Evropa i politika: Ultradesničarske stranke u usponu širom kontinenta

Francuska balansira na ivici noža.

Ispunjena je strepnjom dok se nemiri šire čitavom zemljom, izbijajući iz često socijalno zapostavljenih predgrađa - nakon što je policija nadomak Pariza fatalno upucala sedamnaestogodišnjaka iz francusko-alžirske porodice.

Ovakve vrste nereda nisu neuobičajene u Francuskoj.

Ali, intenzitet osećanja koja su zahvatila zemlju, bilo među onima koji saosećaju sa policijom ili sa predgrađima i porodicom žrtava - nije viđena u Francuskoj još od leta 2005. godine.

I dok se predsednik Emanuel Makron vidno muči da uspostavi kontrolu nad situacijom, njegova politička protivnica sa krajnje desnice - Marin Le Pen - sa čvrstim bezbednosnim i antiimigrantskim porukama - mogla bi da izvuče korist na biralištima.

• Ko su ekstremisti optuženi za pokušaj državnog udara u Nemačkoj
• Đorđa Meloni: Ko je ultradesničarska liderka koja vlada Italijom
• Izbori 2022: Da li je Srbija otišla udesno i zašto

Osvrnite se malo po Evropi u ovom trenutku - po severu, jugu, istoku i zapadu - i videćete da ultradesničarske partije raznih tipova - nostalgično nacionalističke, populističko nacionalističke, ultrakonzervativne sa neonacističkim korenima i razne druge - uživaju primetni preporod.

Postepeno nestaju stari tabui koji korene vuku iz 20. veka i razornog evropskog rata protiv nacista i fašističke Italije, koji su značili da je većina glasača smatrala da ne smete više nikada da glasate za ekstremnu desnicu, a da glavnotokovske političke stranke odbijaju da sarađuju sa grupama sa krajnje desnice.

Živela sam u Beču 2000. godine kad je desni centar prvi put ušao u vladinu koaliciju sa ultradesničarskom Slobodarskom partijom.

To je završilo u vestima širom sveta.

Evropska unija je čak udarila packe Beču diplomatskim sankcijama.

Danas, zemlju sa trećom najvećom ekonomijom u EU, Italiju, predvodi Đorđa Meloni, čelnica partije sa neofašističkim korenima.

U Finskoj, posle tri meseca rasprave, ultradesničarski nacionalisti ušli su u koalicionu vladu.

U Švedskoj, čvrsto antiimigrantske, antimultikulturalne Švedske demokrate su druga najveća partija u parlamentu, pružajući podršku tamošnjoj desničarskoj koalicionoj vladi.

U Grčkoj su u nedelju tri izrazito desničarske stranke osvojile dovoljno glasova da uđu u parlament, dok je u Španiji kontroverzna nacionalistička partija Voks (Vox) - prva uspešna ultradesničarska partija u Španiji još od smrti fašističkog diktatora Fransiska Franka 1975. godine - nadmašila sva očekivanja na skorašnjih regionalnim izborima.

Govorka se da bi mogla da osnuju koalicionu vladu sa konzervativcima posle nacionalnih izbora za tri nedelje.

A tu su i ultrakonzervativne, autoritarne vlade u Poljskoj i Mađarskoj.

Tom spisku zaista nema kraja.

Među ovim zemljama je čak i Nemačka, još osetljiva na vlastitu nacističku prošlost.

Tamošnje ankete daju prednost ultradesničarskoj Alternativi za Nemačku (AFD) ili govore da makar stoji rame uz rame sa Socijaldemokratama (SDP) kancelara Olafa Šolca.

Prošlog vikenda je kandidat AFD-a prvi put osvojio lokalnu vlast.

SPD je to nazvao „političkim probijanjem brane".

Šta se, dakle, dešava?

Da li milioni evropskih glasača zaista oštro zaokreću udesno?

Ili su to više glasovi iz protesta?

Ili možda znak polarizacije između urbanih liberalnih glasača i konzervativnog ostatka?

I na šta uopšte mislimo kad stranke opisujemo kao „ultradesničarske"?

Pogledajte samo koliko tvrdo neki glavnotokovski političari umeju da zvuče, naročito pred izbore, kad je u pitanju imigracija - uzmite holandskog premijera desnog centra Marka Rutea, ili kad je u pitanju bezbednost - na tebe mislim, samoproklamovani centristo, Emanuele Makronu.

Mark Leonard, direktor Evropskog saveta za spoljne poslove kaže da prisustvujemo ogromnom paradoksu.

S jedne strane, mnogi glavnotokovski političari su poslednjih godina prigrabili slogane i stavove sa krajnje desnice, nadajući se da će im oduzeti njihove pristalice.

Ali čineći to, oni u stvari pomažu da krajnja desnica deluje prihvaćenije.

• Nemački pokret „ludaka" koji je postao radikalan i opasan
• Ko je ultradesničarski političar Itamar Ben Gvir, izraelski ministar za nacionalnu bezbednost

Istovremeno, veliki broj ultradesničarskih stranaka u Evropi svesno se pomerilo ka političkom centru, nadajući se da će pridobiti više centrističkih glasača.

Uzmite za primer stavove prema Rusiji.

Veliki broj stranaka sa krajnje desnice - kao što je Liga u Italiji, Marin Le Pen u Francuskoj i austrijska Slobodarska partija gajili su tradicionalno bliske veze sa Moskvom.

To je postalo više nego neprijatno nakon što je Rusija pokrenula invaziju na Ukrajinu, što je lidere stranaka navelo da promene retoriku.

Mark Leonard navodi odnose ultradesnice sa EU kao još jedan primer njihove „centrifikacije".

Možda se sećate, nakon što je Velika Britanija glasala za Bregzit 2016. godine, Brisel se uplašio domino efekta - Fregzit (Francuska napušta EU), Degzit (Danska napušta EU), Italegzit (Italija napušta EU) i mnogo toga još.

U mnogim evropskim zemljama su u to vreme dobro stojale izrazito euroskeptične populističke partije, ali su vremenom osetile da moraju da prestanu da agituju za izlazak iz EU ili čak protiv njene valute evra.

To je delovalo suviše radikalno mnogim evropskim glasačima.

Osvrnuli su se na društveno-političke posledice - da ne govorimo o ekonomskim - koje je Bregzit imao u Velikoj Britaniji i mnogi su zaključili da bi izlazak iz EU doveo do dodatne destabilizacije u svetu koji već deluje veoma nestabilno.

Pomislite samo: pandemija kovida, život u komšiluku sa agresivnom, nepredvidivom Rusijom, zabrinutost zbog Kine, izlaženje na kraj sa rastućim troškovima života - sa milionima evropskih porodica koje i dalje pate od posledica ekonomske krize iz 2008. godine.

Ankete sugerišu da je EU popularnija među Evropljanima u ovom trenutku nego što je bila godinama unazad.

I tako, ultradesničarske partije sada govore o reformisanju EU umesto o izlasku iz nje.

I predviđa se da će ostvariti dobre rezultate na izborima za Evropski parlament sledeće godine.

Džordžina Rajt, pariska direktorka Evropskog programa Instituta Montenj, rekla mi je da veruje kako je uzrok renesanse krajnje desnice u Evropi uglavnom nezadovoljstvo političkim glavnim tokom.

Na primer, trenutno u Nemačkoj svaki peti glasač tvrdi da je nezadovoljan koalicionom vladom.

Rajt je rekla da mnoge glasače u Evropi privlači otvorenost i glasnost partija sa krajnje desnice i da postoji opipljivo nezadovoljstvo tradicionalnim političarima koji nemaju odgovora na pitanja u tri ključne sfere života:

1. Pitanja koja se tiču identiteta - strah od otvorenih granica i nestajanja nacionalnog identiteta i tradicionalnih vrednosti
2. Ekonomija - odbijanje globalizacije i nezadovoljstvo što deci i unucima nije osigurana bolja budućnost
3. Socijalna pravda - osećanje da nacionalne vlade ne drže pod kontrolom pravila koja upravljaju životima građana

Možete da vidite i kako se ova pitanja prelivaju u raspravu o zelenoj energiji u Evropi.

U Holandiji ove godine, desničarsko populistički Pokret zemljoradnika-građana dospeo je u vesti osvojivši najveći broj poslaničkih mesta u gornjem domu parlamenta nakon pokrajinskih izbora.

U Francuskoj, Emanuel Makron se suočio sa demonstrantima u žutim prslucima, a tu su bile i grupacije sa krajnje desnice, kad je pokušao da poveća cenu goriva u pokušaju da odvrati ljude od putovanja automobilima.

Za to vreme u Nemačkoj, javno nezadovoljstvo i bes zbog finansija sprečava Zelenu stranku koja sedi u vladi da uvede ekološke reforme koje su obećane.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk