Terenom arene Konseko fildhaus u Indijanapolisu nervozno šeta Svetislav Pešić, selektor Savezne Republike Jugoslavije, dok se njegovi igrači zagrevaju uoči četvrtfinala Svetskog prvenstva protiv favorizovanog američkog Drim tima.
Razvlači Pešić žvaku razmišljajući kako da izađe na kraj sa američkim zvezdama Redžijem Milerom, Polom Pirsom i ostalima, pa prilazi krilu jugoslovenskog tima Milanu Guroviću.
„'Oćemo da dobijemo?", pita selektor Gurovića, koji je godinama kasnije prepričao njihov razgovor u Indijanapolisu.
„Ma, kouč (treneru), ne brinite ništa, pocepaćemo ih", samouvereno odgovara Gurović.
„Svašta", kaže Pešić i nervozno odlazi.
Manje od dva sata kasnije, Jugoslavija ne spava, Gurović pogađa nekoliko važnih trojki, Dejan Bodiroga, jedan od vođa Pešićevog tima, prvo briše ruke peškirom koji uzima iz ruku Redžija Milera, zatim postiže koševe u presudnim trenucima, a Marko Jarić sigurnim pogocima sa penala prelama meč u korist Jugoslavije.
Jugoslovenski tim je tada prvi put pobedio Amerikance u zvaničnoj utakmici od 1995. godine, kada je SR Jugoslavija, odnosno zajednica Srbije i Crne Gore, počela ponovo da nastupa na međunarodnim takmičenjima.
To je ujedno i najveća pobeda Jugoslavije nad Amerikom u prethodne tri decenije, kada su srpski i američki košarkaši odigrali ukupno šest zvaničnih mečeva pre Igara u Parizu.
Bilo je teških poraza „orlova" u finalima Olimpijskih igara i Svetskog prvenstva, ali i pobede 2019. godine na planetarnom turniru u Kini.
Svetislav Pešić će se u četvrtak, 22 godine posle Indijanapolisa, ponovo sastati sa američkim Drim timom u polufinalu olimpijskog turnira.
Srbija se dva puta sastala sa Amerikancima u prethodne tri nedelje i oba puta je izgubila, u pripremnom meču u Abu Dabiju (79:105), a potom i u grupnoj fazi olimpijskog turnira (84:110).
Posle ukidanja međunarodnih sankcija i osvajanja sada već čuvenog evropskog zlata u Atini 1995. godine, kada je započeta tradicija dočeka na balkonu ispred Skupštine grada u Beogradu, jugoslovenski košarkaši otišli su na Olimpijske igre u Atlantu kao jedan od favorita.
Žarko Paspalj, Vlade Divac, Predrag Danilović i Aleksandar Đorđević predvodili su generaciju kojoj je samo olimpijsko zlato nedostajalo u riznici trofeja, ali ih je u Atlanti, na domaćem terenu, čekao američki Drim tim.
Bila je to jedna od najjačih američkih selekcija svih vremena sa Čarlsom Barklijem, Hakimom Olajdžuvonom, Dejvidom Robinsonom, Gerijem Pejtonom, Skotijem Pipenom, Džonom Stoktonom, Šakilom O'Nilom i ostalim superzvezdama.
Oba tima su sa svih sedam pobeda stigla do finala, koje su mnogi u Jugoslaviji opisivali kao okršaj „Tima snova", kako su nazivali tim selektora Željka Obradovića, i američkog Drim tima.
„Na Olimpijskim igrama jedini adekvatan protivnik mogli su da nam budu Amerikanci. Jedini je opterećenje mogao da ima Željko Obradović, da nas ne 'opale' 40 razlike.
„A nije baš tako bilo", rekao je Žarko Paspalj mnogo godina kasnije.
Upravo je Paspalj, najiskusniji član jugoslovenske ekipe, briljirao, ubacivši 16 poena u prvom poluvremenu ubacio 16 poena, a Obradovićev tim gotovo tri četvrtine igrao jeravnopravno protiv Amerikanaca.
Na kraju je Drim tim, prema očekivanjima, slomio otpor plavih, kako je bio nadimak jugoslovenske selekcije, i pobedio sa 26 poena razlike (95-69).
„Na kraju jeste 26 razlike, ali sa naših 17 promašenih slobodnih bacanja. To se nikada nije desilo ovoj generaciji.
„Imali smo 30 minuta dobre igre, ali razlika od šestog igrača nadalje bila je ogromna. Nisi to mogao da istrpiš", objasnio je kasnije Paspalj.
U drugi pohod na medalju sa velikih takmičenja na tlu Amerike Jugoslavija je otišla 2002. kao prvak Evrope (2001) i branilac titule šampiona sveta iz 1998.
Ali, turnir u Indijanapolisu nije išao kako su se nadali u timu Svetislava Pešića, jer su u prvoj fazi turnira poraženi od Španije, a u drugoj od Portorika, pa je put do medalje vodio preko Amerike.
Nije to bio baš „Drim tim", na kakav su Amerikanci navikli tokom 1990-ih, ali je bio ubedljivi favorit protiv Jugoslavije.
Ali tim selektora Pešića imao je Vlada Divca, najpoznatijeg igrača ove ekipe, koji je bio najbolji pojedinac Jugoslavije tokom čitavog meča, ali navijačima iz te zemlje neće on prvo zaigrati pred očima na pomen utakmice protiv Amerike u Indijanapolisu.
Pre će to biti Milan Gurović, tada krilni košarkaš španske Malage, koji je sa tri trojke u drugom poluvremenu odbijao napade protivnika.
Setiće se i Dejana Bodiroge, koji usred drame tesne utakmice nonšalantno prilazi Redžiju Mileru, možda i prvoj zvezdi američkog tima, i briše ruke o njegov peškir, dok šuter Indijane, koji je u toj hali imao neke nezaboravne partije, gleda u neverici i negoduje.
Pamti se i mirna ruka tada mladog Marka Jarića, koja pogađa oba slobodna bacanja za 81-78, pre nego što će američki plejmejker Andre Miler pokušati da sa zvukom sirene odvede meč u produžetke.
„Kakav šamar Drim timu! Pa, ako hoće bolje, moraju da pošalju bolje igrače", uzvikuje Slobodan Šarenac, komentator Radio-televizije Srbije (RTS), posle promašaja Milera, slaveći prvu pobedu SR Jugoslavije nad „Drim timom".
Pešićeva ekipa kasnije je uz mnogo drame savladala i Novi Zeland u polufinalu i Argentinu u finalu, osvojivši ponovo titulu na Svetskom prvenstvu.
Tokom narednih 12 godina štošta se promenilo, SR Jugoslavija je postala Srbija i Crna Gora 2003. godine, tri godine kasnije Srbija je počela i samostalno da se takmiči, ali usledila je suša na planetarnim takmičenjima.
Srpski i američki košarkaši nisu se sastali sve do Svetskog prvenstva 2014. godine, uglavnom zbog toga što orlovi nisu uspevali da se domognu završnice.
Na tom turniru počela je selektorska era Aleksandra Đorđevića, a očekivanja su bila skromna, posebno posle samo dve pobede na pet utakmica u grupnoj fazi, gde su orlovi pobedili samo Egipat i Iran.
U nokaut fazu kao da je stigao drugi tim, pa je Đorđevićeva ekipa pregazila Grčku (90-72) i Brazil (84-56), dok je u tesnom polufinalu bila bolja od favorizovane Francuske (90-85).
Stigao je Đorević do finala na prvom velikom turniru na kojem je vodio reprezentaciju, a optimizma mu nije falilo ni pred duel sa Amerikom predvođenom Stefom Karijem, Kajrijem Irvingom i Džejmsom Hardenom.
„Može se protiv svih ekipa. Videćemo da li oni mogu protiv Srbije, ali opet ponavljam - mi igramo za zlatnu medalju", kazao je uoči utakmice selektor Srbije.
Orlovi su dobro krenuli, imali osam poena prednosti u prvoj četvrtini, ali su onda redom njihov koš počele da zatrpavaju trojke Hardena, Irvinga i drugih superzvezda, pa je već u prvom poluvremenu bilo 30 razlike za Ameriku.
Srbija je do kraja utakmice otišla u još veći minus i pretrpela najteži poraz od Amerike u prethodne tri decenije (92-129).
Priliku za popravni Srbija je dočekala samo dve godine kasnije, na Olimpijskim igrama u Brazilu, gde se sastala sa Amerikom dva puta, što će učiniti i ove godine u Parizu.
U grupnoj fazi košarkaškog turnira u Riju tim Aleksandra Đorđevića odigrao je najbolju utakmicu protiv Amerikanaca koju nije dobio.
Iako je moćni američki tim vodio gotovo čitavu utakmicu, tada 21-godišnji Nikola Jokić je sa 25 poena držao Đorđevićeve igrače u igri, uz pomoć plejmejker Miloša Teodosića, koji je dodao 18 i podelio nekoliko asistencija koje su zadivile i američke zvezde, poput Kevina Durenta.
Bila je Srbija blizu pobede, a Bogdan Bogdanović je promašio šut za produžetak nekoliko sekundi pred kraj, pa su slavili Amerikanci (91-94).
Uprkos porazima u grupnoj fazi od Australije i Francuske, „orlovi" su uspeli da se plasiraju u četvrtfinale, gde su preko Hrvatske i Australije stigli do nove prilike da se suprotstave Drim timu.
Amerikanci su tesan meč iz grupe shvatili kao upozorenje, pa u finalu Igara u Riju nije bilo neizvesnosti, pre svega zahvaljujući Kevinu Durentu, koji je i u prvom meču ovogodišnjeg olimpijskog turnira bio koban po Srbiju.
Američko krilo ubacilo je u finalu u Riju 30 poena, a isto toliko poena razlike imao je Drim tim na kraju meča (96-66).
Pogledajte i ovu priču:
Kina 2019: Umesto očekivanog finala, klasik za peto mesto
Srebrna era Saše Đorđevića upotpunjena je na Evropskom prvenstvu 2017. godine trećim odličjem tog sjaja, a na Svetsko prvenstvo u Kini 2019. godine Srbija je otišla kao jedan od izrazitih favorita za zlato.
Amerikanci nisu došli u najboljem sastavu, pa su nade navijača u Srbiji bile velike da bi posle 17 godina njihov tim ponovo mogao na najviši stepenik pobedničkog postolja sa Nikolom Jokićem, Bogdanom Bogdanovićem, Nemanjom Bjelicom, Bobanom Marjanovićem i Vasilijem Micićem u timu.
Očekivao se još jedan sudar sa Amerikom za zlato, ali su dva prva favorita turnira doživela hladan tuš već u četvrtfinalu - Srbiju je izbacila Argentina (87-97), a Amerikance Francuska (79-89).
Očekivani susret srpskog i američkog tima dogodio se u neočekivanoj fazi turnira, pa su snage odmerili u doigravanju za peto mesto i Đorđevićeva selekcija ostvarila je drugu pobedu u međusobnim duelim tokom prethodne tri decenije (94-89).
Briljirao je Bogdan Bogdanović sa 25 poena, Vladimir Lučić je postigao 15, ali bila je to slaba uteha za Sašu Đorđevića, koji je posle ovog turnira napustio reprezentaciju.
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar