decu ako njihovi roditelji ne požure.
„Deca su počela da nas zovu u panici, govoreći da ne žele da završe u tim domovima", rekla je Ala.
„A Rusija je ogromna! Gde bismo ih i tražili?"
Nas dve smo se sastale kad se ona konačno ukrcala u voz pun drugih mama i baka na najnapetijem putovanju njihovih života.
Ženama je pomagala grupa pod imenom Spasi Ukrajinu, koja se ponudila da pomogne kad se ispostavilo da bi stotine ukrajinske dece moglo biti zaglavljeno.
Neka su bila iz rasturenih ili loše stojećih porodica, imajući problema sa logistikom i finansijama za putovanje.
Drugi roditelji su oklevali sa vraćanjem dece u gradove koji su se nalazili na udaru žestoke ruske vatre.
Ali Ala više nije mogla da čeka.
„I dalje me izjeda crv sumnje da će nešto poći po zlu. Osećaću se tako sve dok moj sin ne bude bio kraj mene. Onda ću moći ponovo da dišem."
Više od nedelju dana kasnije, Ala je bila jedna od poslednjih koja je prešla granicu nazad iz Belorusije, vukući sa sobom veliki kofer u Ukrajinu pored betonskih blokova i protivtenkovske odbrane.
Danilo, sa osmehom koji mu pravi rupice na obraščićima, konačno je bio bezbedan kraj nje.
Bilo je trenutaka kad je mislila da neće uspeti.
Spasi Ukrajinu je dao uputstvo ženama da isključe telefone čim uđu u Rusiju, tako da su detalji njihovog traumatičnog putovanja počeli da isplivavaju na videlo tek između dva zagrljaja dobrodošlice.
„Držali su nas kao stoku, odvojene od svih ostalih. Četrnaest sati bez vode, hrane, bilo čega.
„Uporno su nas ispitivali kakvu smo vojnu opremu videli, milion puta proveravali naše telefone i raspitivali se za našu rodbinu", opisala je Ala kako su ih držali pripadnici FSB-a na moskovskom aerodromu.
Žene su nastavile 24-časovnu vožnju do Krima.
Kako su počele da se približavaju, zastale su da bi napravile pauzu a 64-godišnja Olja Kutova napravila je nekoliko koraka, kolabirala i umrla kraj puta.
Posle više dana stešnjenih u minibusu, u stanju neprestanog stresa, srce ju je na kraju izdalo.
Sada Spasi Ukrajinu pokušava da vrati Oljin pepeo, baš kao i njenu unuku.
Na kraju je Ala uspela da stigne do kampa.
„Istog trenutka kada sam videla svoje dete kako trči prema meni u suzama, to je potrlo sve kroz šta smo prošli", opisuje Ala ponovni, konačni susret sa Danilom.
Njen sin mi kaže da je to „bilo sjajno!"
Spasi Ukrajinu je toga dana vratio 31 dete, a više njih je potvrdilo da je osoblje kampa pretilo da će ih smestiti u dom za nezbrinutu decu, što ih je uplašilo.
Deca su pričala da su ih u početku vodali na ekskurzije i da su bili relativno redovno hranjeni i oblačeni.
Ali na teritoriji pod kontrolom Rusa prema njima su se ophodili i učili ih kao da su Rusi.
Kad su inspektori došli u posetu iz Moskve, mali Ukrajinci su morali da se postroje pred ruskom zastavom i da pevaju rusku himnu.
U oktobru, okupatorska administracija Hersona objavila je na Telegramu snimak jednog takvog trenutka.
Ruska himna trešti preko zvučnika dok se na jarbol podiže trobojka.
Ali ako pogledate malo bolje, videćete da se usne nijednog deteta ne pomeraju.
Kamerman odjednom shvata da jedna devojčica prekriva uši rukama da bi prigušila zvuk.
Prekasno, on brzo skreće kameru sa nje.
Nekoliko nedelja posle njenog povratka, zovem Alu u Hersonu.
„Sve je konačno bilo gotovo jednom kad smo uspeli da se vratimo", kaže mi ona veselo u telefonskom razgovoru.
Ona priznaje da je u zajednici ispočetka vladala zlovolja prema mamama iz letnjeg kampa, koje su bile doživljene kao „kolaboracionistkinje" zato što su uopšte slale decu u ustanove kojima upravljaju Rusi.
Ali Ala smatra da je to sada uminulo.
U njenoj vlastitoj porodici, Danilo se vratio koškanju sa mlađim bratom i učenju škole onlajn, na ukrajinskom.
Ali bez interneta kod kuće, ona mora često da skokne do centra grada u potrazi za vaj-fajem kako bi mogla da preuzme njegov domaći zadatak, a to je nebezbedno.
Otkako su Rusi naterani na povlačenje, napustivši Herson, svete se gradu sa položaja sa druge strane reke.
„Granatiraju od jutra do mraka", potvrđuje Ala, mada kaže da je njihova kuća relativno daleko od ruskih položaja.
Oni ne planiraju da odu odatle.
Danilo je i dalje u grupnom četu sa drugom decom iz kampa, a većina koja je ostala u međuvremenu je preuzeta.
Ipak, kako on kaže, petoro dece je prebačeno u dom za nezbrinutu decu negde u Rusiji.
Ala mi prosleđuje fotografiju njihove sobe sa čitavim redovima kreveta, jeftinim tepihom i saksijom zelenog ljiljana.
Ne zna se odakle će napuštena deca ići odatle.
U ruralnoj Nemačkoj, Saša je imao vremena da se privikne na novi život i još jednu novu školu, ali za Tatjanu privikavanje ide malo teže.
U njihovom stanu, uz hrpu sendviča sa sardinama, ona objašnjava da je njen najstariji sin još u Ukrajini i da ovih dana iščekuje da bude pozvan da se bori.
Tatjana ne želi ništa više nego da se vrati kući mužu, ali Kupjansk se ponovo nalazi na udaru žestoke ruske vatre.
Krajem aprila, ruski projektili uništili su lokalni muzej istorije, a u napadu su stradale dve žene.
Pre toga, Sašina stara škola u centru bila je teško oštećena kad su projektili eksplodirali u njenoj blizini.
Osam meseci pošto su on i druga deca odvedeni odatle, petoro dece se i dalje nalaze na teritoriji pod ruskom kontrolom.
Direktorka škole u kojoj su završila deca Tatjana Semjonova potvrdila je to kada sam je pozvala.
Iznenadila sam se što je uopšte pristala na razgovor, ali mora da ju je zbunio ruski broj koji sam koristila.
Baš kao i moja pitanja.
Direktorka tvrdi da ih niko nije kontaktirao u vezi sa to petoro dece, što mi znamo da nije istina, i insistirala je da će ih „smesta vratiti" čim njihovi zakonski staratelji dođu po njih da ih preuzmu.
Ali to je malo verovatno da će se dogoditi.
Razni izvori mi govore da se deca tretiraju kao „socijalna siročad", čiji su roditelji živi, ali im nije dozvoljeno ili nisu u mogućnosti da se staraju o njima.
Kad sam pitala zašto je Rusiji dozvoljeno da uzima decu bez dozvole iz Ukrajine, ali ona zato zahteva gomilu papira da bi ih vratila, Tatjana Semjonova je bila vrlo koncizna.
„Kakve to veze ima sa mnom? Nisam ih ja dovela ovamo."
Na internet stranici njene škole u Perevalsku, vidim portret direktorke koja zuri u daljinu, blajhane kose preko pojasa tamno smeđe kao da nosi šlem.
Fotografije Artema, Sašinog druga iz odeljenja, sa oznakom Z, javno su objavljene na istoj stranici.
Saša je na školskim slikama identifikovao još dvoje nestale dece iz Kupjanska.
Dvanaestogodišnja Sofija i Mikita svečano su obučeni i stoje u vrsti da odaju poštu ruskoj vojsci.
Pitam Sašinu majku šta misli o poternici izdatoj za ruskim predsednikom.
„Suditi treba ne samo Putinu, nego i svim njegovim glavnim ljudima , svim komandantima, za ono što su uradili deci", odgovara bez oklevanja.
„Odakle im pravo da odvedu decu? Kako je trebalo da ih vratimo? Nije ih bilo briga."
Produkcija: Marijana Matvejčuk
Foto: Met Godard i Sara Rejsnford
Pogledajte i ovu priču
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar