Ako postoji konstanta u priči o Rolingstonsima, to je ljubavna veza Kita Ričardsa sa gitarom.
Poseduje ih više od hiljadu, mada na sceni svira samo nekoliko odabranih.
Iako se približava 80. godini života, zvezda je i dalje opčinjena instrumentom.
„Fascinantno je da što je više svirate, to manje znate.
„Pruža vam beskrajna pitanja. Nikada ne možete znati sve. To je nemoguće", kaže on.
Pojavio se u vatrenoj formi na novom albumu Rolingstonsa, Hackney Diamonds.
Tu su hard-rok rifovi (Angry, Depending On You), žilavi kantri bluz (Dreamy Skies) i poluimprovizovani gospel ritmovi (Sweet Sounds Of Heaven).
Ali dok Stonsi zvuče vanvremenski kao i uvek, Ričardsove ruke su kvrgave od artritisa.
Da li je to uticalo na njegovo sviranje?
„Ne sumnjam da jeste, ali za divno čudo nemam nikakve bolove, to je neka vrsta benigne verzije.
„Ako sam malo i usporio, mislim da je više zbog godina, a i zanimljivo mi je kada pomislim, 'ne mogu više tako', a gitara mi uvek pokaže da postoji drugi način za to.
„Neki prsti će raditi i otvoriće vam se neke nove mogućnosti.
„I tako uvek učiš. Nikad ne završiš školu, čoveče", dodaje.
Hackney Diamonds je prvi album Rolingstonsa sa novim materijalom u poslednjih 18 godina.
To ne znači da su živeli samo od stare slave.
Svirke su dolazile i odlazile, turneje su se organizovale, objavljen je kaver album.
Iz nekog razloga, bend nije bio zadovoljan materijalom.
„Ima mnogo snimljenih numera koje su izrazito dobre, ali to nije album, to je samo mnogo pesama", kaže Ričards.
Prekretnica se dogodila na kraju prošlogodišnje turneje povodom 60. godišnjice benda.
Umesto da se povuku, Mik Džeger je želeo da ode pravo u studio.
„Pogodio me je tamo gde sam najslabiji.
„Uvek sam želeo da snimam sa bendom čim se vratimo sa puta, jer je bend uigran", dodaje gitarista.
Dok su prethodne svirke bile istraživačke i neuredsređene, ova snimanja su došla sa rokom: Džeger je želeo da se osnovne numere završe do kraja godine.
Pomogao mu je producent Endrju Vat, tridesetdvogodišnjak koji je napravio pop hitove za Post Malona i Majli Sajrus i nadgledao preporod pank roka za Igija Popa i Ozija Ozborna.
Veliki obožavatelj Rolingstonsa (svakog dana je nosio drugu majicu benda), ipak je odlučio da se ne povinuje herojima.
„Imali smo sudiju, što nam je nedostajalo još od vremena Džimija Milera", kaže Roni Vud, misleći na producenta klasika iz 1970-ih kao što su albumi Sticky Fingers i Exile On Main Street (oba nastala pre njegovog vremena u bendu).
„Bio nam je potreban neko ko će da nas stegne i prodrma. Disciplinovao nas je i rekao: 'Hajde, nećete to sutra, uradićete to danas'."
Ričards razume da Roni ima takvo mišljenje, ali tvrdi da su pravi arbitri Mik i on.
„Endrju je jednostavno imao pravu količinu energije i znanja da to izvede."
Džeger i Ričards su uvek bili žila kucavica Rolingstonsa.
Džeger je pažljiv, analitičan, strateg, a Ričards se rukovodi instinktom.
Prvi put su se sreli u osnovnoj školi u Kentu 1950-ih, a onda su naleteli jedan na drugog godinama kasnije na železničkom peronu.
Džeger je nosio svežanj ploča, Ričards je držao gitaru, a obojica su u vozu započeli razgovor o roku i bluzu.
U roku od godinu dana pridružili su se bendu sa gitaristom Brajanom Džonsom, a Ričards je uzbuđeno napisao tetki: „Mik je najveći R&B pevač sa ove strane Atlantika, ozbiljno to mislim".
U originalnoj postavci, Rolingstonsi su bili kaver bend, koji je postizao hitove sa izlizanim verzijama pesama Not Fade Away Badija Holija i Little Red Rooster Haulina Vufa.
Njihov menadžer, Endrju Lug Oldam, shvatio je da će svi zaraditi više novca ako napišu sopstvene pesme, pa je zaključao Džegera i Ričardsa u kuhinju i rekao im da ne izlaze dok ne naprave hit.
Rezultat je bila pesma As Tears Go By, koju je Merijen Fejtful uvrstila na top liste.
„Pre toga, razmišljao sam o pisanju pesama kao o potpuno odvojenom poslu - kao što je kovač, ili klesar.
„Bio je to šok, ovaj sveži svet pisanja sopstvenog materijala, otkriće da sam imao dar za koji nisam ni slutio da postoji. Bilo je to poput Blejka, otkrovenje, epifanija", prisećao se kasnije Ričards.
Džeger osporava priču o kuhinji, ali, u svakom slučaju, rođeno je jedno od najvećih partnerstava u pisanju pesama.
Do kraja decenije, duo je napisao na desetine klasika, kao što su Paint It Black, Sympathy For The Devil i (I Can't Get No) Satisfaction, rif koji je Ričardsu došao u snu.
„Bilo je to srećno otkriće, moram priznati", rekao mi je poslednji put kada smo razgovarali.
Snimanja za album Hackney Diamonds su bila bez zaustavljanja kao i snimanja iz 1960-ih.
Bend je snimao dve ili tri pesme dnevno, često svirajući zajedno kao na sceni.
Ceo proces je završen za dva meseca, osam puta duže nego na debiju 1964. godine, ali i dalje fenomenalno brzo po savremenim standardima.
Naziv albuma je londonski sleng (Hackney Diamonds su zrnca razbijenog stakla razbacana preko ulice posle krađe) i iako se ne pojavljuje u stihovima, ta fraza ukazuje na neukroćenu žestinu albuma.
„Da sam pas, proveo bih celu noć zavijajući oko tvoje kuće", reži Džeger preko rifa Bite My Head Off.
Čak i naslovi pesama sugerišu duboki izvor antagonizma i ogorčenosti: Angry, Driving Me Too Hard, Live By The Sword.
Ričards ne može ili neće da objasni inspiraciju, tvrdeći da „Mik piše tekstove".
„Ali on ima malo teskobe u sebi i rekao sam: 'Pa, hajde da to iskoristimo'.
„S moje tačke gledišta, suštinska stvar u pravljenju ploče je da pevač mora da želi da otpeva materijal."
„Mik, s obzirom na pesmu koja ga ne zanima, može zaista da je učini lošom i to je možda jedan od razloga zašto je bilo potrebno 18 godina, jer Mikovi naleti entuzijazma dolaze i prolaze", ", dodaje on.
Ako je to zadirkivanje njegovog kolege iz benda, svakako je bilo prijateljski.
Gorčina koja je karakterisala njihov odnos 1980-ih je isparila.
Za ovaj album, čak su se vratili osnovama, pišući Driving Me Too Hard zajedno u istoj prostoriji.
Džeger kaže da se i dalje povremeno ne slažu, ali da „dobro razumeju" šta Stonsi predstavljaju.
Za Ričardsa, sve je to stanje uma.
„Mi smo veoma realistični momci, tako da kada počnemo da sviramo svi znamo: 'Da, to je to' ili 'ne, to nije to'.
„A ako se čini da je površno, onda moramo da pripazimo", objašnjava.
Zato se 1970-ih odupirao Džegerovim pokušajima da usmeri bend ka panku i disku.
Verovatno su se zato i klonili više refleksivnog materijala na ovom albumu.
Ali ploča je predstavljala nepoželjan izazov: snimali su prvi put bez Čarlija Votsa, njihovog stoičkog i pouzdanog bubnjara, koji je umro 2021.
Njegovo sviranje se pojavljuje na samo dve pesme albuma Hackney Diamonds, Mess It Up i Live By The Sword, koje su prvobitno snimljene 2019.
Za ostalo, ritam sekciju vodi Stiv Džordan, koga je Vots izabrao za naslednika.
„Bio sam sa Čarlijem pre nego što je preminuo i rekao je: 'Pobrini se da me Stiv Džordan zameni. On ima moj blagoslov'.
„Dakle, to je bila prava utešna stvar", kaže Vud
„Osećaj kao da ispunjavam Čarlijeve želje malo mi olakšava.
„Taj čovek će mi uvek jako nedostajati, ali znam da bi, da je danas ovde, bio veoma srećan da zna da bend nastavlja sa radom", dodaje Ričards.
S druge strane, album ima obilje gostiju superzvezda, poput Pola Makartnija, Eltona Džona i nekadašnjeg basistu Stonsa Bila Vajmana.
Ali glavna atrakcija je Lejdi Gaga, koja razmenjuje stihove sa Džegerom izvodeći kombinaciju bluz i gospel muzike uzdižući izvedbu Sweet Sounds Of Heaven.
„Lejdi Gaga je pravo umetničko delo.
„Volim da radim sa njom jer ima sjajan stav i sjajan glas, i uvek sam želeo da je vidim kako se snalazi protiv Mika", kaže Ričards.
„Stivi Vonder je takođe tu, što se dešava samo kada snimate u Los Anđelesu", smeje se, napominjući da je pesma bila „dobro improvizovana, čak završava i ponovo počinje".
To je bio njihov pristup sve vreme.
Ceo album je namerno ručno rađen, snimljen u realnom vremenu i nije kompjuterizovan.
„Sviđa mi se kada je originalno.
„Ovaj album smo snimili prvenstveno u vinilu, daleko najbolji zvuk, ako želite da pravilno slušate ploču, dok je digitalno neozbiljno. To su sintisajzeri.
„A sada imate veštačku inteligenciju, koja je još površnija i veštačkija. Vinil vam daje ono što je stvarno i više volim da čujem nešto tako", smatra muzičar.
Poslednja numera je savršen primer - Mik i Kit stoje oko mikrofona, pevajući bluz pesmu Madija Votersa po kojoj je bend dobio ime, Rolingstons.
To bi moglo biti zatvaranje poglavlja, epilog šezdesetogodišnje karijere, ali Ričards se ne slaže sa tim.
„To je prikladna izjava, ali nije kraj.
„To je više odavanje priznanja Madi Votersu, Čikagu i svim bluzerima od kojih smo naučili naše stvari."
U stvari, umesto opraštanja, bend planira da novu muziku povede na put sledeće godine, „ako su svi živi i zdravi".
„Svi smo u dobrom stanju.
„Ne gledamo se i ne govorimo 'vreme je isteklo'", kaže Ričards.
Da li je to fraza koju bi ikada mogao da zamisli da izgovori?
„Moj odgovor je da nisam Nostradamus.
„Naravno da će se to kad-tad desiti, ali nema posebne žurbe, sjajno se zabavljamo radeći ovo", dodaje sa osmehom.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar