Analiza stotina pre-savremenih država pokazuje da civilizacija obično ima „rok trajanja" - obrazac koji očitava lekciju današnjim ostarelim svetskim sila.
Uspon i pad velikih sila je kliše u istoriji.
Ideja da se civilizacije, države ili društva razvijaju i raspadaju je uobičajena.
Ali da li je istinita?
Kao grupa arheologa, istoričara i naučnika za složenost, odlučili smo da stavimo ovu ideju na probu.
Sproveli smo do sada najveću studiju da bismo videli da li starenje društva može da se posmatra u istorijskom kontekstu.
Naši rezultati, objavljeni u PNAS-u, zvaničnog časopisu Američke nacionalne akademije nauka, sugeriše da države zaista stare, postajući postepeno sklonije da se posle nekog vremena ugase.
Mogu li tu da se kriju neke lekcije za današnjicu?
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Definisanje civilizacija i društava je teško, a ovo potonje često sa sobom nosi neprijatan teret.
Umesto toga smo ograničili našu analizu na pre-savremene „države": centralizovane organizacije koje sprovode pravila nad datom teritorijom i stanovništvom (baš kao i nacionalne države kao što su Sjedinjene Američke Države i Kina danas).
Primenili smo statistički pristup na dve različite baze podataka.
Napravili smo vlastiti set podataka o „smrtnosti država" (Moros, nazvan po grčkom bogu propasti) koji sadrži 324 države u periodu od 3.000 godina (od 2.000. godine pre nove ere do 1800 godine nove ere).
On je sastavljen iz brojnih drugih baza podataka, enciklopedije o imperijama i mnoštva drugih izvora.
Koristili smo i banku podataka Sehata, najvećeg svetskog onlajn skladišta istorijskih informacija koji održavaju arheolozi i istoričari, a koji su sadržali 291 polis.
Naš pristup je koristio tehniku zvanu „analiza opstanka".
Sakupili smo životni vek tih država i analizirali širenje njihovog životnog veka.
Ako ne postoji efekat starenja, onda možemo da očekujemo „bezvremenu" distribuciju u kojoj je verovatnoća smrti države ista u prvoj kao i u 100. godini.
Jedna prethodna studija na 42 carstva došla je do potpuno istog zaključka.
U našem najvećem setu podataka, međutim, primetili smo drugačiji obrazac.
U obe baze podataka, rizik od smrti je rastao u prva dva veka, a potom dostigao plato na visokom nivou odatle pa nadalje.
Naši nalazi odslikavaju jednu drugu skorašnju analizu na više od 168 slučajeva istorijskih kriza.
Prosečno trajanje polisa u njihovoj bazi podataka o krizama bilo je otprilike 201 godinu.
Ovaj trend starenja bio je prisutan čak i kad smo isključili dinastije.
Dinastije su izgrađene na porodičnim lozama i obično su kratkog veka, često se raspadajući zbog sporova oko nasleđivanja ili kad porodične loze izgube vlast.
Naše nalaze potkrepljuju obećavajuće studije o „kritično usporavanju".
Pre nego što kompleksni sistem prođe kroz promenu strukture masivnih razmera ili „tačku prekretnice", on često počinje sporije da se oporavlja od kriza.
Ljudsko telo koje stari veoma je slično tome: povrede ostavljaju većeg traga kad ste stariji.
Mi sada imamo dokaze takvih kritičkih usporavanja za dve različite istorijske grupe: prve zemljoradnike neolitske Evrope, i društva iz pueblosa sa severozapada SAD-a.
Pre oko 4.000-8.000 godina, neolitski zemljoradnici su se širili današnjom Turskom kroz Evropu.
Oni su prolazili kroz periodične krize u kojima su izbijali sukobi i ratovi praćeni padovima broja stanovništva i zemljoradničkih lokacija, i udaljavanjem od uzgoja žitarica.
Društva iz pueblosa bila su uzgajivači kukuruza koji su podizali najveće nezemljane građevine u SAD i Kanadi pre nebodera od čelične konstrukcije iz Čikaga iz 19. veka.
Stanovnici pueblosa su takođe prošli kroz nekoliko ciklusa rasta i smanjivanja, što se sve završilo kriznim događajima oko 700, 890, 1145. i 1285. godine n.e.
Tokom svih tih događaja, stanovništvo, kukuruz i urbanizam su opadali, dok je nasilje raslo.
U proseku, ovim ciklusima trebalo je dva veka da se odigraju, u skladu sa širim obrascima koje smo pronašli.
I kod prvih zemljoradnika Evrope i kod stanovnika pueblosa, stanovništva su se oporavljala sporije od šokova kao što su suše neposredno pred njihov pad.
Postoje brojne ograde kojih moramo da budemo svesni.
Prvo, umiranje država poprima razne oblike.
Tu može prosto samo da dođe do promene vladajuće elite, kao što je državni udar gospodara rata.
Ili može da dođe do raspada društva u koje spadaju trajni gubitak vlade, spisa, monumentalnih građevina ili pada populacije, kao što se desilo sa mikenskom Grčkom.
Čak i među onima koje su pretrpele potpuni pad, mnoge zajednice su preživele i čak cvetale.
Ove smrti nisu nužno loša stvar.
Mnoge pre-savremene države bile su krajnje neravnopravne i agresivne.
Prema jednom proračunu, pozno Zapadno rimsko carstvo bilo je na tri četvrtine puta do maksimalnog nivoa neravnopravnosti u bogatstvu koja je teorijski moguća (sa jednim pojedincem koji drži u posedu sav višak bogatstva).
Drugo, naše brojke su zasnovane na šire prihvaćenim početnim i završnim datumima u istorijskim i arheološkim spisima.
Oni se često osporavaju.
Na primer, da li se Istočno rimsko carstvo (Vizantija) okončalo 1453. godine padom njegove prestonice Konstantinopolja, ili haranjem Konstantinopolja i rasparčavanjem njegovih teritorija od krstaša 1204. godine, ili masovnim gubitkom teritorija od islamskih Kalifata tokom 7. veka?
Da bi se ovo lakše razrešilo, koristili smo i gornje i donje procene, i za početak i za kraj neke države.
Uprkos takvim ograničenjima, ovo je najveća studija do današnjeg dana, a nalazi iz dva velika seta podataka bili su veoma slični.
To je, za sada, najsveobuhvatniji odgovor koji imamo.
Sledeći koraci biće istražiti šta podstiče dugovečnost društva, a šta izaziva njegovu sve veću ranjivost.
Države bi mogle vremenom da gube otpornost zbog raznoraznih faktora.
Narastajuća nejednakost, ekstraktivne institucije i sukobi između elita mogli bi vremenom da pojačavaju društvene frikcije.
Propadanje životne sredine može da podrije ekosisteme od kojih zavise polisi.
Možda rizik od bolesti i sukoba raste kako urbane oblasti postaju gušće naseljene?
Ili bi za gubitak otpornosti razlog mogla da bude mešavina različitih uzroka.
Da li naš savremeni svet stari?
Da li obrasci starenja u pre-savremenim državama imaju bilo kakvu relevantnost za sadašnji trenutak?
Mi mislimo da bi mogli da imaju.
Nije najjasnije da li je čitav sistem sveta današnjice žrtva istih obrazaca koje smo identifikovali.
Međutim, svet svakako nije imun na sve veću nejednakost, propadanje životne sredine i konkurenciju elita - što su sve faktori predloženi kao preteče pada ranije u ljudskoj istoriji.
Globalno gledano, najbogatijih jedan odsto su vlasnici skoro polovine svetskog bogatstva, dok donja polovina poseduje oko 0,75 odsto toga.
Klimatske promene su do sada nikad viđene i odvijaju se brže od zagrevanja koje je izazvalo najgore masovno istrebljenje u istoriji planete.
Šest od devet ključnih sistema Zemlje na koje se svet oslanja dovedeno je u zonu visokog rizika.
Istovremeno je sukob između ekonomskih elita pomogao do dođe do dublje polarizacije nepoverenja među mnogim zemljama.
Za razliku od država koje smo proučavali, svet je sada hiper-povezan i globalizovan - ali to ne bi smeo da bude razlog za utehu.
I dok se slabljenje i smrt neke države obično ne odražava na širi svet, nestabilnost neke supersile, kao što je SAD, može da pokrene domino efekat i izvan njenih granica.
I kovid-19 i globalna finansijska kriza 2007-2008. godine su pokazale kako međusobna povezanost može da pojača šokove tokom perioda kriza.
Mi to vidimo u mnogim drugim složenim sistemima.
Gusto isprepleteni ekosistemi kao što su koralni grebeni bolji su u ublažavanju manjih šokova, ali se obično pripreme i rašire dovoljno i za krupne udarce.
Većina današnjih država su naglašeno drugačije u odnosu na carstva iz prošlosti.
Industrijska proizvodnja, ogromne tehnološke sposobnosti, kao i profesionalne birokratije i policijske snage će verovatno stvoriti stabilnije, otpornije države.
Međutim, naša tehnologija takođe donosi nove pretnje i izvore ranjivosti, kao što su nuklearno naoružanje i brže širenje patogena.
Takođe moramo da se klonimo slavljenja ili ohrabrivanja utvrđivanja autoritarnih ili zlonamernih režima.
Otpornost i dugovečnost nisu de-fakto pozitivne odlike.
Ipak, nadamo se da razumevanje dugoročne istorije može da pomogne da se izbegnu greške iz prošlosti, među njima i potencijalni izvor starenja društva.
*Luk Kemp je stručni saradnik Instituta Notr Dam za napredne studije i istraživački saradnik Centra za studije egzistencijalnih rizika sa Univerziteta u Kembridžu. Njegova prva knjiga „Golijatova kletva: Duboka istorija pada društava i šta to znači za našu budućnost" biće objavljena u maju 2025. u izdanju Pengvin Rendom Hausa.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
.jpg)
Komentari 1
J
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar