Upozorenje: Ovaj tekst sadrži reference na depresiju i samoubistvo
Bili Grejam je u boksu video sve.
Šezdesetosmogodišnjak je profesionalni debi imao još kao tinejdžer, ali je najpoznatiji postao po tome što je trenirao Rikija 'Ubicu' Hatona u šampionskim danima.
Posmatrajući borbe iz samog ringa, on vidi svaki udarac, ali i ono što se odvija u glavama boksera.
„Borci možda kažu da ne žele da povrede svoje protivnike, ali da vam kažem, dok ste u ringu, želite... u potpunosti.
„Želite da ih nokautirate, udarate dok ne padnu da ne bi oni vas mogli da udaraju i da možete da pobegnete iz tog košmara - to vam je realnost", kaže on.
Bilo bi jednostavno pretpostaviti da je udarac kojim nokautirate protivnika trenutak čiste ekstaze, osećaj koji fudbaleri imaju kada postignu gol.
Ali boks nije fudbal i nokaut nije isto što i postignuti gol.
Nokaut je brutalnost, konačnica, nepovratna radnja - sudbina koje se boje svi borci i na koju niko nije imun.
Nekoliko meseci sam proveo baveći se tim jedinstvenim trenutkom za potrebe moje knjige, pričao sa svima koji su umešani u ovu najdrastičniju i najstrožu podelu na pobednike i poražene koje ima u sportu.
Otkrio sam neke iznenađujuće stvari.
Za neke boksere je sposobnost da nokautiraju protivnika definišuća karakteristika, deo njihove DNK.
Dejvid Hej i Deontej Vajlder su takvi borci.
Zbirno su pobedili u 71 borbi, 68 takvih mečeva je završeno nokautom.
Evo kako Hej opisuje nokaut.
„Osećaj je divan. Volimo mi borbu, ali kada završite meč u jednom naletu, taj momenat…ništa ne može da se uporedi sa njim.
„Nikada nisam iskusio osećanje koje može da se poredi sa ovim, ni blizu", kaže on.
Vajlder odlazi i korak dalje.
„Osećaš se kao bog. Osećaš se veoma moćno", kaže Amerikanac.
„Neverovatan je taj osećaj. Posledice samo pojačavaju taj osećaj", dodaje.
Za borce poput njih, boks je religija, a nokaut obožavaju.
Neki drugi bokseri su neodlučni po tom pitanju.
„Radi se o mešavini emocija i mislim da do sledećeg jutra nisi ni svestan šta si uradio".
Tako Karl Frok opisuje sopstvena osećanja pošto je nokautirao Džordža Grouvsa pred 80.000 ljudi na Vembliju 2014. godine, poslednjim udarcem u njegovoj profesionalnoj karijeri.
Najava meča je obilovala animozitetom.
Grouvs, koji je šest meseci ranije izgubio njihov prvi međusobni meč nakon kontroverzne sudijske odluke, nijednog trenutka nije štedeo protivnika Froka.
Frok je zadovoljenje našao posle profesionalnog, a ne ličnog udarca njegovom moćnom desnicom koja je Grouvsa poslala na patos.
„Tokom borbe, roje se najluđe misli
„Ali onog trenutka kada se meč okonča, nemam neke posebne emocije. Bio sam potpuno obuzet, samo sam tražio način da ga uništim, a kada sam ga nokautirao, imao sam osećaj kao da sam znao da će se to i dogoditi", priča on.
Ukoliko i ima nekih emocija, onda je reč o olakšanju.
Radi se o osećanju koji pominju mnogi borci.
Olakšanje da je meč gotov, da nisi ti taj koji će da pati i oseća bol, poniženje zbog poraza i gubitka.
Upravo se tako osećao Toni Belju kada je nokautirao Ilungu Makabua na Gudison parku posle čega je postao svetski šampion u kruzer kategoriji u verziji WBC.
„Samo sam kleknuo i zaplakao", kaže on.
„Plakao sam zbog olakšanja i činjenice da se ostvarilo sve što sam govorio sve ove godine. Bilo je to najveće olakšanje u mom životu.
„Bila je to potvrda svega što sam govorio, da ću biti prvak sveta. To je bio moj ultimativni cilj. Stigao sam do ultimativnog cilja", dodaje.
Ponekada se taj izliv olakšanja pretvori i u nešto drugo.
Ponekada se olakšanje koje osetite kada vidite kako protivnik pada i kada znate da je borba završena, pretvori u zebnju i ledeni strah kada primetite da se protivnik ne pomera.
Džejmi Mur je osetio taj rastući strah kada je nokautirao Metjua Meklina u desetoj rundi krvave borbe za titulu u srednjoj kategoriji, održanoj 2006. godine.
Meklin je ring napustio na nosilima, ali je iz lokalne bolnice otpušten posle kontrolnih pregleda.
Mur je otkazao pobedničko slavlje i otišao u bolnicu da poseti Meklina.
„Ovo je sport koji je u isto vreme i divan i brutalan, jer vi želite da protivniku nanesete bol pošto je to jedini način da dobijete borbu", kaže Mur.
„Ali kada dođe do ovakvog ishoda, to vas uplaši. Svako želi da pobedi, ali niko ne želi da se stvari završe na ovakav način".
„Tako da uvek pokušavate da nađete neku sredinu. Ipak, kada dođe do ovakvog ishoda, to je poprilično zastrašujuće", dodaje.
Bili Grejem je te noći bio Meklinov trener. Smatra da je ta sredina opsena i nema je u sportu kakav je boks.
Bilo kakva empatija mora da sačeka kraj meča, ali kada vas stigne, stigne lagano, jer svaki pobednik zna da ga samo delić sekunde deli od sudbine gubitnika.
Početkom marta Frensisa Nganua je nokautirao Entoni Džošua.
Izdale su ga noge koje su popustile kada je oko 120 kilograma kostiju, tetiva i mišića počelo da se obrušava.
Njegovi udovi su se prostrli po patosu pre nego što su oblikovali skoro savršenu simetriju: noge su bile raširene, dok su ruke mirovale pored samog tela koje je bilo položeno na leđa.
Bez svesti.
Kasnije je rekao da ništa nije osećao i da se ničega ne seća.
Možda će neko pomisliti kako je ovo šokantno, ali tako je kada bokser doživi takav nokaut.
Udarac u mozak je toliko jak da ne nema ni tračka nade da biste mogli da se sećate detalja borbe.
Hatona je nokautirao Meni Pakjao na sličan, brutalan način tokom borbe u Las Vegasu u maju 2009. godine.
„Nokautirao me je i tek sam posle nekoliko minuta došao svesti", kaže on.
„Probudiš se i shvatiš da si u ringu, da si se borio i onda odeš u svlačionicu i pitaš trenera: 'Je l' to bilo to? Kakav je bio udarac kojim me je potkačio?
„A onda kažeš 'da, da, sad se sećam, tako je' i vrati ti se svest samo da bi sve još jednom proživeo", dodaje.
Hatonov zemljak iz Mančestera, Entoni Krolja imao je slično iskustvo kada se borio protiv ukrajinskog čarobnjaka Vasilija Lomačenka, 2019. godine u Los Anđelesu.
Minut pre kraja četvrte runde, Krolja se srušio na pod pravo na lice, posle nokauta.
„Nisam ni shvatio koliko je to loše izgledalo dok sve nije i prošlo. U svlačionici, moj telefon je očigledno podivljao, ljudi su bili zabrinuti, želeli su samo da im javim da je sve okej.
„Osećam se sasvim dobro u tom trenutku i kažem: 'Ništa ne shvatam. Super je što se ljudi ovoliko javlja, ali nije sad da sam pretrpeo neki strašan nokaut', a u svlačionici muk.
„Video sam kako ljudi razmišljaju: 'Uf, ko će da mu kaže? Tako da sam uzeo telefon, pogledao snimak i pomislio: 'Uh'. Bilo je sasvim ludo, jer sam svega mogao jasno da se setim, kako me je namestio i uputio mi odlučujući udarac.
„Sećam se i kako sam ležao na podu, licem okrenutim na dole i kako sam razmišljao kako zasigurno izgledam glupo, ali nisam mogao da se pomerim, kao da me je neko omamio elektrošokerom.
„Pričao sam sa sudijom, rekao sam mu da sam dobro i zaista sam se tako osećao. Samo što nisam mogao ni da se pomerim izvesno vreme.
„Iz sve snage sam pokušao da se okrenem na bok, ali sam se opet stropoštao na lice i nisam mogao da se pomerim. To sam osećao, ali moja čula su bila izoštrena, samo nisam bio u stanju da se pomerim. Jasno se toga sećam. Ništa me nije bolelo", prepričava detalje.
Ovo je zaista potpuno fascinantno svedočenje - živopisno, do detalja opisano i samim tim i savršeno ubedljivo.
Ali Kroljino sećanje, baš kao i Hatonovo, nije stvarno.
Doktor Nil Skot, medicinski savetnik Britanskog bokserskog saveza i hirurg za glavu i vrat, pojašnjava situaciju.
„On je verovatno od tog udarca ostao bez svesti, ali ga je pad na lice probudio.
„On momentalno pokazuje znake potresa mozga jer je dezorijentisan, pokušava da se pridigne, održi ravnotežu, pokrene noge, ali se one ne miču, jer je njegov nervni sistem u tom trenutku i dalje u šoku od udarca.
„Nema dovoljno jakih signala koji dopiru iz njegovog mozga i spuštaju se niz kičmeni stub da bi pokrenuli udove.
„On možda misli da je pokušavao da pomeri svoje noge, ali sumnjam u to. Kada bismo imali tu mogućnost da vidimo šta se zaista dešavalo u njegovom mozgu, mislim da bismo uvideli da se to jednostavno nije desilo", kaže Skot.
Skot smatra da je ono što je Krolja opisao više bio neki lucidan san odsanjan posle borbe, nego stvarno sećanje.
Beri Mekgigan je slikovito dočarao ovaj fenomen u autobiografiji, prisetivši se i udarca koji mu je zadao portorikanski nokauter Huan Laporte u devetoj rundi meča koji je izgubio na poene 1985. godine.
„Kada me je udario desnicom, transportovao me je natrag u prodavnicu igračaka koju je držala gospođa Kinan, tamo dole niz ulicu", napisao je Mekgigan.
„U deliću sekunde sam pomislio sam tamo, osetio sam da bi trebalo da zgrabim Laportu i da dam vremena glavi da se razbistri, kao kada vas uhvati kiša dok se šetate i zatim uđete u auto: stakla se zamagle, vi upalite klimu da rasterate tu maglu, ali je potrebno izvesno vreme da ponovo možete da jasno gledate kroz njih", nastavlja dalje.
Amir Kan je bio neporažena bokserska zvezda u usponu, sa 18 pobeda, kada je dva puta bio oboren na pod posle samo 54 sekunde u meču protiv Brejdisa Preskota.
U oba slučaja kada je poljubio pod, osećao se kao umotan u gustu, vrtložnu maglu dok je pokušavao da se pribere.
„Najgore mesto na kojem možete da se zadesite, poput neke slagalice koja se odjednom raspala u komadiće, a vi pokušavate da je na brzaka ponovo složite - takav je osećaj.
„Sa svih strana čuješ glasove različitih ljudi, neke drugačije glasove, glasove koje prepoznaješ, sudiju koji odbrojava i misliš: 'Šta se ovo čuje? Šta da radim?'. Veoma neugodna pozicija", kaže on.
Pogledajte intervju sa Muhamedom Alijem
Niko ovaj vantelesni osećaj ne opisuje bolje od Muhameda Alija.
Najveći boravak u takvom stanju kada ne znaš gde si opisuje kao da si na pragu „Susedne prostorije".
Džordž Pimplton, pisac koji se bavi bokserskim temama, objašnjava ono što Ali naziva Susednom prostorijom u njegovoj knjizi Šedou boks.
„To je mesto čija vrata on zamišlja kada upadne u neku nevolju u ringu. On tada vidi delimično otvorena vrata i kroz prorez u njima on vidi neonska svetla, narandžasta i zelena, kako trepere, vidi šišmiše koji duvaju u trube i aligatore koji sviraju trombone, zmije koje vrište.
„Na zidu vise neke čudne maske i kostimi za glumce i svestan je da kada bi zakoračio u tu prostoriju i posegao za tim stvarima da bi se prepustio sopstvenom uništenju", pisao je Pimplton.
Susedna soba preti borcima, mami ih, ali tome se mora odupreti.
U tom stanju u kojem vlada neki čudan sumrak svesti, borac mora da se odupre želji da u nju ode i da se tu sakrije sve dok se, kako to Mekgigan objašnjava, stakla ne odmagle i „ponovo progledaš" i dok Susedna soba postepeno ne izbledi.
Ali ima i onih nokauta kojima se ne može odupreti i čije posledice mogu da budu užasne.
Još jedna verzija patriotske pesme Rul Britanija koju je putujuća armija obožavalaca pevala samo što je utihla, kada je ubitačna levica Menija Pakjaoa poslala Hatona na pod.
Bilo mu je potrebno nekoliko minuta da se ponovo digne na noge.
Posledice su imale mnogo duži efekat.
Haton je po buđenju od nokauta pao u depresiju, imao je samoubilačke nagone i „nekoliko puta" je pokušao da se ubije.
„Ljudi su govorili: 'Šta je tu posebno depresivno? Okej, prebio ga je Pakjao, ali vidi - ima lepu kuću, auto, ima ovo, ima ono, zbog čega je toliko zabrinut?' Ali ljudi ne shvataju u kakvom stanju ostaješ nakon ovakvih stvari", kaže Haton.
„Kada si borac i pobednik, moraš da veruješ u sebe, moraš da imaš to u sebi, kao i stav da niko ne može da te prebije, da si najbolji.
„Ukoliko si ponosit, ponosan čovek, ponosni bokserski šampion, onda, znaš, nije bitno koliko novca imaš na računu i koliko je velika tvoja kuća, to te sve nekako poremeti, dodaje.
Način na koji je izgubio od Pakjaoa je bio bolan. Razarajući.
Eto šta može nokaut da ti uradi, kakav efekat može da ima. On od poraženog borca može da oduzme značajan deo ličnosti.
Jednostavnije je psihološki objasniti šta se dešava u trenutku nokauta.
„To se razlikuje od osobe do osobe, ali u principu, udarac izaziva promenu kretnje mozga u odnosu na lobanju.
„Taj trzaj može potpuno da poremeti nervne signale u glavi i posledica toga je da se sistem momentalno blokira.
„To je kao neka zaštitni mehanizam koji rezultira privremenim gubitkom svesti. Svako može da bude nokautiran, jedino se postavlja pitanje koliko će komplikovan biti taj proces", kaže Skot.
Pogledajte kako se boks vratio u Srbiju
Ima mnogo profesionalnih boksera koji nikada nisu bili nokautirani.
Američka legenda Marvin Hagler je preživeo neke surove borbe, naročito onaj rat iz 1985. godine protiv Tomasa Hernsa, pre nego što se povukao iz boksa bez pretrpljenog nokauta.
Ali Skot smatra da su takvi ishodi, makar delimično, posledica srećnih okolnosti.
„Oni nisu bili izloženi takvom stepenu sile ili se jednostavno nisu „poklopile okolnosti" - radi se o „efektu Švajcarskog sira", kada se slože sve kockice - koje bi dovele do nokauta", kaže on.
Nokaut se najčešće događa kada „niste pripremljeni na udarac koji vas je zadesio", a kada niste pripremljeni na tako nešto, onda ni vaš sistem ne može da se odupre.
Kada udarac sleti na nepripremljenog protivnika, silina se efektnije prenosi kroz lobanju boksera i uzrokuje još veće pomeranje mozga, pa su shodno tome i šanse da ostane pri svesti mnogo manje.
U boksu često koristimo izraz „staklena brada" kada želimo da istaknemo da je neki bokser podložniji nokautima.
U svakom slučaju se radi o nečemu što je teško definisati.
„Možemo istaći borce koji imaju snažnu bradu, ali tu postoji i mnogo drugih faktora koje bi trebalo ukalkulisati.
„Moguće je da oni imaju izuzetno snažne vratne mišiće ili jednostavno mentalno nisu skloni potresu mozga.
„Ukoliko primite snažan udarac u bradu, sama priroda donje vilice, mandibule, takva je da ona ima oblik slova U.
„Sila će se pri udarcu prenositi oko same donje vilice sve do viličnog zgloba, potom do osnove lobanje, a zatim se ta sila rasprši.
„Ukoliko bi se to desilo vama ili meni, velika je šansa da bi iz svega izašli polomljene vilice tačno na mestu udara", objašnjava Skot.
„Ipak, elitni sportista koji ima ojačane vratne mišiće, leđa i gornji torzo - ima i drugačiji odgovor na udar. Sila se bolje raspršuje zbog ojačanja na mestima koja okružuju lobanju", dodaje.
Udarac koji izaziva nokaut odjekuje daleko izvan ringa.
Boks pratim još od dečačkih dana.
Radio sam prenose boks mečeva, bio sam komentator više od deset godina.
Video sam pregršt nokauta iz samog ringa i nikada se nisam navikao ili otupeo na adrenalin koji on proizvodi.
Mislim da se to nikada neće dogoditi.
Krajem četvrtog veka, filozof Sveti Avgustin je pisao o poseti koloseumu sa Alipiusom od Tagaste, prijateljem koji je bio veliki protivnik nasilja koje se odvijalo u rimskoj areni.
Alipiusa su nekako nagovorili da pođe, ali je insistirao da oči drži zatvorenim.
Na kraju je popustio i prepustio se okruženju.
Evo kako je Sveti Avgustin opisao njegovu reakciju:
„Prepustio se svemu, onako divljački i nije okretao glavu već je oči usredsredio na krvavu razonodu koja se odvijala pred njim, opijen ludilom, oduševljen ovim opakim takmičenjem
„Više nije bio onaj čovek koji je došao u arenu, već deo rulje. Gledao je, vikao, bio je uzbuđen, a kada je odlazio, sa sobom je poneo i to ludilo koje ga je stimulisalo da dođe ponovo".
Nasilje u boksu nije toliko ekstremno kao ono u rimskom amfiteatru, ali je galama posetilaca i dalje prisutna.
Zašto bokseri misle da je spektakl gledanja dvojice ljudi koji se bore i dalje privlačan gledaocima koji, barem većina njih, nikada neće ni kročiti u ring?
Kakav je njihov stav prema ljudima koji plaćaju kartu ne bi li ih videli gole do pojasa, samo sa rukavicama na rukama, napujdane jedan na drugog?
„Većina onih koji plaćaju da vide krv žele da vide jednog od boksera nokautiranog i u 90 odsto slučajeva to i dobijaju".
Hej je ubeđen da društvo ne samo da želi da ovakve stvari postoje, nego da im je to i potrebno.
„To je prirodna stvar, ljudski je instinkt gledanje obračuna, gledanje bitke i to u sebi ima mnogo muškaraca. Skriveno je duboko u mnogim od tih ljudi, a društvo je u stanju da smekša dosta muškaraca pa tako oni i dobijaju željeno uzbuđenje od gledanja drugih ljudi koji se tuku.
„U krajnjem slučaju, ako bi njihov život zavisio od toga, njihovih porodica, oni bi se upustili u borbu, ali mi živimo u jednom mekanom društvu danas, pa većina muškaraca nikad i ne iskusi fizički obračun. Mislim da ljudi gledanjem boksa dobijaju zamenu za istinski obračun.
„Sve je to prirodno za sva ljudska bića, naročito za muškarce, ali sada i žene počinju da uviđaju prednosti toga. Što više toga, to bolje - sve dok se stvar drži pod kontrolom u smislu pravila, sudija, medicinske kontrole", kaže on.
Za nekadašnjeg šampiona u kruzer kategoriji u verziji WBO Džonija Nelsona, sve je to deo hladnog i transakcionog biznisa.
„Vi zapravo prezirete publiku.
„Morate da mislite na sebe - ne da razmišljate o tome zašto su oni tamo, već da sebi kažete da ste tu da biste zaradili novac, da ste plaćeni za ovo i da želite da radite to što radite. Ja koristim vas, a ne vi mene", kaže on.
Kao borac čiji je zaštitni znak nokaut, prvak Velike Britanije i Komonvelta u teškoj kategoriji Fabio Vordli smatra da ne može da kritikuje ljude zbog toga što čeznu za spektaklom koji im on pruža.
„Mislim da je to nešto što je u svima nama. Neposredno pre teškog nokauta, stvori se kao neka pauza i u tom trenutku svi pomisle 'Evo ga, dešava se' i potom svi kao da polude, pokušavajući da dosegnu taj osećaj, ali isti taj osećaj jurimo i mi, bokseri.
„Koji god osećaj da obuzima ljubitelja boksa ili strasnog navijača dok gleda mene ili nekog drugog koji se bavi ovim, isti taj osećaj je kod mene hiljadu puta jači.
„Okrenuću se, pogledaću gledaoce i videću da su svi na nogama i da skandiraju moje ime…to ni sa jednom drogom ne može da se poredi", kaže Vordli.
Jedna zavisnost, čežnja za završetkom borbe, kao da se prepušta drugoj čežnji da se vidi njen kraj.
Ovaj čelični stisak ne pokazuje znake slabljenja.
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 1
C
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar