Kada je Špetim Gaši pre dvadesetak godina sa Kosova otišao u Ameriku na studije, iza sebe je imao srednjoškolsko i fakultetsko iskustvo kao retko ko na njegovom koledžu.
Umesto u kabinetima okićenim globusima, matematičkim zadacima i gramatičkim pravilima, Gaši je u srednju školu i na fakultet išao „po starim kućama širom Prištine".
„Uslovi su bili veoma loši... Većinu časova nismo imali, nije bilo dovoljno nastavnika, niti smo mnogo toga naučili", navodi Gaši u razgovoru za BBC na srpskom.
Kosovski Albanci 1991. godine napustili su institucije tadašnje Jugoslavije i formirali paralelni obrazovni i zdravstveni sistem.
„Kada je Srbija 1989. ukinula autonomiju Kosova, faktički su ukinuta i sva prava koju su Albanci imali", kaže za BBC Azem Vlasi, dugogodišnji funkcioner sa Kosova u SFRJ.
„Školstvo na albanskom je ukinuto, Albanci su otpuštani iz javnih službi, represija policije i sudstva je bila pod punom primenom... Zato je to sve urađeno."
Paralelne institucije kosovskih Albanaca trajale su sve do rata 1998. i 1999. između Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) i srpskih bezbednosnih snaga.
Četvrt veka kasnije, a 15 od proglašenja nezavisnosti Kosova, kosovski Srbi u školu i domove zdravlja idu po zasebnom, srpskom sistemu, dok su njihovi politički predstavnici, kao i pripadnici policije, u novembru 2022. napustili kosovske institucije.
„To što se događalo Albancima, sada se nama događa", kaže za BBC na srpskom 53-godišnji Nebojša Simić iz Gračanice, mesta sa većinskim srpskim stanovništvom.
Međutim, Zoran Anđelković, tokom devedesetih predsednik Privremenog Izvršnog veća Kosova i Metohije, smatra da se današnja i nekadašnja situacija ne mogu porediti.
„To je bio vid pasivnog otpora Albanaca, ne treba se folirati da nije, ali je i on bio moguć zbog poreza nametnutog svakom Albancu na svetu… Svi su izdvajali, nije bilo hoćeš-nećeš.
„Za razliku od toga, kosovski Srbi danas imaju zvanični sistem države Srbije i ona sve finansira legalnim porezom građana", kaže Anđelković za BBC na srpskom.
Iako Srbija i dalje odbija da prizna nezavisnost Kosova, u toku je diplomatska ofanziva Zapada da se pitanje Kosova reši, a komplikovan svakodnevni život njegovih stanovnika uprosti.
Briselskim sporazumom iz 2013. ukinuti su srpski pravosudni organi i formirana je jedinstvena kosovska policija, kada je dogovoreno i formiranje Zajednice srpskih opština (ZSO), zamišljene kao mehanizam zaštite kosovskih Srba, ali do formiranja i dalje nije došlo.
Milivoje Mihajlović, novinar rođen u Prištini, koji sa Kosova izveštavao za brojne medije, zato priče o paralelnim institucijama smatra „paravanom za pritisak nad Srbima".
„Priština pod njima smatra srpske opštine koje ne funkcionišu i možda postoje samo na papiru - nemaju nikakve funkcije i ovlašćenja", navodi on za BBC.
Srpski i albanski đaci u međuvremenu decenijama idu u odvojene škole što Gaši, danas politički analitičar, smatra da „nije dobro ni za jednu stranu".
„Sede u odvojenim učionicama i uče drugačije istorije, pune mržnje... To proizvodi nove generacije koje samo znaju da mrze."
Kraj osamdesetih godina, u Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju (SFRJ) doneo je vetrove koji nisu imali toliko veze sa bratstvom i jedinstvom naroda i narodnosti.
U trenutku kada je Berlinski zid pao i u Jugoslaviju doneo pluralizam, na mesto jedne od centralnih političkih figura uveliko se probijao Slobodan Milošević, koji će ubrzo postati predsednik Srbije, Savezne Republike Jugoslavije i jedan od ključnih aktera rata na prostoru SFRJ.
Njegov uspon krenuo je upravo bavljenjem Kosovom, na kojem je dugo bilo tenzija zbog težnji Albanaca za nezavisnom republikom u okviru SFRJ, što je značilo proteste, sukobe i hapšenja.
U martu 1989. godine, Srbija je ukinula autonomiju koje je Kosovo imalo po Ustavu iz 1974. godine, preuzela nadležnosti, institucije, preduzeća i ustanove.
„Svim Albancima koji su radili u javnim službama dat je papir na pola stranice da potpišu da prihvataju nove mere i vlasti Srbije", navodi Vlasi, koji je ubrzo uhapšen zbog „kontrarevolucionarnih aktivnosti", zbog čega je u zatvoru bio sve do proleća 1990.
„Ako to potpišu - mogu da ostanu na poslu, što Albanci nisu hteli da prihvate, pa su proterani iz institucionalnog sistema."
Na Kosovu je prethodno formiran Demokratski savez Kosova, čiji je dugogodišnji lider Ibrahim Rugova zagovarao pasivni otpor srpskim vlastima, pa su Albanci masovno bojkotovali bilo kakav vid učešća u političkom i društvenom životu Srbije.
„Organizovani su paralelni izbori, izabrana je zasebna Skupština Kosova, da bi u Kačaniku bila proglašena i Republika Kosovo kao ravnopravna jedinica u okviru jugoslovenske federacije ili konfederacije, šta god da ona bude", kaže Vlasi.
Jugoslavija se raspala u krvavom ratu, a većina kosovskih Albanaca sve do sukoba 1999. godine ostala je izvan zvaničnog sistema.
„Prvo je organizovan paralelni sistem obrazovanja u privatnim objektima i kućama, a prema programima koji su bili važeći do ukidanja autonomije", navodi Vlasi.
„Ti uslovi bili su ponižavajući", dodaje kratko.
Vlasti Srbije na to se nisu mnogo obazirale.
„Zašto bismo maltretirali 80 odsto ljudi Kosova koji organizuju da njihova deca idu u privatnu, a ne u državnu školu?", priseća se Anđelković.
Gaši, koji je u to vreme bio jedan od đaka u tim školama, smatra da je jedna od ideja paralelnog sistema bila i „da se osvoje simpatije Zapada".
„Više je bilo politike nego obrazovanja... U to vreme sam studirao engleski jezik i književnost, ali je na časovima bilo više politike nego Šekspira", kaže Gaši.
„Većinu časova smo propustili - srpski je zamenjen francuskim, ali njega nikada nismo imali jer nije bilo nastavnika koji bi nam to predavao, mada smo imali ocene na kraju."
To je, kako kaže, bilo „najbolje što je kosovska elita mogla da uradi kako bi izbegla rat i podređivanje, ali niko ne želi da njihovo dete zapravo ide u takve škole".
Obrazovanje je širom sveta, dodaje kao politički analitičar, korišćeno kao „vid otpora zvaničnim vlastima i potreba da se sačuvaju narativ, kultura i istorija".
Pored obrazovnog, organizovan je i zaseban zdravstveni sistem.
„U domovima zdravlja i zdravstvenom sistemu, sve je bilo pod srpskom vlašću - ostao je i tamo poneki lekar Albanac, ali su uglavnom napravljene privatne ambulante", navodi Vlasi.
U njih se, dodaje Gaši, išlo ukoliko je reč o prehladama, ali operacije nije bilo moguće obaviti, tako da je za to „više korišćen kosovski sistem pod srpskom upravom".
„Državne resurse koji su im odgovarali su koristili, ono što im nije odgovaralo nisu", kaže Anđelković kratko.
Novac za paralelni sistem prikupljan je paralelnim prikupljanjem poreza.
Mihajlović i Anđelković kažu da su tu na meti posebno bili albanski privrednici na Kosovu i, pre svega, albanska dijaspora.
„Imam prijatelje koji su predavali i završili te škole u podrumima... Šta i kako su radili - to sam bog zna, ali opstali su", navodi Mihajlović, nekadašnji urednik Radio Prištine, a kasnije i direktor Radio Beograda.
„To je za njih bila nacionalna stvar, nacionalna borba."
Rat na Kosovu završen je 9. juna 1999. godine potpisivanjem Kumanovskog sporazuma, čime je okončano i NATO bombardovanje Jugoslavije.
Prema tom sporazumu, Vojska Jugoslavije i srpska policija napustili su teritoriju Kosova, a upravljanje je preuzela međunarodna zajednica.
„Ljudi su počeli polako da se vraćaju na posao, uspostavljen je zvaničan zdravstveni i obrazovni sistem", navodi Vlasi.
Potom je došla 2008, kada Kosovo proglašava nezavisnost od Srbije.
Pogledajte video: Nezavisnost Kosova, 15 godina kasnije - podele, normalizacija i tajni predlog
Međutim, 15 godina kasnije, na Kosovu i dalje postoje opštinski organi, javna preduzeća, biblioteke, zdravstvene ustanove, osnovne i srednje škole, kao i univerzitet - ukupno više od 70 obrazovnih institucija - koje rade u sistemu Srbije, a koje Kosovo smatra nelegalnim.
Iz budžeta za 2022. godinu, Srbija je izdvojila oko 96 miliona evra za funkcionisanje ovih institucija, piše Radio Slobodna Evropa.
Dijalog Kosova i Srbije o normalizaciji odnosa počeo je 2011. godine, a jedan od ciljeva upravo je bilo ukidanje paralelnih struktura, odnosno njihova integracija u kosovski sistem.
„Postignuti su neki sporazumi koje ne treba potcenjivati - o integraciji policijske službe, a i sudski sistem je takođe integrisan", kaže Vlasi.
„Sve što Srbi danas na Kosovu imaju na neki način je ugovoreno Briselskim sporazumom."
Međutim, Mihajlović smatra da zasebno obrazovanje i zdravstvo u srpskim sredinama opstaju samo zato što kosovski premijer Aljbin Kurti „ne želi da ih finansira".
„Ipak, očekujem da uskoro na meti budu škole i univerzitet, posebno taj Prištinski, koji je izmešten u Kosovsku Mitrovicu - on je jedan od najvažnijih stubova opstanka Srba.
„Tamo radi oko 700 profesora, ima na hiljade studenata i sever Kosova u dobroj meri, i u psihološkom i u finansijskom smislu, živi od toga."
Paralelnost života na Kosovu posebno se vidi kroz sport i priču o Trepči, klubu nazvanom po kosovskom rudniku čiji su rudari odigrali važnu ulogu u godinama raspada Jugoslavije.
Do 1999. i rata, u Kosovskoj Mitrovici postojao je FK Trepča - finalista Kupa bivše Jugoslavije u sezoni 1977/1978, kada je poražen od Rijeke - osnovan davne 1932. godine.
Međutim, posle rata, srpska i albanska strana su se podelile i osnovale odvojene klubove sa istim imenom.
Klub iz južnog dela grada, gde većinski žive Albanci, takmiči se u kosovskom prvenstvu, na stadionu Adem Jašari, nazvanom po jednom od komandanata OVK.
„Verujem da je jedan od glavnih razloga zašto Srbi žele sopstveni obrazovni sistem strah da će im po integraciji u kosovski sistem novi nastavni program biti nametnut.
„Ideja da bi u budućnosti mogli da uče da je Jašari bio heroj je neverovatna", kaže Gaši.
Za to vreme se druga Trepča, sa sedištem u Severnoj Mitrovici, gde većinski žive Srbi, takmiči u šumadijsko-raškoj zoni, četvrtom rangu srpskog fudbala.
Utakmice igraju u Zvečanu, ne u Mitrovici.
„Kada su Albanci napustili institucije, sećam se da su i igrači FK Priština napustili klub - to je bila direktiva", navodi Nebojša Simić, inače bivši fudbaler.
Pored Prištine, igrao je za Crvenu zvezdu iz Gnjilana, kao i za FK Rudnik Kišnica, za koji kaže da je „tada bio gigant" iz prve kosovske lige.
„Ali igrali su oni fudbal tada po selima, niko im nije branio, kao što smo mi igrali po selima", dodaje 53-godišnji Simić, koji danas radi u Domu kulture u Gračanici.
Na pitanje može li da se živi normalno, odgovara: „Ne može, ali mora".
„Tu smo rođeni, ne odričemo se svoje države i radimo po sistemu Republike Srbije", navodi.
„Na političarima, predsednicima i premijerima je da se dogovore o našem statusu - običan narod ne može ništa da promeni dok se glavešine ne dogovore i nađu zajednički jezik."
Poslednjih godina intenzivirani su napori Zapada o pitanju Kosova, pa je postignut i Sporazum o normalizaciji odnosa na osnovu predloga Evropske unije.
Ipak, u praksi se malo toga menja na bolje, a odredbe sporazuma i dalje se nalaze samo na papiru.
Pogledajte video: Mogu li fudbaleri iz Srbije i sa Kosova da odigraju utakmicu - bar u Nemačkoj
Međutim, tokom 2022. došlo je do novih tenzija koje i dalje traju.
Srbi su prvo napustili kosovske institucije i policiju, da bi potom masovno bojkotovali i izbore u četiri opštine na severu Kosova gde su većinski narod.
Na tim izborima izlaznost je bila tek nekoliko procenata, ali su i pored toga vlasti Kosova naložile novoizabranim gradonačelnicima - etničkim Albancima - da odu na posao, čemu su se Srbi protivili i organizovali su proteste ispred opštinskih zgrada.
Tokom protesta je bilo nereda između Srba i Kosovske policije, a nekoliko dana kasnije i Srba sa pripadnicima KFOR-a i kosovskim specijalcima, kada je bilo i povređenih.
Život se za to vreme nastavlja.
„Teško je, čini mi se da je sve teže i teže… Nema perspektive za omladinu", navodi Simić.
„Ljudi upisuju decu u škole i fakultete u centralnoj Srbiji, jer ovde čak i da završe nešto, nemaju gde da se zaposle, nema jakih firmi da kažeš 'evo, tu ćemo da radimo'.
„U Gračanici ima par marketa, kafanica i to je to, Srba je sve manje i manje."
Za to vreme, decenijama traje, kako kaže, „pritisak i tortura od kosovskih Albanaca".
Na pitanje misli li da će se situacija nekada normalizovati, odgovara: „Nisam optimista".
Sedamdesetčetvorogodišnji Azem Vlasi ipak smatra da je situacija na Kosovu „normalna".
„Živi se normalno, ali se u Beogradu, pre svega od Vučića, koji se kao nešto brine o Kosovu, stvara predstava da kosovski Srbi maltene žive kao u nekom paklu", kaže.
„To je propaganda kao pre 30 godina, to nije tačno… Svi imaju jednaka prava na Kosovu."
Do kada će onda trajati paralelni svet Kosova?
„Pojma nemam", odgovara Vlasi kratko.
Gaši smatra da je za promenu i bilo kakvu integraciju potrebno „malo više razumevanja i poštovanja prema drugima", dosta kompromisa, kao i da se jedni drugih ne plaše.
„Ono što Albanci smatraju integracijom Srba, Srbi vide kao podređivanje sistemu kojim dominiraju Albanci.
„Zato je potrebno poštovanje za prošlost, stavove druge strane i razumevanje za budućnost."
U oba slučaja, kaže, glavna odgovornost je na većini.
„Tokom devedesetih je neuspeh srpskog društva kao većinskog bio taj što nije napravljen kompromis sa Albancima.
„Sada mislim da je odgovornost na albanskoj zajednici, kao većinskoj, da nađe kompromis sa Srbima."
Petnaest godina posle proglašenja nezavisnosti, Kosovo je priznalo oko 100 zemalja. Ipak, tačan broj nije poznat.
Priština navodi brojku od 117 zemalja, a u Beogradu kažu da ih je daleko manje.
Među zemljama Evropske unije koje nisu priznale Kosovo su Španija, Slovačka, Kipar, Grčka i Rumunija, a kada je reč o svetskim silama, to su Rusija, Kina, Brazil i Indija.
Kosovo je od 2008. godine postalo član nekoliko međunarodnih organizacija, kao što su MMF, Svetska banka i FIFA, ali ne i Ujedinjenih nacija.
Pogledajte video: Od žrtve masakra do glasa nove generacije politike na Kosovu
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
.jpg)
Komentari 2
Perica
Лиманац
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar