Milioni ljudi na Bliskom istoku sanjaju o bezbednim, mirnim životima bez drame i nasilne smrti.
Poslednja godina rata, jednako loša u ovom regionu kao i bilo koja u savremenoj istoriji, pokazala je još jednom da snovi o miru ne mogu da se ostvare dok duboki politički, strateški i verski jazovi ostaju nepremošćeni.
Još jednom, rat je počeo da preoblikuje politiku na Bliskom istoku.
Hamasova ofanziva proistekla je iz više od jednog veka nerazrešenog sukoba.
Kad se Hamas probio kroz nedovoljno čuvanu granicu, doneo je Izraelu najgori dan koji je ovaj ikad doživeo.
Ubijeno je oko 1.200 ljudi, uglavnom izraelskih civila.
Izraelski premijer Benjamin Netanjahu je u telefonskom razgovoru sa američkim predsednikom Džozefom Bajdenom rekao da „nikada nismo videli takvo divljaštvo u istoriji naše države", ne „od Holokausta".
Izrael je doživeo napad Hamasa kao pretnju po vlastito postojanje.
Od tada, Izrael je doneo mnoge strašne dane Palestincima u Gazi.
Ubijeno je skoro 42.000 ljudi, uglavnom civila, prema Ministarstvu zdravlja koje vodi Hamas.
Najveći deo Gaze je u ruševinama. Palestinci optužuju Izrael za genocid.
Rat se proširio.
Dvanaest meseci otkako je Hamas pokrenuo ofanzivu, Bliski istok se nalazi na ivici goreg rata: šireg, dubljeg i još razornijeg.
Godina ubijanja odstranila je čitave slojeve pretpostavki i iluzija.
Jedna je bila uverenje Benjamina Netanjahua da može da reši palestinsko pitanje bez ustupaka njihovim zahtevima za samoopredeljenje.
Sa tim je otišlo i nadanje kojim su se tešili zabrinuti izraelski saveznici sa Zapada.
Vođe u SAD, Velikoj Britaniji i drugim zemljama ubedile su sebe da Netanjahu, uprkos tome što se čitav politički život protivi palestinskoj državi pored Izraela, nekako može da bude ubeđen da je prihvati kako bi okončao rat.
Netanjahuovo odbijanje odražavalo je gotovo jedinstveno nepoverenje prema Palestincima unutar Izraela jednako kao i njegovu vlastitu ideologiju.
Ono je takođe srušilo ambiciozan američki mirovni plan.
„Velika pogodba" predsednika Bajdena predlagala je da Izrael dobije potpuno diplomatsko priznavanje Saudijske Arabije, najuticajnije islamske države, u zamenu za davanje nezavisnosti Palestincima.
Saudijci bi bili nagrađeni bezbednosnim paktom sa SAD.
Bajdenov plan se sapleo na prvoj prepreci.
Netanjahu je u februaru izjavio da bi državnost bila „ogromna nagrada" za Hamas.
Bezalel Smotrič, jedan od ultranacionalističkih ekstremista u njegovom kabinetu, rekao je da bi to bila „egzistencijalna pretnja" po Izrael.
Lider Hamasa Jahja Sinvar, za kog se pretpostavlja da je živ i negde u Gazi, gajio je vlastite iluzije.
Pre godinu dana, on se sigurno nadao da će se ostatak iranske tzv. „Osovine otpora" uključiti, svom silom, u rat kako bi obogaljile Izrael.
Nije bio u pravu.
Sinvar je čuvao planove za napad na Izrael 7. oktobra u tolikoj tajnosti da je zatekao neprijatelja nespremnog.
Takođe je iznenadio i neke na vlastitoj strani.
Diplomatski izvori rekli su za BBC da Sinvar možda nije podelio te planove čak ni sa izgnanim političkim vođstvom vlastite organizacije u Kataru.
Oni imaju ozloglašeno labave bezbednosne protokole, razgovarajući na otvorenim linijama koje mogu biti lako prisluškivane, rekao je jedan izvor.
Iran ne samo da nije pošao u ofanzivu, već je jasno stavio do znanja da ne želi da širi rat, dok je Izrael vršio invaziju na Gazu a predsednik Bajden izdavao naređenje da se američke grupe nosača aviona približe kako bi zaštitile Izrael.
Umesto toga, Hasan Nasralah, i njegov prijatelj i saveznik, iranski vrhovni vođa ajatolah Ali Hamnei, ograničili su se na raketiranje izraelske severne granice, za koje su rekli da će se nastaviti sve do postizanja primirja u Gazi.
Mete su bile uglavnom vojne, ali je Izrael evakuisao više od 60.000 ljudi sa granice.
U Libanu je moralo da pobegne možda dvostruko više njih u mesecima u kojima je Izrael uzvraćao vatru.
Izrael je jasno stavio do znanja da neće tolerisati rat iznurivanjem u nedogled sa Hezbolahom.
Uprkos tome, vladalo je uverenje da će Izrael biti odvraćen zavidnim borbenim istorijatom Hezbolaha iz prethodnih ratova i njegovim arsenalom projektila kojim ga je snabdeo Iran.
U septembru, Izrael je krenuo u ofanzivu.
Niko izvan najviših redova Izraelskih odbrambenih snaga (IDF) i obaveštajne službe Mosad nije verovao da tolika šteta može da se nanese toliko brzo najmoćnijem savezniku Irana.
Izrael je na daljinu aktivirao eksplozive u pejdžerima i voki-tokijima, uništivši komunikacione veze Hezbolaha i ubivši njegove lidere.
On je pokrenuo jednu od najžešćih kampanja bombardovanja u savremenom ratovanju.
Prvog dana ofanzive, Izrael je ubio oko 600 Libanaca, među njima i mnoge civile.
Ofanziva je napravila ogromnu rupu u iranskom uverenju da je njegova mreža saveznika učvrstila strategiju odvraćanja i zastrašivanja Izraela.
Ključni momenat usledio je 27. septembra sa ogromnim vazdušnim napadom na južno predgrađe Bejruta u kom je ubijen Hasan Nasralah, lider Hezbolaha i mnogi njegovi glavni zamenici.
Nasralah je bio ključni deo „Osovine otpora" Irana, njegovog neformalnog saveza i odbrambene mreže saveznika i posrednika.
Izrael je izašao iz pograničnog rata eskalirajući ga u još veći rat.
Ako je strateška namera Izraela bila da se Hezbolah natera da prestane sa napadima i da se povuče sa granice, onda u tome nije uspela.
Ofanziva, i invazija na južni Liban, nije odvratila Iran.
Izgleda da je Iran zaključio da je njegovo otvoreno oklevanje da rizikuje širi rat ohrabrilo Izrael da udari još jače.
Uzvraćanje je bilo rizično i garantovalo je odgovor Izraela, ali za vrhovnog vođu i iransku Revolucionarnu gardu to je postala najmanje loša opcija.
U utorak 1. oktobra, Iran je napao Izrael balističkim raketama.
Skladište traume
Kibuc Kfar Aza nalazi se veoma blizu ograde koja je trebalo da zaštiti izraelsku granicu sa Pojasom Gaze.
Kibuc je bio mala zajednica, sa skromnim domovima i kampusom otvorenog plana od travnjaka i uređenih vrtova.
Kfar Aza je bio jedna od prvih meta Hamasa 7. oktobra.
Hamas je ubio 62 ljudi iz ovog kibuca.
Od 19 talaca odvedenih odatle u Gazu, dvoje su ubile izraelske trupe nakon što su pobegli iz zatočeništva.
Petoro talaca iz Kfar Aze još uvek su u Gazi.
Izraelska vojska je odvela novinare u Kfar Azu 10. oktobra prošle godine, dok je još uvek bio ratna zona.
Videli smo izraelske borbene trupe ukopane u polja oko kibuca i čuli puškaranje dok su raščišćavale zgrade za koje se sumnjalo da se u njima još uvek kriju borci Hamasa.
Izraelski civili koje je ubio Hamas iznošeni su u vrećama za leševe iz ruševina njihovih domova.
Hamasovi borci koje su ubili izraelski vojnici dok su se probijali u kibuc i dalje su ležali na urednim travnjacima, crneći dok su se raspadali na jakom mediteranskom suncu.
Godinu dana kasnije, mrtvi su sahranjeni, ali se vrlo malo toga izmenilo.
Živi se nisu vratili da žive u sopstvenim domovima.
Uništene kuće očuvane su onakve kakve sam ih video 10. oktobra prošle godine, osim što su imena i fotografije ljudi koji su živeli i ubijeni u njima izloženi na velikim plakatima i spomenicima.
Zohar Špak, stanovnik koji je preživeo napad sa porodicom, poveo nas je u obilazak domova njegovih komšija koji nisu bili te sreće.
Jedna od kuća imala je veliku fotografiju na zidu mladog para koji je tu živeo, oboje je ubio Hamas 7. oktobra.
Zemlja oko kuća bila je prekopana.
Zohar kaže da je mladićev otac proveo nedelje i nedelje prosejavajući zemlju u pokušaju da nađe glavu rođenog sina.
On je sahranjen bez nje.
Priče o mrtvima i taocima iz napada 7. oktobra dobro su poznate u Izraelu.
Lokalni mediji još uvek govore o gubicima njihove zemlje, dodajući nove informacije na stari bol.
Zohar kaže da je još prerano razmišljati o tome kako mogu da obnove svoje živote.
„Još smo usred traume. Nismo u post-traumatskom periodu. Kao što ljudi kažu, još smo tu. Još smo u ratu. Mi želimo da se rat okonča, ali želimo da se okonča sa pobedom, i to ne sa vojnom pobedom. Ne sa ratnom pobedom.
„Moja pobeda je da mogu da živim ovde sa mojim sinom i ćerkom, sa unucima, i da živimo u miru. Ja verujem u mir."
Zohar i mnogi drugi stanovnici Kfar Aze su se identifikovali sa levim krilom izraelske politike, što znači da su verovali da je jedina šansa za mir u Izraelu davanje nezavisnosti Palestincima.
Izraelci kao što su Zohar i njegove komšije ubeđeni su da je Netanjahu katastrofalan premijer koji snosi ogromnu odgovornost za to što ih je ostavio nebranjene i otvorene za napad 7. oktobra.
Ali Zohar ne veruje Palestincima, ljudima koje je prevozio do bolnica u Izraelu u bolja vremena kad im je bio dozvoljen izlazak iz Gaze radi medicinskog lečenja.
„Ne verujem tim ljudima koji žive tamo. Ali želim mir. Želim da idem na plažu u Gazi. Ali im ne verujem. Ne, ne verujem nijednom od njih."
Lideri Hamasa ne prihvataju da su napadi na Izrael bili greška koja je izručila gnev Izraela, naoružanog i podržanog od Sjedinjenih Američkih Država, pravo na glave njihovog naroda.
Kriv je okupator, kažu oni, i njegova glad za uništenjem i smrću.
U Kataru, oko sat vremena pre nego što je Iran napao Izrael 1. oktobra, intervjuisao sam Kalila Al Haju, najvišeg lidera Hamasa izvan Gaze, od koga je viši u organizaciji samo Jahja Sinvar.
On je negirao da su njegovi ljudi napadali civile - uprkos ogromnoj količini dokaza za to - i pravdao napade rekavši da je bilo neophodno dovesti patnju Palestinaca na svetsku političku agendu.
„Bilo je neophodno oglasiti na uzbunu u svetu kako bi mu saopštili da postoji narod koji ima cilj i zahteve koji moraju biti ispunjeni. Bio je to udarac za Izrael, cionističkog neprijatelja."
Izrael je osetio taj udarac, i 7. oktobra, dok su IDF gomilale trupe na granici sa Gazom, Benjamin Netanjahu je održao govor obećavši „snažnu osvetu".
On je zacrtao ratne ciljeve eliminisanja Hamasa kao vojne i političke sile, i vraćanja civila kući.
Premijer nastavlja da insistira na tome da je „potpuna pobeda" moguća, i da će sila na kraju osloboditi Izraelce koje Hamas drži u zarobljeništvu već godinu dana.
Njegovi politički protivnici, među njima rodbina talaca, optužuju ga da blokira primirje i sporazum o taocima kako bi zadovoljio ultra-nacionaliste u njegovoj vladi.
On je optužen da je stavio vlastiti politički opstanak ispred života Izraelaca.
Netanjahu ima mnogo političkih neprijatelja u Izraelu, iako je ofanziva na Liban pomogla da se njegov status oporavi u anketama.
On ostaje kontroverzan, ali za mnoge Izraelce rat u Gazi to nije.
Od 7. oktobra, većina Izraelaca očvrsnula je srca na patnju Palestinaca u Gazi.
Dva dana od početka rata, izraelski ministar odbrane Joav Galant rekao je da je izdao naređenje za „potpunu opsadu" Pojasa Gaze.
„Neće biti struje, neće biti hrane, neće biti goriva, sve će biti zatvoreno… Borimo se protiv ljudskih životinja i ponašaćemo se u skladu s tim."
Od tada, pod međunarodnim pritiskom, Izrael je bio prisiljen da popusti blokadu.
U Ujedinjenim nacijama krajem septembra, Netanjahu je insistirao da stanovnici Gaze imaju svu hranu koja im je potrebna.
Dokazi očigledno pokazuju da to nije istina.
Svega nekoliko dana pred njegov govor, humanitarne agencije UN-a potpisale su deklaraciju koja samo zahteva okončanje „zapanjujuće ljudske patnje i humanitarne katastrofe u Gazi".
„Više od 2 miliona Palestinaca nema zaštitu, hranu, vodu, sanitaciju, krov nad glavom, zdravstvenu negu, obrazovanje, struju i gorivo - osnovne potrepštine za preživljavanje. Porodice se nasilno raseljavaju, iznova i iznova, sa jednog nebezbednog mesta na drugo, bez ikakvog izlaza."
BBC Verifaj je analizirao uslove života u Gazi posle godinu dana rata.
Ministarstvo zdravlja koje vodi Hamas kaže da je do sada poginulo skoro 42.000 Palestinaca.
Analiza satelitskih snimaka američkih akademika Kori Šer i Džejmona Van Den Heka sugerišu da je oštećeno ili uništeno 58,7 odsto svih građevina.
Pogledajte snimak, koji je BBC dobio od operatera dronovima unutar Gaze, na kojem se vide razmere razaranja
Ali postoji još jedna ljudska cena - raseljenje - sa civilima koji uporno dobijaju uputstva od IDF-a da se sele.
Posledice kretanja ljudi mogu da se vide iz svemira.
Satelitski snimci pokazuju kako su se šatori gomilali i širili po centralnoj Rafi.
To je obrazac koji se ponavlja širom pojasa.
Ovi talasi raseljenja započeli su 13. oktobra, kad su IDF poručile stanovnicima severne polovine pojasa da se presele na jug iz njihove vlastite „bezbednosti".
BBC Verifaj pronašao je više od 130 objava na društvenim mrežama kao što su ove koje su podelile IDF, detaljno navodeći koje su oblasti proglašene ratnim zonama, rutama kojima može da se izađe i gde će se održavati privremene pauze u borbama.
Ukupno gledano, ove često preklapajuće objave svele su se na oko 60 naredbi za evakuaciju koje su pokrivale više od 80 odsto Pojasa Gaze.
U mnogim od objava, BBC Verifaj je utvrdio da su ključni detalji nečitki a iscrtane granice neusklađene sa tekstom.
IDF su odredile obalsku oblast - Al Mavasi - u južnoj Gazi za humanitarnu zonu.
Ona se i dalje bombarduje.
BBC Verifaj je analizirao snimke 18 vazdušnih napada u okviru granica ove zone.
Satelitski snimci prikazuju ogromno usko grlo ljudi u ulici Salah Al Din, nakon što je Izrael praktično naredio depopulaciju severne Gaze.
Negde u masama koje se kreću Salah Al Dinom, glavnom severno-južnom rutom Gaze, nalazili su se i Insaf Hasan Ali, njen muž i dvoje dece, dečak od 11 i devojčica od sedam godina.
Do sada su svi uspeli da ostanu živi, za razliku od mnogih članova njihove šire porodice.
Izrael ne dozvoljava novinarima da uđu u Gazu i slobodno izveštavaju.
Mi pretpostavljamo da je to zato što Izrael ne želi da vidimo šta je uradio tamo.
Angažovali smo pouzdanog palestinskog slobodnjaka unutar Gaze da intervjuiše Insaf Ali i njenog sina.
Ona je govorila o ogromnom strahu koji su osećali dok su pešačili na jug, sa verovatno milion drugih ljudi, po naređenju izraelske vojske.
Smrt je bila svuda oko njih, kaže ona.
„Hodali smo ulicom Salah Al Din. Automobil ispred nas je bio pogođen. Videli smo to i on je bio u plamenu… Sleva su bili ubijani ljudi, a zdesna čak i životinje — magarci su bili bacani unaokolo, i oni su bili bombardovani.
„Rekli smo sebi: 'To je to, gotovi smo.' Rekli smo sebi: 'Sledeća raketa koja bude stigla pogodiće nas'."
Insaf i njena porodica živeli su bezbrižnim srednjeklasnim životom pre rata.
Od tada su bili raseljeni 15 puta po naređenju Izraela.
Kao i milioni drugih, oni su bez igde ičega, često gladni, žive u šatoru u Al Mavasiju, opustošenoj oblasti sa peščanim dinama.
Zmije, škorpije i ogromni otrovni crvi opsedaju šatore i moraju redovno da se izbacuju.
Pored rizika od smrti u vazdušnom napadu, oni se bore protiv gladi, bolesti i fekalne prašine koja nastaje kad milioni ljudi nemaju pristupa odgovarajućoj sanitaciji.
Insaf žali za starim životom i ljudima koje je izgubila.
„Naši životi su bili predivni, a odjednom nismo imali ništa — odeću, hranu, osnovne potrepštine za život. Kad vas stalno raseljavaju, to je stravično veliki teret po zdravlje moje dece. Ona su neuhranjena i zaražena raznim bolestima, među njima amebnom dizenterijom i hepatitisom."
Insaf kaže da su rani meseci izraelskog bombardovanja delovali kao „užasi sudnjeg dana".
„Svaka majka bi se osećala isto, svako ko je posedovao nešto dragoceno u životu i plašio se da bi to moglo da mu isklizne iz ruku u bilo kom trenutku. Svaki put kad bismo se preselili u neku drugu kuću, ona bi bila bombardovana, a neko iz naše porodice bi poginuo."
Jedina šansa za makar i najmanje poboljšanje u životima Insaf i njene porodice i više od dva miliona drugih u Gazi jeste pristanak na primirje.
Ako se ubijanje zaustavi, diplomate bi mogle da dobiju prozor za zaustavljanje poniranja u još veću katastrofu.
Još katastrofa čeka u budućnosti, ako se rat bude odužio i nova generacija Izraelaca i Palestinaca ne bude mogla da se oslobode mržnje i užasa koje mnogi trenutno osećaju u vezi sa delima druge strane.
Insafin 11-godišnji sin Anas Avad je duboko uznemiren svime što je video.
„Nema budućnosti za decu Gaze. Prijatelji sa kojima sam se nekad igrao umrli su mučeničkom smrću. Nekada smo trčali unaokolo zajedno. Neka im se Bog smiluje. Džamije u kojima sam učio Kuran napamet su bombardovane. Moja škola je bombardovana. Isto i igralište… ničeg više nema. Želim mir. Voleo bih da mogu da se vratim sa prijateljima i ponovo da se igram s njima. Voleo bih da imamo kuću, a ne šator."
„Više nemam prijatelje. Naš čitav život se pretvorio u pesak. Kad odlazim u naš deo za molitve, osećam nervozu i oklevanje. Ne osećam se dobro."
Njegova majka ga je slušala.
„Ovo je bila najteža godina u mom životu. Videli smo prizore koje nikad ne bismo smeli da vidimo - tela posvuda, očaj odraslog čoveka koji drži bocu vode za njegovu decu dok piju iz nje. Naravno, naši domovi više nisu domovi: oni su samo hrpe peska, ali se nadamo danu kada ćemo moći da se vratimo."
Humanitarne agencije Ujedinjenih nacija osudile su i Izrael i Hamas: „Ponašanje strana u poslednjih godinu dana izvrgava ruglu njihovu tvrdnju da se pridržavaju međunarodnog humanitarnog prava i minimuma standarda humanosti koje ono zahteva."
Obe strane negiraju optužbe da su prekršile običaje ratovanja.
Hamas tvrdi da je naredio svojim ljudima da ne ubijaju izraelske civile.
Izrael tvrdi da redovno upozorava palestinske civile da se sklanjaju sa ugroženih područja, ali da ih Hamas koristi kao živi štit.
Izrael je doveden pred Međunarodni sud pravde, po optužbi Južnoafričke Republike za genocid.
Glavni tužilac Međunarodnog krivičnog suda zatražio je naloge za hapšenje za širok dijapazon ratnih zločina za Jahju Sinvara iz Hamasa i Benjamina Netanjahua i Joava Galanta iz Izraela.
Za Izraelce su napadi Hamasa 7. oktobra bili bolni podsetnik na viševekovne pogrome protiv Jevreja u Evropi koji su kulminirali genocidom sprovedenim od nacističke Nemačke.
U prvim mesecima rata, izraelski pisac i bivši političar Avraham Burg objasnio je duboki psihološki uticaj svega na njegovu zemlju.
„Mi, Jevreji", rekao mi je on, „verujemo da je država Izrael prvi i najbolji imuni sistem i zaštita protiv jevrejske istorije. Nema više pogroma, nema više Holokausta, nema više masovnih ubistava. I odjednom, sve se to vratilo."
Duhovi prošlosti proganjali su i Palestince.
Radža Šehadeh, proslavljeni palestinski pisac i aktivista za ljudska prava, veruje da je Izrael želeo da napravi novu Nakbu - još jednu katastrofu: u njegovoj najnovijoj knjizi Čega se Izrael plaši od Palestine?, on piše: „Kako se rat nastavljao, mogao sam da vidim da su ozbiljno stajali iza svake izgovorene reči i da ih nije bilo briga za civile, među njima ni decu. U njihovim očima, kao i u očima većine Izraelaca, svi stanovnici Gaze bili su krivi."
Niko ne može da sumnja u izraelsku rešenost da brani vlastiti narod, uz ogromnu pomoć sile Sjedinjenih Američkih Država.
Međutim, rat je jasno pokazao da niko ne može da se zavarava da će Palestinci prihvatiti život zauvek pod izraelskom vojnom okupacijom, bez pravih građanskih prava, slobode kretanja i samostalnosti.
Posle višegeneracijskog sukoba, Izraelci i Palestinci su naviknuti da se sukobljavaju.
Ali su oni naviknuti i na život jedni uz druge, koliko god nelagodan on bio.
Kad bude došlo do primirja, i uz novu generaciju lidera, postojaće šansa da se ponovo pokrene inicijativa za mir.
Ali to je više u dalekoj budućnosti.
Ostatak godine kao i naredna 2025. godina, sa novim predsednikom u Beloj kući, neizvesni su i puni opasnosti.
Mesecima nakon što je Hamas napao Izrael, vladala je bojazan da će se rat proširiti i da će se pogoršati.
Polako, a potom veoma brzo, to se i desilo, posle razornih izraelskih napada na Hezbolah i Liban.
Suviše je kasno govoriti sada o tome da je Bliski istok na ivici.
Izrael se sukobio sa Iranom.
Zaraćene strane su prekoračile tu ivicu, a zemlje koje ne učestvuju direktno u sukobu očajnički ne žele da budu povučene preko ivice.
Dok pišem ovo, Izrael još nije odgovorio na izraelski napad balističkim raketama 1. oktobra.
On je nagovestio da planira surovu kaznu.
Predsednik Bajden i njegova administracija, stalni snabdevači oružjem Izraela i njegova diplomatska podrška, pokušavaju da kalibriraju odgovor koji bi pružio Iranu mogućnost da zaustavi ubrzano penjanje po lestvici eskalacije, što je izraz koji stratezi koriste da opišu način na koji ratovi ubrzano prelaze iz krize u katastrofu.
Blizina američkih izbora, zajedno sa nepokolebljivom podrškom Džoa Bajdena Izraelu, uprkos njegovim zamerkama na način na koji se on bori, ne ulivaju mnogo nade da će SAD nekako pronaći elegantan izlaz iz ovoga.
Signali iz Izraela ukazuju na to da Netanjahu, Galant, generali IDF-a i obaveštajne službe veruju da sada imaju veliku nadmoć.
Sedmi oktobar je bio katastrofa za njih.
Svi glavni šefovi snaga bezbednosti i vojske, osim premijera, izvinili su se za to, a neki od njih su i podneli ostavke.
Oni nisu planirali rat sa Hamasom.
Ali planiranje rata za Hezbolahom započelo je nakon što je poslednji rat završen 2006. godine ponižavajućom pat-pozicijom po Izrael.
Hezbolah je pretrpeo udarce od kojih se možda nikad neće oporaviti.
Do sada su izraelske pobede bile taktičke.
Da bi izvojevao stratešku pobedu, moraće da natera neprijatelje da promene ponašanje.
Hezbolah, čak i u oslabljenom izdanju, pokazuje da želi da nastavi sa borbom.
Suprotstavljanje izraelskoj pešadiji i tenkovima sada kada je ponovo izvršena invazija na jug Libana moglo bi da potre neke od izraelskih prednosti u vazduhoplovnim i obaveštajnim snagama.
Ako Iran odgovori na izraelsku odmazdu još jednim talasom balističkih raketa, u sukob bi mogle biti uvučene i druge zemlje.
U Iraku, iranske srodne milicije mogle bi da napadnu američke interese.
Dva izraelska vojnika ubijena su dronom koji je stigao iz Iraka.
Saudijska Arabija takođe nervozno prati sva dešavanja.
Prestolonaslednik princ Muhamed Bin Salman jasno je izneo vlastito viđenje budućnosti.
On bi uzeo u razmatranje priznavanje Izraela, ali samo ako Palestinci dobiju državu zauzvrat, a Saudijska Arabija ostvari bezbednosni pakt sa Sjedinjenim Američkim Državama.
Uloga Džoa Bajdena, koji pokušava da zauzda Izrael dok ga istovremeno snabdeva oružjem, diplomatijom i grupama nosača aviona, izlaže Ameriku uvlačenju u širi rat sa Iranom.
Oni ne žele da se to desi, ali se Bajden zarekao da će pohitati Izraelu u pomoć ako bude bilo neophodno.
Izraelsko ubistvo Hasana Nasralaha i šteta načinjena iranskoj strategiji i njegovoj „Osovini otpora" rađa novi skup iluzija kod nekih u Izraelu i SAD.
Opasna ideja je da je ovo prilika koja se javlja jednom u generaciji da se silom preoblikuje Bliski istok, namećući poredak i neutrališući neprijatelje Izraela.
Džozef Bajden - i njegov naslednik - treba da se čuvaju toga.
Poslednji put kad se ozbiljno razmatralo restrukturiranje Bliskog istoka silom bilo je posle napada Al Kaide 11. septembra 2001. godine na Ameriku, kad su se američki predsednik Džordž V. Buš i Toni Bler, britanski premijer, spremali da izvrše invaziju na Irak 2003. godine.
Invazija na Irak nije očistila Bliski istok od nasilnog ekstremizma.
Učinila je stvari još gorim.
Prioritet za one koji žele da zaustave ovaj rat trebalo bi da bude primirje u Gazi.
To je jedina šansa da se ohladi usijanje i da se otvori prostor za diplomatiju.
Ova godina rata započela je u Gazi.
Možda bi mogla tamo i da se završi.
Pogledajte video: "Brinem se za moju neuhranjenu bebu"
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru, Instagramu, Jutjubui Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar