Gotovo 50 godina pošto su Amerika, Kanada i skoro cela Evropa postavile temelje za prevazilaženje bezbednosnih problema, na istočnom obodu Starog kontinenta bukti rat, a telo koje je nekada služilo za mirenje Istoka i Zapada - ponovo pokušava isto.
U vremenu Hladnog rata komunističkog Istoka predvođenog Sovjetskim Savezom i kapitalističkog Zapada na čelu sa SAD, Konferencija za evropsku bezbednost i saradnju (KEBS) 30. jula 1975. godine usvojila je Helsinšku povelju, zamišljenu kao osnovu za novi početak i otopljavanje odnosa koji su pretili bezbednosti celog sveta.
Bilo je to prvi put da su se predstavnici sukobljenih blokova našli za istim stolom u hotelu Finlandija u Helsinkiju.
„KEBS je zamišljen kao mirovni projekat, vanblokovski koncept, osnova za razvoj novih odnosa u Evropi i definisan koncept njene bezbednosti.
„Bio je rezultat velikog demokratskog dostignuća u međunarodnim odnosima", kaže Branka Latinović, nekadašnja predstavnica Srbije pri OEBS-u, za BBC na srpskom.
Među potpisnicama Helsinške povelje bila je i Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija (SFRJ) koja je u vreme Hladnog rata politički bila između Istoka i Zapada.
Poveljom su definisani principi nepovredivosti evropskih granica, nemešanja u unutrašnje stvari drugih država, mirno razrešenje sporova, pogotovo u vojnom domenu, saradnje na ekonomskom, naučnom i tehnološkom polju, kao i saglasnost o poštovanju ljudskih prava i građanskih sloboda.
KEBS je od međunarodnog foruma za dijalog Istoka i Zapada 1995. godine prerastao u Organizaciju za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS), koja danas ima 57 članica i šest službenih jezika.
Za sve vreme postojanja KEBS-a, odnosno OEBS-a jedino je Savezna Republika Jugoslavija, državna zajednica koju su činili Srbija i Crna Gora, bila suspendovana zbog rata u bivšoj Jugoslaviji, kaže Latinović.
Ideja o jednoj ovakvoj konferenciji stigla je iz Moskve još 1954, ali je naišla na ćutanje Zapada sve do 1970-ih, objašnjava Latinović.
Tih godina, odnose SAD-a i Sovjetskog Saveza obeležava detant, politika popuštanja tenzija.
Manifestovana je u Sporazumu o ograničenju naoružanja koji su tadašnji američki i sovjetski predsednici, Džerald Ford i Leonid Brežnjev, potpisali u Vladivostoku, ruskom gradu na krajnjem istoku, 23. i 24. novembra 1974. godine.
„Nije bilo naznaka da će među njima biti novih sukoba, pa su države želele da iskoriste taj trenutak i naprave neku bazu koja će održavati status kvo i otuda konferencija u Helsinkiju", objašnjava Dejvid Galbrid, profesor Univerziteta u Batu, u Velikoj Britaniji, za BBC na srpskom.
Potpisivanju Helsinške povelje prethodila su dva sastanka gde se raspravljalo o načelima koji će kasnije ući u završni dokument.
Među ključnim principima koje su države jednoglasno prihvatile pre gotovo šest decenija su uzdržavanje od upotrebe i pretnje silom, ograničavanje naoružanja, veća saradnja u ekonomskim i drugim oblastima, slobodan protok informacija kao i poštovanje osnovnih ljudskih prava.
Tog pretposlednjeg julskog dana 1975. godine, holom finskog hotela koračao je i Josip Broz Tito, doživotni predsednik Jugoslavije.
„Ova konferencija o bezbednosti i saradnji nije rezultat samo dogovora evropskih naroda već nova tendencija i promena u međunarodnim političkim, ekonomskim i društvenim odnosima u toku i posle Drugog svetskog rata i nije od značaja samo za Evropu, već u celom svetu", citira Latinović deo Titovog govora.
Dve godine posle samita u Helsinkiju, u tek otvorenoj kongresnoj dvorani Sava centar u Beogradu održan je sledeći sastanak članica KEBS-a.
„Bio je to način da se Jugoslaviji oda priznanje za doprinos u pregovorima i Završnom aktu i mi smo se ponosili što smo domaćini.
„Karte za gradski prevoz su se u to vreme kupovale kod vozača i nije se govorilo koliko je karta do te i te stanice, već koliko košta (karta) do KEBS-a, sve je bilo u znaku tog važnog sastanka koji je trajao devet meseci", priseća se ona.
Održavanje prvog sastanka u Beogradu tek osnovane međunarodne inicijative bio je veliki poen za jugoslovensku diplomatiju, dodaje.
„Čitava međunarodna pažnja bila je usmerena na nas, vesti u glavnim svetskim medijima počinjali su upravo slikom iz Sava centra, slala se važna slika u svet."
Sledeći sastanak šefova vlada i država koje su ratifikovale završni dokument KEBS-a održan je u Madridu, glavnom gradu Španije, 1980. godine.
„Radilo se na daljem razvoju poverenja i koncepta evropske bezbednosti, odnosi između Istoka i Zapada su ponovo bili nepovoljni, ali su obe strane imale jasnu želju da se iz trenutne situacije mora izaći i da je rešenje u pregovorima.
„Rezultat toga je formiranje zone primene mera jačanja poverenja što je značilo da države učesnice dostavljaju izveštaje o vojnim trupama, prijavljuju njihov raspored i vojne vežbe na svim područjima od Atlantika do Urala - to je tada bilo revolucionarno, a danas možda i teško ostvarivo", objašnjava Latinović.
Potom je usvojen i Ugovor o konvencionalnim oružanim snagama u Evropi (CFE) kojim su uspostavljena ograničenja za ključne kategorije konvencionalne vojne opreme (topove, bombe, granate, projektile, morske i kopnene mine) u Evropi uz uništavanje viška naoružanja.
Ruski predsednik Vladimir Putin potpisao je krajem maja 2023. zakon o povlačenju države iz ovog ugovora, što su članice NATO alijanse (vojni savez koji je 1949. osnovalo 12 zemalja, među kojima SAD, Kanada, Velika Britanija i Francuska) osudile, upozoravajući da Moskva time ugrožava evropsku bezbednost.
Proces započet pod okriljem KEBS-a nastavljen je i po završetku Hladnog rata.
Usvajanjem Pariske povelje 1991. uspostavljeni su stalni organi: Centar za sprečavanje konflikata, Sekretarijat i Kancelarija za demokratske institucije, a četiri godine kasnije, KEBS je preimenovan u Organizaciju za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS).
Nadležnosti su se proširile, te se OEBS danas bavi:
Pored toga, ova međunarodna organizacija ima i misije na terenu kojim pomaže državama domaćinima da u praksi sprovedu načela Helsinškog dokumenta, a jedan od zadataka je da se spreče i potencijalne krize.
Njenih 12 misija raspoređeno je po centralnoj Aziji, jugoistočnoj Evropi i Kavkazu.
Veliku ulogu u rešavanju jedne od političkih kriza u Srbiji krajem 1990-ih odigrala je upravo misija OEBS-a predvođena emisarom Felipeom Gonzalesom.
U Srbiji su krajem 1996. godine održani lokalni izbori koji su u pojedinim gradovima, poput Beograda, najavili kraj vladavine Slobodana Miloševića i njegove Socijalističke partije Srbije.
Milošević nije želeo da prizna rezultate, što je izazvalo do tada najveće proteste i višemesečne demonstracije studenata i građana.
Obe strane bile su uporne u stavovima, da bi pod unutrašnjim pritiskom Milošević povukao poslednju kartu: poziv OEBS-u da utvrdi konačne rezultate.
Poziv je zbunio i Moskvu, čiji je tadašnji ministar spoljnih poslova Jevgenij Primakov ponavljao kako su „događaji u Beogradu unutrašnja stvar Jugoslavije" i upozoravao druge države da se u to ne mešaju.
Posle Miloševićevog poteza, i Moskva je promenila stav, „pozdravljajući odluku Beograda da pozove delegaciju OEBS-a".
Primakov je tada, podseća list NIN, obazrivo dodao i kako Rusiju „brinu svi problemi ljudskih prava i demokratizacije bilo kog društva".
OEBS je pristao da pošalje misiju u Beograd, a uloga glavnog „sudije" poverena je Felipeu Gonzalesu, koji je godinama potom, uz razne sportiste, bio najprepoznatljiviji Španac u Srbiji.
Nekadašnji marksista, diplomirani pravnik, ljubitelj književnosti i fudbala, poznat po tome što nije voleo da gubi dobio je zadatak da OEBS upozna sa činjenicama u vezi sa lokalnim izborima u Srbiji i da potom Miloševiću saopšti zaključak.
Rezultati izbora, odnosno pobeda opozicije u Beogradu i još nekim velikim gradovima, priznati su upravo posle izveštaja specijalnog izaslanika OEBS-a 11. februara 1997. donošenjem leks specijalisa, posebnog zakona.
Branka Latinović kaže da je osnivanje KEBS-a za mnoge bila idealistička ideja.
„Završni dokument je samo potpisan, nije ratifikovan, jer se smatralo da su potpisi šefova država i vlada dovoljna garancija da će se sve potpisano sprovoditi i u praksi, što je u vreme podeljene Evrope bilo nezamislivo, a zaista je bilo tako", objašnjava bivša diplomatkinja.
Jedan od nedostataka na koji, pak, ukazuje jeste što se države ne kažnjavaju ukoliko se ne pridržavaju osnovnih principa.
Jugoslavija je tokom 1990-ih bila suspendovana zbog rata koji je počeo u Sloveniji, preneo se na Hrvatsku, a vrhunac doživeo u Bosni i Hercegovini i na Kosovu, ali su njeni predstavnici, kako objašnjava, mogli da ulaze u zgradu organizacije i pristupe određenim dokumentima.
Desetog novembra 2000. predstavnici tada Savezne Republike Jugoslavije ponovo su dobili pravo glasa.
Iako aktuelna situacija na terenu ne daje OEBS-u neku perspektivu, Latinović smatra da je njegova uloga nezamenljiva, posebno u vojnom smislu, i da nema drugog međunarodnog foruma u Evropi koji može da ga zameni kada je reč o bezbednosti.
„OEBS je i dalje relevantna međunarodna organizacija posebno u bivšim sovjetskim republikama.
„Njegova uloga je diplomatska, preventivna, misije na terenu su mu i dalje važne, a tim podacima se služe sve institucije Evropske unije", dodaje profesor Galbrid.
Rusija je u februaru 2022. izvršila invaziju u Ukrajini, a OEBS je jedna od organizacija koja direktno učestvuje u naporima da se ovaj sukob reši.
„Taj proces moraju pre svega da podrže velike sile, koje trenutno nisu u dobrim odnosima.
„Ne znači da do promena ne bi moglo doći ako bi se uspostavili mehanizmi detaljnijeg diplomatskog pregovaranja koji bi rezultirali sazivanjem nove konferencije slične onoj u Helsinkiju 1975", zaključuje Duško Dimitrijević sa Instituta za međunarodnu politiku i privredu za BBC na srpskom.
Pogledajte i ovaj video
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar