Kina i Rusija odavno podržavaju borbu Palestinaca protiv Izraela.
A u poslednje vreme, Peking i Moskva su počeli da preuzimaju nove i neobične uloge, kao posrednici u sukobu Izraela i palestinskih ekstremista, nakon što je pre više od godinu danu izbio rat u Pojasu Gazi.
U julu su Hamas, Fatah i desetak drugih palestinskih frakcija potpisali provizorni sporazum u Pekingu za formiranje „privremene vlade nacionalnog pomirenja" za administriranje Gazom jednom kad se okonča rat.
Iste grupe su se sastale u Moskvi u februaru u pokušaju da zaključe sličan sporazum.
I Kina i Rusija neguju odnose sa važnim regionalnim igračima kao što su Iran, Sirija i Turska.
I za razliku od rivalske supersile SAD, ni Peking ni Moskva ne smatraju Hamas terorističkom organizacijom i stoga nemaju problem da ga pozovu da učestvuje u dijalogu.
Hoće li takvo posredovanje dati ikakve opipljive rezultate?
Stručnjaci koje je konsultovao BBC smatraju to malo verovatnim.
Ali drugo goruće pitanje koje mnogi postavljaju je šta Kinezi i Rusi žele sa ovim intervencijama.
Postoje dva glavna cilja: da se izvrši međunarodni uticaj i suprotstavi američkoj i zapadnoj moći u svetu.
Od osnivanja savremene Narodne Republike Kine 1949. godine, azijski gigant je oduvek saosećao sa palestinskom borbom.
Njen osnivač Mao Cedung doživljavao je Izrael isto kao Tajvan: kao bazu zapadnog imperijalizma osnovanu da bi držala pod kontrolom potencijalne kritičare međunarodnog poretka koji nameće Vašington.
Antizapadni i antikolonijalni narativ ove nove Kine „video je vlastito iskustvo kako se odražava u palestinskoj patnji", kaže za BBC Mundo Ahmed Abuduh, istraživač iz Četam Hausa.
Podrška se, međutim, nije zaustavljala samo na retorici.
Mao, koji je podržavao oslobodilačke pokrete širom sveta, slao je oružje Palestinskoj oslobodilačkoj organizaciji (PLO) i imao široki uticaj na njeno razmišljanje.
Kineska spoljna politika se, međutim, promenila sa usponom na vlast Denga Sjaopinga 1978. godine i njegovim sloganom „obogatiti se je veličanstveno".
Da bi ostvarila svoju viziju socijalističke tržišne ekonomije, Kina je morala da se reformiše i otvori prema svetu, a da bi to postigla morala je da se prebaci sa ideologije na pragmatizam.
Umesto da podržava nedržavne aktere, Kinu je počelo da zanima proširenje diplomatskih odnosa sa najvećim i srednjim svetskim silama.
Izbor Sija Đinpinga za predsednika 2012. godine promenilo je stvari, kaže Abuduh.
Si Đinping je ponovo uveo ideološku komponentu u spoljnu politiku, ali uvek u službi kineskih praktičnih interesa.
A sukob Izraela i Palestinaca savršeno otelotvoruje taj pristup.
Ruski odnos sa Palestincima počinje malo drugačije.
Kad je Izrael proglasio nezavisnost 1948. godine, Sovjetski Savez, pod Josifom Staljinom, bio je jedna od prvih zemalja na svetu koja ga je priznala.
„U ono vreme izgledalo je da Izrael naginje socijalizmu, dok su sve susedne zemlje još bile evropske kolonije", kaže za BBC Mundo Mark Kac, profesor emeritus za vladu i politiku na Univerzitetu Džordž Mejson.
Međutim, Izrael nije završio kao socijalistička zemlja i, sredinom pedesetih, bivši sovjetski lider Nikita Hruščov svrstao se uz arapski nacionalizam.
„Palestinska borba bila je veoma korisna za Moskvu zato što dok su SAD podržavale Izrael, činjenica da su Sovjeti podržavali Palestince činila ih je popularnijim među arapskim zemljama", kaže profesor Kac.
Ali dok je palestinska borba za mnoge Arape bila pitanje principa, za Moskvu je to bilo samo pitanje onoga što joj najviše odgovara.
„Nisu želeli da ih podržavaju do te mere da to izazove sukob konkretno sa SAD, a nikada nisu bili ni anti-izraelski orijentisani", kaže Kac.
Sa raspadom Sovjetskog Saveza, rusko neprijateljstvo prema Izraelu je počelo da smekšava, a kontrole koje su do tada sprečavale ruske Jevreje da emigriraju u zemlju bile su ukinute.
U vreme kad je Vladimir Putin postao predsednik Rusije 2000. godine, više od milion Izraelaca imala je neku vrstu sovjetskog nasleđa, a mnogi od njih su govorili ruski.
Kremlj je u međuvremenu pokušao da uspostavi ravnotežu između njegovog odnosa sa Izraelom i njegovom podrškom Palestincima, ali su odnosi sa izraelskom vladom u poslednje vreme zahladneli.
A još i više posle 7. oktobra prošle godine, kad je Hamas pokrenuo iznenadni napad na Izrael, ubivši više od 1.200 ljudi i uzvevši 251 čoveka za taoce, a Izrael odgovorio ratom u Gazi u kom je poginulo više od 43.000 Palestinaca, prema Ministarstvu zdravlja kojim upravlja Hamas.
Kina je postala najveći uvoznik nafte na svetu, a procenjuje se da je polovina svih njenih kupovina dolazila iz zemalja Bliskog istoka i Persijskog zaliva.
Da li to znači da su njeni napori da posreduje u sukobu Izraela i Hamasa povezani sa njenim ekonomskim interesima?
Prema Ahmedu Abuduhu, vanrednom saradniku Četam Hausa, odgovor je odričan.
„Mnoge arapske zemlje su normalizovale odnose sa Izraelom a one koje to još nisu učinile, kao što je Saudijska Arabija, spremne su da to učine kad se slegne prašina od rata u Gazi. Kina to razume i ne povezuje ta dva pitanja", kaže on.
Drugim rečima, niko neće prestati da prodaje naftu Kini zbog njenog stava prema ovom sukobu.
Motivacija Kine mogla bi biti više povezana sa njenim rivalitetom prema SAD-u i imidžu koji želi da projektuje globalno imajući u vidu njen novi položaj velike svetske sile.
„Kina želi da bude doživljena kao razumna i odgovorna velika sila koju zanima posredovanje i mirotvorstvo", kaže Abuduh.
On tvrdi i da Peking želi da „nametne alternativni pogled na svetski poredak onom Sjedinjenih Američkih Država" naročito na globalnom jugu gde većina zemalja podržava Palestince.
„Kina nema nikakvu predstavu, rekao bih, kako da ujedini Palestince, ili kako da reši složeni sukob Palestinaca i Izraelaca.
„I nema nikakvih krupnih interesa povezanih sa razrešenjem ovog sukoba", kaže Abuduh.
Za Rusiju, sukob Hamasa i Izraela bio je veoma koristan kao skretanje pažnje sa rata u Ukrajini, kaže profesor Kac.
Ne samo da je sukob u Evropi bio u velikoj meri skrajnut u udarnim vestima posle 7. oktobra, već su neke pošiljke oružja koje su ukrajinski saveznici, a pogotovo SAD, slali Kijevu bile preusmerene na Izrael.
„Kremlj veruje da Zapad primenjuje politiku dvostrukih aršina kad optužuju Rusiju za okupaciju Ukrajine, dok ćuti pred onim što Izrael radi Palestini", kaže profesor Kac.
Ahmed Abuduh iz Četam Hausa kaže da posrednička uloga Rusije treba da joj pomogne da „izađe iz zavetrine međunarodne izolacije" na koju ju je osudio Zapad posle invazije na Ukrajinu.
„I čini se da nagovara partnere među zalivskim državama da uradi upravo to i da nastave da posluju sa Rusijom", kaže Abuduh.
Hamas, koji je preuzeo kontrolu nad Gazom 2007. godine, nikad nije bio omiljeni palestinski partner Rusije zbog islamističke ideologije, ali to nije sprečilo Rusiju da sarađuje sa ovom grupom i čak iskoristi taj njihov odnos.
Profesor Kac kaže da je deo Putinove „motivacije da uspostavi odnose sa Hamasom bio da osigura da on ne podržava džihadističke grupe unutar Rusije, naročito u Čečeniji".
Ta strategija se isplatila.
Kad je Rusija izvršila invaziju na Gruziju 2008. godine, „i Hamas i Hezbolah su podržali ruski položaj u Gruziji. Nije od toga bilo previše koristi, ali oni nikad nisu potegnuli pitanje muslimana unutar Rusije", dodaje profesor Kac.
Stručnjaci veruju, međutim, da uprkos održavanju odnosa sa Hamasom, da Kremlj nije slao nikakvo oružje grupi.
Jedan od razloga za to je što Moskva ne želi da rizikuje da Izrael učini isto sa Ukrajinom, kažu istraživači.
Neki od njihovih ciljeva su možda isti, naročito u pogledu podrivanja američkog uticaja na Bliskom istoku i globalnom jugu, ali Kina i Rusija imao veoma različite metode.
Kao prvo, Rusija je postala direktno upletena vojnim delovanjem u regionu, kao što je to učinila u ratu u Siriji, što Kina apsolutno nema nameru da radi.
I dok Kina želi da očuva regionalni poredak na Bliskom istoku čineći neka podešavanja kako bi odgovarao njenim interesima, Rusija želi da ga „potpuno digne u vazduh i da ga restrukturira tako da odgovara ruskim interesima", kaže Abuduh.
On dodaje da bi Peking voleo da sukob bude rešen osnivanjem palestinske države na koju bi Kina imala najveći uticaj.
Kremlj, međutim, igra na neke druge karte.
Moskva zapravo ne želi da rešava sukob Izraela i Palestinaca, već da se pretvara da traži nekakvo rešenje, objašnjava Abuduh
„Ako bi on ikada bio rešen, nijednoj strani, ni Izraelcima ni Palestincima, Rusija ne bi bila potrebna nizašta; obe bi radile na ekonomskom razvoju, a za to bi morale da se okrenu ili Zapadu ili Kini, ili oboma."
„Rusija ima koristi od nestabilnosti, ali ne od previše nestabilnosti", dodaje profesor Kac.
„Ona žele da se čorba krčka u loncu, ali da ne iskipi."
Pogledajte video: Šta je Zapadna obala
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar