Godinu dana nakon što je američki Vrhovni sud poništio presudu u slučaju „Rou protiv Vejda" - prekretnicu u pravu na abortusa u SAD - neki pacijenti vantelesne oplodnje brinu se da bi potencijalni novi zakoni mogli da ugroze njihovo lečenje plodnosti.
Neke žene čak razmišljaju da presele njihove zamrznute embrione preko granica saveznih država.
Džuli Ešelman je imala dugo i teško putovanje u pokušaju za zasnuje porodicu.
„Moj muž i ja smo se venčali 2015. godine", kaže mi ona.
„Naivno smo odlučili da čekamo godinu dana pre nego što dobijemo bebu.
„Počeli smo da pokušavamo 2016. godine i posle šest meseci, rekla sam: 'Ovo ne funkcioniše, možda nešto nije u redu.'"
I tako su započele godine i godine testiranja plodnosti, lečenje, tri pobačaja i mnogo suza.
Konačno, u junu 2021. godine, dobila je devojčicu.
„Mi sada imamo predivnu, drčnu malu živahnu dvogodišnju devojčicu", kaže ona, sa radošću u glasu.
Ali kad su Džuli i njen muž pokušali da imaju drugo dete, stvari su se zakomplikovale.
Američki Vrhovni sud je upravio poništio presudu u slučaju Rou protiv Vejda iz 1973. godine, što znači da žene više nemaju zagarantovano pravo na abortus na nacionalnom nivou.
Pojedinačne savezne države sada mogu da zabrane ili ograniče pristup prekidima trudnoće i u tom procesu redefinisanja pravila, neki zakonodavci su izradili nacrte zakona u kojima se život definiše tako da počinje oplodnjom.
To je postavilo neka ključna pitanja u lečenje plodnosti.
„Ako oni kažu da život počinje začećem, šta to znači za embrion kod vantelesne oplodnje?", pita se Džuli.
Tokom vantelesne oplodnje, iz ženskih jajnika se obično uzmu jajne ćelije, oplode u laboratoriji, a potom testiraju.
Neki zdravi embrioni se prebace u matericu, dok se drugi zamrznu za buduću upotrebu.
Oni koji se ne smatraju dobrim ili se ne koriste ili mogu da se unište.
Ali ako se smatra da život počinje u trenutku oplodnje, lekari i pacijenti poput Džuli plaše se da bi to moglo da ostavi posledice na sam proces vantelesne oplodnje.
U vreme odluke Vrhovnog suda, Džuli se spremala da se preseli u Pensilvaniju zbog muževljevog posla u vojsci.
Zabrinula se zbog tamošnjeg predloga zakona za koji se plaši da bi mogao da ima posledice po pohranjivanje embriona i vantelesnu oplodnju.
Smatrala je da je rizik preveliki i odlučila je da ostavi embrione u saveznoj državi Ilinois, gde su na vlasti demokrate i gde je imala poslednji ciklus vantelesne oplodnje, sve dok ne sazna ishod glasanja u Pensilvaniji.
Ona kaže da je odluka da malo sačeka dodala najmanje šest meseci na njen proces vantelesne oplodnje, odloživši ono što je već ionako dug, stresan i skup postupak.
Sledeće godine će njena porodica ponovo morati da se seli kad njen muž bude dobio prekomandu.
Džuli ne zna gde će biti prebačeni ili kakvi će biti tamošnji zakoni.
Ona se brine da bi odlaganja mogla da utiču na njene šanse za uspešnu trudnoću.
Pogledajte video:
Zakoni koji definišu da život počinje začećem ili oplodnjom ponekad se nazivaju „zakonima statusa ličnosti", zato što se fetusu ili embrionu dodeljuju prava osobe.
Ove godine je u SAD-u predstavljeno 20 predloga zakona o statusu ličnosti, prema Centru za reproduktivna prava.
Nijedan nije izglasan, ali aktivisti se plaše da bi sličan zakon u budućnosti mogao biti usvojen.
Dve savezne države - Džordžija i Arizona - trenutno u zabranama abortusa imaju formulacije za koje zagovornici reproduktivnih prava kažu da praktično uspostavljaju status ličnosti za fetus.
Doktorka Natali Kroford je doktorka za plodnost u državi Teksas, koji ima skoro potpunu zabranu abortusa.
Ona kaže da su mnoge od ovih predloga zakona pisali ljudi koji nemaju medicinsko znanje, koristeći reči kao što su „oplodnja" i „usađivanje", a koje imaju vrlo konkretno značenje u naučnom kontekstu.
„Kad neko napiše ove reči sa namerom da pokuša da eliminiše abortus, to počinje da utiče na našu sposobnost da potencijalno radimo vantelesnu oplodnju na bezbedan način", kaže ona.
„Ako kažete da život počinje sa oplodnjom, onda kako mogu ja da uzgojim embrion u laboratoriji ili da izvršim biopsiju na njemu radi genetskog testiranja, ili da ga zamrznem ili da ga otopim, ili da ga usadim u nekoga, ili da ga ostavim zambznutog?"
Ona mi kaže da kad je presuda u slučaju Rou protiv Vejda bila poništena, telefon u njenoj klinici „nije prestajao da zvoni", jer su zabrinuti pacijenti pokušavali da saznaju šta bi to značilo za njihovo lečenje.
Američko društvo za reproduktivnu medicinu kaže da trenutno ne postoji savezna država u kojoj se pravni stav prema vantelesnoj oplodnji promenio, ali kaže i da definicije statusa ličnosti „imaju potencijal da osude ili čak zabrane upotrebu ART-a [asistirane reproduktivne tehnologije], uključujući vantelesnu oplodnju."
Ne želi svako ko se zalaže za uvođenje zabrane abortus da utiče na način na koji se vrši vantelesna oplodnja, ali su neki prilično eksplicitni da upravo to žele.
Džim Baksa, predsednik Zapadnog Teksasa za život, veruje da je medicinska praksa odbacivanja neodrživih embriona „ubistvo i da treba da se kažnjava kao ubistvo".
On mi kaže: „Život je stvorio Bog, a ne čovek. Ako Bog dozvoljava da se stvara život preko vantelesne oplodnje, onda to ide njemu na čast. Ali stvaranje života nije ljudsko pravo."
„Svi zakoni su zasnovani na veri. I ja samo primenjujem zapovest 'Ne ubij' na svako ljudsko biće."
Džim želi da teksaški zakonodavci „popune rupe u zakonu" kad je u pitanju vantelesna oplodnja.
Na primer, kaže on, lekari treba da naprave „samo jedan ili nekoliko embriona i usade sve te embrione" odjednom.
Ali doktorka Kroford se protivi tom pristupu.
„U drugim zemljama koje imaju zakone zasnovane na religiji po pitanju procedura vantelesne oplodnje, vantelesna oplodnja je mnogo manje uspešna, a ume da bude rizičnija po zdravlje i da košta više novca."
Ona kaže da je u najboljim slučajevima stopa živih porođaja 65 odsto, što znači da je često potrebno više pokušaja - i više embriona - da bi se dobila uspešna trudnoća.
Postoji i zabrinutost za bezbednost prilikom usađivanja više embriona odjednom, i za majku i za fetuse, jer više porođaja može da dovede do medicinskih komplikacija.
Kristin Dilensnajder koristi vlastito iskustvo podvrgavanja lečenju plodnosti da obuči druge žene kroz emocionalnu vrtešku vantelesne oplodnje, procesa koji često traje mnogo duže nego što ljudi očekuju.
„To je kao da se prijavite na trku od pet kilometara, da biste onda shvatili da zapravo trčite maraton", kaže ona.
„Mnogo više traje nego što ste mislili. Nema odmora i osećate se nepripremljeno."
Neki klijenti joj govore da razmišljaju o prebacivanju svojih embriona u drugu saveznu državu, „gde su oni zaštićeni".
Iako ne zna još nikoga ko je preduzeo taj korak, Kristin kaže da se žene „naoružavaju informacijama, pa ako se, recimo, prebacimo sa žute na crvenu opasnost, znaće šta tačno da urade i biće spremne."
Za nacionalno udruženje za borbu protiv neplodnosti Rizolv, rešenje je u promeni zakona na federalnom nivou.
Njena predsednica Barbara Kolura sada radi sa zakonodavcima da bi pomogla u usvajanju zakona koji bi zaštitio vantelesnu oplodnju u čitavoj zemlji.
„Imamo predlog zakona koji je predstavljan na poslednjem zasedanju Kongresa. Prepravljen je i biće ponovo predložen uskoro."
Ona kaže da će on zaštititi ljude kojima je potreban pristup medicinskoj nezi u vezi sa vantelesnom oplodnjom: „Oni ne mogu biti krivično gonjeni, njihov pristup im se ne može uskratiti. On takođe štiti medicinske radnike koji pružaju tu negu."
Ključno, kaže ona, to će značiti da „ljudi imaju pravo nad svojom spermom, jajnim ćelijama ili embrionima, i da mogu da rade šta žele sa njima da bi zasnovali porodicu".
„To je cilj."
Pogledajte i ovu priču:
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar