„Što glasnije budete govorili, to bolje, zato što sviram rokenrol već 50 godina.“
Bruce Springsteen je upravo ležerno ušetao u prostoriju.
Nemoguće harizmatičan, on nosi sebe sa proživljenom lakoćom nekoga ko zna koliko destabilišuće njegovo prisustvo ume da deluje na obične ljude.
Izdvaja vreme da pozdravi svakog člana filmske ekipe BBC-ja zasebno, potom probija led šalom o novinaru koji ga je greškom nazvao „Springstajn“.
To me podseća na lokalnog radio di-džeja u Belfastu koji ga je uvek predstavljao kao „Brusa Springspronga“.
„Stvarno?“, smeje se on. „E, pa nazivali su me i gorim imenima.“
Štaviše, unapred su nas upozorili da ne voli kad ga zovu „Gazda“ – što je nadimak nastao u ranim danima karijere sa E Strit Bendom, kad je bio odgovoran za sakupljanje i deljenje zarade posle nastupa.
„Mrzim kad me zovu ’Gazda’“, rekao je on za časopis Krim 1980. godine.
„Oduvek sam to mrzeo, od samog početka. Mrzim gazde. Mrzim kad me zovu gazdom.“
Izraz je upadljivo odsutan iz njegovog novog dokumentarca za Dizni+, Drumski dnevnik, koji prati proces organizovanja prve Springstinove turneje posle pandemije – od rukom pisanih beležnica do snimaka benda kako „skida paučinu“ posle šest godina razdvojenosti.
Povremeno, ovim pripremama nedostaje strogost koju biste mogli da očekujete.
„Sve je pomalo suviše opušteno“, strahuje Stiv Van Zant, Springstinov gitarista i jedan od najstarijih prijatelja, nakon što zvezda proglašava kraj probe.
„Postoji izvestan procenat pesama koje ćemo ionako uprskati“, odgovara Springstin.
„To ljudi plaćaju. Žele da nas vide uživo. A to znači i par grešaka!“
Ako ste gledali bilo koji od njegovih skorašnjih nastupa, znaćete da ulozi nikada baš nisu toliko visoki.
Bend je utegnutiji od podveze.
Bilo kakve greške upadljivo su odsutne.
Dokumentarac stiže tačno 60 godina posle prvog Springstinovog nastupa, kada je svirao na gitari vrednoj 18 dolara sa bendom po imenu The Rogues.
Nikada ranije nije dozvolio nikome da snima šta se dešava iza kulisa njegovih koncerata, zašto onda to učiniti baš na ovoj turneji?
„E, pa zato što bih mogao da budem mrtav do sledeće“, smeje se on.
„Sada imam 75 godina. Odlučio sam da je deo mog života u kom čekam da radim neke stvari završen.“
„Bliži smo kraju nego početku“, slaže se Van Zant, „ali poenta turneje je, čoveče, da nećemo otići u legendu tiho.“
„Izbalansiraćemo tu smrtnost sa vitalnošću.“
Ta filozofija bila je savršeno na delu na sanderlendskom Stadionu svetla u maju, kad je Springstin prkosio biblijskom potopu sa neba da bi svirao tri sata za 50.000 prokislih fanova.
Vremenske prilike bile su toliko brutalne da je Springstin izgubio glas.
Doktori su mu naložili da ne peva nedelju dana, prisilivši ga da odloži nekoliko koncerata.
Šta ga je nateralo da nastavi?
„Pa radim to da bih se dobro proveo“, kaže on.
„Insistiraću na tome, bilo da pada kiša ili sija sunce – zato što sam tu zbog ljudi koji su tu zbog mene.
„Pogledam ih kažem: ‘To su moji ljudi. To su ljudi koji su slušali moju muziku poslednjih 30 ili 40 godina. Odsviraću koncert za njih najbolje što mogu, znate?
„Zvuči otrcano, ali morate da volite publiku i, najveći deo vremena, to mi nije teško padalo.“
Potrajalo je, međutim, dok mu publika nije uzvratila tu ljubav.
Rođen u Nju Džersiju, od oca Daglasa Springstina, šofera autobusa, i Adel Springstin, sekretarice, Brus nije posvećivao previše pažnje muzici sve dok prvi put nije gledao Elvisa Prislija u emisiji Eda Salivena i kupio sebi gitaru.
Tinejdžerske godine proveo je svirajući po gradu sa bendom inspirisanim Bitlsima The Castiles (po brendu šampona), svirajući gde god su hteli da ga prime.
„Svirao sam po picerijama, svirao sam po kuglanama, svirao sam po psihijatrijskim bolnicama i u zatvoru Sing Sing. Jednom sam čak svirao na otvaranju supermarketa“, priseća se on.
U ono vreme, set lista bile su R&B obrade i Motaunovi hitovi – ali Springstin je bio nervozni izvođač.
U njegovoj autobiografiji, on govori o treptanju 100 puta u minuti i grickanju noktiju.
Van Zant ga naziva „najintrovertnijim tipom koga ste sreli u čitavom životu“.
Kako je, dakle, postao izvođač koji je, zajedno sa E Strit Bendom, počeo da žari i pali binama širom sveta?
„Introvertnost je čudna stvar“, kaže on.
„Ima nekog jina i janga u njoj.
„Kad sam sam sa sobom, umem da živim životom usmerenom ka iznutra. Napisao sam mnogo muzike proživljene iznutra – Darkness On The Edge Of Town, Nebraska, delovi The River – sve to o ljudima koji žive intenzivnim, granično nasilnim, životima okrenutim iznutra.
„Ali moja vesela strana, koju sam nasledio od majke, omogućuje mi da pevam pesme kao što su ’Rosalita’, ’Born to Run’ i ’Hungry Heart’.
„Ja sam napola Irac, napola Italijan, tako da sam i tužan i veseo u isto vreme.“
To je tipično springstinovski odgovor – analitičan, iskren, koji suštinski povezuje njegov život sa njegovom muzikom.
Van Zant, koji je prisustvovao Springstinovoj transformaciji, doživljava to drugačije.
„Njegove prve dve ploče nisu dobro prošle. Muzičke etikete bile su spremne da mu daju otkaz. Njegov jedini životni san bio je na samrti.
„I moj veoma stidljivi prijatelj zagledao se duboko u sebe i rekao: ‘Odložiću gitaru i počeću da predvodim bend', što je ogroman potez, zar ne? Zato što je gitara štit, ona je zapravo zid između vas i vaše publike. I zato je morao da je ukloni i da ovlada jednim čitavim novim zanatom.“
Sve je dostiglo vrhunac u njujorškom klubu Botom Lajn, nedugo pre izdavanja albuma koji je probio Springstina Born To Run 1975. godine.
Tokom pet večeri i deset nastupa, zvezda je predstavila novi zvuk fanovima, novinarima i radio voditeljima.
„I najednom je počeo da pleše po stolovima“, priseća se Van Zant.
„A ja sam bio u fazonu: ‘Hej, odakle je sad ovo došlo?’
„Mislim da je to bio odbrambeni poriv, u fazonu: ‘Nećete me zaustaviti’.“
Šta god da je to bilo, radilo je.
Born To Run je ostvario ogroman komercijalni uspeh, prodavši se u šest miliona primeraka samo u SAD.
Album je bio izgrađen na istom onom očajanju kao i ti živi nastupi, sastavljan duže od 14 meseci (šest od tih meseci samo za naslovnu numeru), dok se Springstin borio i upinjao da spase karijeru.
Pesme – „Thunder Road“, „Jungleland“, „Born To Run“ – pulsirale su žudnjom, dok su se njegovi likovi borili da pobegnu iz stega američkog radničkog života u malom mestu.
To je priča koja mu je bila dobro poznata.
Kao dete, prisustvovao je jezivim posledicama nezaposlenosti i Vijetnamskog rata po njegovu četvrt.
Njegov naknadni uspon do slave deluje kao filmski siže za Američki san, ali je on svestan da su sreća i tajming odigrali veliku ulogu.
„Ne bih voleo da sam mladi bend koji započinje danas“, kaže on.
„Dani ‘rok zvezde’ su na zalasku.
„Ali ima zato malo ohrabrenja. Moj mladi prijatelj Zek Brajan upravo je rasprodao dve stadionske večeri u Filadelfiji, tako da još uvek ima nekih mladih ljudi koje očekuju velike stvari.“
Niko, međutim, ne može da se meri sa Springstinom i on je sve svesniji da vreme radi protiv njega.
Njegova dva poslednja albuma direktno se suočavaju sa smrtnošću, podstaknuta svešću o tome da je „poslednji čovek na nogama“ iz njegovog tinejdžerskog benda The Castiles.
Na turneji, on odaje poštu muzičarima iz E Strita koji su prešli Reku na drugu stranu.
U međuvremenu, njegova supruga Peti Skialfa smanjila je nastupe sa bendom, nakon što joj je 2018. godine postavljena dijagnoze mijelome, retkog kancera krvi.
„Dobro joj je, otkrili smo ga rano“, kaže Springstin.
„Trenutno joj je teško zato što mora da joj bude zamenjeno rame i da joj bude zamenjen kuk. Tako da joj to, zajedno sa mijelomom, otežava da izlazi i kreće se.
„Ali snimila je prelepu novu ploču koja izlazi uskoro, uz malo sreće, ove godine. A u braku smo 34 godine. Volim je do smrti.“
Uprkos realnosti njegovih godina, Springstin ne smanjuje tempo.
U Evropu se vraća sledećeg leta da nadoknadi koncerte koje je propustio posle Sanderlenda, dodavši još 12 nastupa preko onoga što duguje.
„Mislite li da možete da izdržite duže od E Strit Benda?“, pita on svake noći, čikajući publiku da ih dostigne u njihovoj energiji, džul za džul.
Njihova zajednička istorija žila je kucavica ovih koncerta.
Slavni su po tome da primaju narudžbe od publike, često svirajući pesme drugih muzičara ne trepnuvši.
Springstin korene te sposobnosti pronalazi u njihovim ranim klupskim svirkama.
„Znam svaku pesmu koju su ti ljudi ikad svirali, tako da samo kažem: ‘Oh da, svirali smo to još 1964. godine, mislim da možemo da isfoliramo da znamo tu pesmu’.“
A tajna njihovog pedesetogodišnjeg drugarstva?
Distanca.
„Kad ne sviramo, retko se viđamo“, priznaje Springstin.
„Nagledali smo se jedni drugih!“
On dodaje: „Sudbina većine bendova je da se raspadnu.
„Čak ni samo dva lika ne mogu da ostanu zajedno. Sajmon ne može da podnese Garfankela, Don nije mogao da podnese Fila Everlija, a onda imate i ovu decu iz Oejzis… tradicija se nastavlja.
„Ljudima je u prirodi da se ne slažu, tako da je to nešto što morate da uračunate u projekciju one vrste benda u kojoj želite da budete.
„Ne volim dramu. Ne želim da ljudi ukrštaju rogove. Ne želim da slušam gomilu bikova u bekstejdžu. Ne tolerišem ništa od tih stvari. Mi smo sve to raščistili još pre mnogo vremena.
„Bend je započeo kao lud i polako se probio do zdravog razuma.“
U dokumentarcu, Springstin obećava da će nastaviti da svira „sve dok točkovi ne pootpadaju.“
Pitam se da li je to zbog toga što su mu, kao što je govorio u prošlosti, koncerti pomogli da se izbori sa depresijom.
„Imao sam poprilično sreće sa depresijom“, kaže on.
„Nije me mučila već neko vreme, ali definitivno se penjem na binu da bih se zaboravio.
„Morate da se predate trenutku i da vidite šta će se dalje dešavati. Naučite nešto malo o sebi.“
Šta je on naučio na poslednjoj turneji?
„Da vidimo“, kaže on, naslonivši se unazad da razmisli.
„Naučio sam da me moja leđa baš mnogo bole.“
Drumski dnevnik: Brus Springstin i E Strit Bend prikazuje se na Dizniju+ od 25. oktobra.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar